Koncert:
Meda ili planina

Luciano Pavarotti u Beogradu, Hala Pionir, 21. maj 2005 – Oproštajna turneja

Već specijalizovana za zvezde na zalasku, Komuna je najzad ovdašnjoj publici omogućila da uživo sluša – prema mnogima – najvećeg tenora našeg doba, Lučana Pavarotija (r. 1935. u Modeni, Italija), koji je prvi nastup u inostranstvu imao baš u Beogradu, u Travijati, pre više od 40 godina.

Ko shvata dubinske sličnosti npr. Šekspirove dramaturgije i Ratova zvezda verovatno mu nije strana ni suštinska sličnost opere i teškometalnog roka, pa o tome nećemo ovom prilikom. Ostali su Pavarotija "usvojili" uglavnom od kraja 80-ih kada su problemi s njegovim glasom (valjda uslovljeni i telesnom težinom) već počeli da ugrožavaju njegovu profesionalnu formu. Uveliko svetska zvezda, poznat i po prevazilaženju akademskih/elitističkih granica opere kao umetnosti i privilegije, Lučano je upravo od tada razgranao svoje dobrotvorne delatnosti (kojima se umešao i u BiH i Kosovo, među brojnim drugim zemljama), prepletene novim korišćenjem sopstvenog pevačkog umeća. Redovnim godišnjim koncertima izbacivao je na tržište bezbrojne i sve manje smislene duete s rok-starovima i sličnima, a sa 3 tenora celu stvar doveo je do krajnjeg kiča. I dok mu se kolege Domingo i – proveren na koncertu u Beogradu 2003 – Kareras bolje drže, Pavaroti se u martu prošle godine i zvanično oprostio od za njegovu kondiciju previše zahtevnih operskih postavki, te najavio oproštajnu svetsku turneju.

Harvi Goldsmit, Britanac s otprilike toliko radnog staža iza rokerskih pozornica, uspevši se do najvećih koncerata i turneja – Live Aid i srodni Global JukeBox događaji, ali i oni koji su posećivali Balkan, sve do Lord of the Dance – razvio je i slične dobrotvorne aktivnosti (engl. fundraising, prikupljanje novca za neprofitne) u korist Amnesty Int. i protiv gladi, side itd. Njegov "ulaz" među klasičare bila je upravo saradnja s Pavarotijem od ’86, kada je Lučana "izveo" na stadione, u ogromne parkove… Tako smo i ovaj oproštaj, srećom, dobili u odličnom pakovanju tj. produciran tako da je nadvladao čak i Scilu & Haribdu zloglasne betonske hale. Ogromna pozornica skladno je udomila orkestar doteran pod konac, veliki ekran i jednostavne svetlosne efekte, i s odličnim ozvučenjem omogućila da nam bude prijatno u kontekstu koji je pre toga više vukao na Kulturu u fabrike! Nije Goldsmit uzalud od promotera postao impresario.

A prisutni… pa, valjda ceo tabloidski Beograd (ako se smemo nadati da je takvih samo par hiljada), prava Meka za sve medije koji već uobičajeno s koncerata izveštavaju ko je bio i sl., a ne šta se i kako dogodilo. Ujedinjeni dekoltei i nekako bezvrati (engl. Head & Shoulders, hvala V. Žanetiću) muškarci izmešali su se u redovima s ono malo starijeg građanstva, odakle je došla i primedba "Sramota, vidi se da većina ovih ljudi nikad nije ušla u operu!". Lično mislim da je veći problem što većina nikad nije posetila "Pionir" radi košarke ili koncerta, pa se sad tako uštogljena teže snalazila. No manjak pompe snizio je i nervozu, obezbeđenje se nije pokazalo kao prepreka, a posle je tek dva-tri puta u dubini i mraku zajecao nečiji telefon, i samo jednom aplauz se oteo kad mu vreme nije. Pohvalna koncentracija, budući su se mnogi teška srca odrekli prenosa Pesme Evrovizije.

Pavaroti i sam kaže da su najlepše operske arije zapravo savršene pop-pesme, pa je i ovaj koncertni program skrojen u skladu s tim: vrti se oko Pučinija, ne ide dalje od kompozitora-zemljaka osim radi Leharove Vesele udovice, i neizbežne posvete miru na kraju prvog dela – Šubertova Ave Maria. Teško pokretna zvezda večeri sedi iza klavira i samo ponekad podigne ruke, uz njega je jedna od gostujućih sopranistica (Simona Todaro), koja će do kraja imati solo-tačaka možda i više od Lučana, a tu su i orkestarski komadi. U prvih pedesetak minuta, pratnja im je Pavarotijev stari prijatelj/saradnik Leoni Mađora, koji kasnije pusti dirke radi dirigovanja. Zavesa oivičava pauzu, valjda da ne vidimo da li Tenor uopšte ustaje.

U drugom delu program je u hodu skraćen čak i u odnosu na odštampani, Pavaroti retko da izvede dve arije ili dueta zaredom, ali progovara koju više. Kad kroz bradu sine onim osmejkom koji ga je svojevremeno učinio svačijim omiljenim medom u stvarnom životu, podseti da je lepo što smo ga i sada ipak doživeli u pristojnoj izvođačkoj formi. Ne dajte se zavarati histerijom odabranih koji će tvrditi da je pevao fantastično – u finišu sa Chitarra Romana i par "napolitanki" primetio se umor u njegovom glasu. No, vrhunac je dostignut u O sole mio, i kad je pozvao prisutne da mu glume hor u nesuđenom bisu, zdravici Travijate. Tu se, što da ne, umešao i naš prepev.

Poslednje na ovom spisku, ono što je kvarilo celo gostovanje. Ako već Beograd nema slobodnih termina u boljoj dvorani za ovakav koncert, veličina "Pionira" mogla je bar biti iskorišćena da ovdašnji organizator omogući besplatan ulaz svim zainteresovanim predstavnicima medija. No, Komuna je činila upravo suprotno, postigavši samo da publicitet pre Pavarotijevog dolaska tavori na nedostojno tabloidskom/WC-nivou, a onda su novinari sazivani u poslednji čas… I bez ikakve provere ulazili su u buljucima iz muzičkih škola itd. Oni su, zna se, ulaznice šakom i kapom dobijali tek kad je postalo bolno jasno da će hala zjapiti poluprazna.

Što nas dovodi do tzv. politike cena, ili možda do gramzivosti, nestručne procene…? Nije nikakav problem što su najskuplje karte za Pavarotijev koncert koštale 25.000 dinara; one su najbrže i prodate. Prava nevolja je što su najjeftinije bile po 10.000, dakle skuplje i od elitnih za istu stvar po drugim metropolama. Razvijenija (pa time i bogatija) društva od našeg imaju za to nekakva pravila, trebalo je pitati npr. čika Harvija: londonski Royal Albert Hall prve redove i najbolje lože naplaćuje basnoslovno, ali stajanje na trećoj galeriji mora koštati tri ili pet funti. To gotovo svako može sebi da priušti. Pa bude i zarade i demokratije.

Dragan Kremer