Bolivija:
Dva dolara druže

Bolivijci više ne veruju strancima, međunarodnim sporazumima i ekonomskoj logici, a najmanje procesu privatizacije

(Od stalnog dopisnika "Vremena")

BOGATI, A SIROMAŠNI: Prizor iz El Alta

Teorijski bar, Bolivija je zahvaljujući visokim cenama sirovina, nafte i gasa na međunarodnom tržištu jedna od uspešnih zemalja Južne Amerike.

Stvarno, Bolivija beleži privredni rast od 3,6 odsto i rast izvoza od 35 odsto u odnosu na 2003. godinu. Teorijski i stvarno, bolivijski gas se na tržištu pojavljuje u obliku sertifikata, opcija i akcija i donosi visoke profite investitorima koji su poslednjih godina ulagali u "salsa i samba" fondove. Teorijski, izborom novog predsednika Bolivije sprečen je građanski rat. Praktično, Eduardo Rodrigez je treći predsednik za dve godine a Bolivija, uz Haiti, najsiromašnija zemlja sve tri Amerike.

Na četiri hiljade metara nadmorske visine leži El Alto, nekadašnja siromašna četvrt siromašne bolivijske prestonice La Paz. Pre petnaest godina El Alto je dobio status grada, ali su njegovi stanovnici i dalje zadržali status siromašnih – kao, uostalom, i većina od 8,5 miliona Bolivijaca koji preživljavaju sa dva dolara dnevno. Dva dolara dnevno po pravilu važi za gradove, na selu nema više od jedog bolivijana dnevno ili deset američkih centi, prema izveštaju UNDP-a (United Nations Development Program). I pored toga, Bolivijci svoju zemlju punu nafte, gasa i zlata, iz koje godišnje iznikne 200.000 tona listova koke, s pravom smatraju bogatom a sebe bogatašima. Samo ih neko stalno potkrada. Prvo su im, pre više od jednog veka, Čileanci "ukrali" pogled i izlaz na more, zatim su Francuzi uzeli vodu, a sada ko zna koji investitori gas i naftu. Zato parola "El Alto stoji, nikad ne kleči", koja se poslednjih nedelja čula u Andima pre nego što su se pobunjeni Altenosi spustili nekoliko stotina metara do La Paza blokirajući sve iza sebe, znači da Bolivijci više ne veruju strancima, međunarodnim sporazumima i ekonomskoj logici, a najmanje procesu privatizacije.

Vode u El Altu skoro i da nema, a nema ni kanalizacije. Privatizacijom i uz pomoć Svetske banke francuska kompanija Suez Lyonnaise je od 1997. zadužena za uvođenje vodovodnih priključaka i regulisanje otpadnih voda. Koliko je stanovnicima El Alta važna voda toliko je i francuskoj multinacionalki bio važan profit; cene priključaka skočile su za sto odsto, a računi za vodu su uvećani šest puta. Da zlo bude veće, krajem prošle godine kompanija Suez Lyonnaise odlučila je, protivno obavezama iz ugovora vrednog 68 miliona dolara, da nekoliko desetina hiljada potrošača jednostavno više ne snabdeva vodom – jer nije isplativo.

Verovatno najnezgodniji način da se siromašnom stanovništvu objasni značaj privatizacije i uvođenja neoliberalne politike doveo je do protesta Altenosa. Na kraju krajeva, u poslednje dve godine stanovnici su uvežbali postavljanje blokada, proizvodnju haosa i smenjivanje šefova države. Kada je bivši predsednik Sančes de Lozada 2003. najavio izvoz gasa u SAD po relativno nelogičnim cenama, blokirani su svi putevi prema Argentini, Čileu i Peruu. Tadašnji protesti su za posledicu imali nekoliko desetina mrtvih, odlazak Lozade u Majami i dolazak, sada takođe bivšeg predsednika, Karlosa Mese na vlast. Mesa je pokušao, bez uspeha, da izmiri socijalu okupljenu oko sindikata, uzgajivača koke i marksiste indijanskog porekla Eva Moralesa, s interesima stranih ulagača u prosperitet Bolivije. I jedna i druga strana su odbile Mesin predlog o povećanju dažbina stranih kompanija: Morales traži potpunu nacionalizaciju nalazišta gasa, dok investitori ne pristaju čak ni na povećanje dažbina. Neminovni sukobi na ulicama La Paza, proteklih meseci, završeni su odlaskom Mese, da li ponavljati – takođe u Majami.

Nakon dvadeset godina od početka sprovođenja takozvanog vašingtonskog konsenzusa, dve trećine Bolivijaca ne oseća nikakve pozitivne, najavljene i očekivane promene. Naprotiv, 1985. započela je racionalizacija državnih preduzeća, otpuštanje radnika i kolaps mlade bolivijske industrije nedorasle stranoj konkurenciji. Dohodak po glavi stanovnika je u proteklih 25 godina porastao za svega 20 dolara, iako samo investicije stranih naftnih preduzeća u proteklih pet godina iznose 3,5 milijarde dolara.

"Socijalni pokret ne želi da sprovede promene tako što će zameniti jednog predsednika drugim, kao u Argentini ili Ekvadoru", smatra Valter Čavez, izdavač bolivijskog izdanja "Monde diplomatika" i dodaje: "Taj pokret takođe ne namerava da se domogne vlasti kako bi uveo diktaturu proleterijata, što su sedamdesetih godina nameravali da urade levičari. Radi se, naime, o revidiranju neoliberalnog učenja koje Boliviji za 20 godina nije donelo nikakve koristi."

Morales bi najradije primenio metode venecuelanskog predsednika Huga Čaveza, koji je internacionalnim kompanijama u Venecueli dao rok do oktobra da se izjasne o sklapanju joint ventures sa naftnom industrijom Venecuele – PDVSA. Poreze na dobit za strane investiture kao što su Ševron Teksas, BP, Šel i Petrobras, Čavez svakako ima nameru da poveća sa 34 na 50 odsto. Moralesovi zahtevi za nacionalizaciju nalazišta gasa su, međutim, u ovom trenutku relativno naivni, s obzirom na to da bi investitori na osnovu postojećih ugovora tražili odštetu od 3,5 milijardi dolara. Bolivija i dalje duguje 5,5 milijardi dolara, tako da su investicije više nego poželjne. U slučaju da se brzo ne pronađe rešenje i postigne sporazum između Moralesa i stranih investitora, stanovnici El Alta bi ponovo mogli da organizuju proteste – samo se ne zna protiv koga.

"Želim da organizujem nove izbore. I ništa više", izjavio je najnoviji predsednik Bolivije Eduardo Rodrigez, koji očigledno – i razumljivo – nema nameru da tu laskavu titulu zadrži duže od nekoliko meseci. A i da ima bilo kakvu nameru, misije predsednika Bolivije su, po pravilu, kratke i nemoguće, a završavaju se u američkom egzilu.

Sonja Kovacs