Evropski fudbal:
Milijarda na centru

Ovog vikenda kreću šampionati Španije i Italije. Nemci, Englezi i Francuzi već su počeli razmenivši između svojih klubova nekih pola milijarde evra dok druga polovina otpada na sve ostale zemlje

Da je vrhunski fudbal veliki biznis, nije nikakva novost. Da se u njemu obrću velike pare, takođe. Pa opet, obični smrtnici ostaju ponekad otvorenih usta pred ciframa koje se okreću u najpopularnijem sportu. Svetski rekord još uvek drži Zinedin Zidan, za koga je Real Madrid 2001. Juventusu platio 75 miliona evra, ali samo je pitanje dana kada će ta cifra biti nadmašena. Dobro, ovog leta već je prilično kasno, glavni transferi već su obavljeni, ali niko ne može garantovati da već idućeg leta neće biti plaćeno još više za neku fudbalsku zvezdu. Biznis u fudbalu ima dve komponente koje utiču na obrt tako velikih para: televiziju i velike kapacitete stadiona što kroz ulaznice omogućava lepu zaradu. Recimo, za subotnji meč Alaves–Barselona u prvom kolu španske lige ulaznice koštaju između 40 i 100 evra, ako uzmemo da je prosek 70 i ako to pomnožimo sa 11.000 mesta, koliko ima na malom stadionu u Vitoriji, proizlazi da će gazda kluba, Amerikanac ukrajinskog porekla Dimitri Piterman, u svoju kasu staviti blizu 800.000 evra, dovoljno da plati tri solidna igrača. Još važniji izvor prihoda su televizije a najbolji klubovi koji učestvuju u evrokupovima dobijaju duple pare, za nacionalnu ligu i za evrokup u kome učestvuju. Liga šampiona pretvorila se u pravu zlatnu koku i za najbogatije klubove. S titulom prvaka Evrope, u zavisnosti od broja osvojenih bodova jer se svaka pobeda stimuliše, može da se zaradi i preko 40 miliona evra! Oni koji ispadnu u prvom krugu moraju da se zadovolje "sićom" od nekoliko miliona koja i te kako dobro dođe za poboljšanje budžeta.

Gruba računica (vidi okvir) najvažnijih transfera u pet najjačih evropskih liga (Španija, Engleska, Italija, Nemačka, Francuska) pokazuje da se između klubova iz ovih zemalja letos obrnulo pola milijarde evra. Možda je preterano tvrditi da je u svim ostalim zemljama okrenuta druga polovina milijarde, ali ne zaboravimo da se danas plaća i u Albaniji, Azerbejdžanu ili Moldaviji. Rusija i Ukrajina sve češće "iskaču" s visokim ugovorima, Turska i Grčka se trude da uhvate korak, Holandija, Portugal i Belgija plaćaju koliko im dopušta guber, ali i tamo se u svakom prelaznom roku okrenu desetine miliona evra, a onda dolaze sve ostale zemlje u kojima nema tako visokih transfera, ili ako ih ima onda su "jednosmerni" jer najbolji igrači odlaze u najbogatije klubove.

Letos su najaktivniji bili Čelsi i Real Madrid. Engleski šampion je samo na tri igrača (Esien, Rajt-Filips, Del Orno) potrošio preko 80 miliona evra a Real je za Robinja, Baptistu, Dioga i Pabla Garsiju potrošio 55 miliona i još nije završio kupovinu, ako proda Ovena (Liverpul ga želi i ima novca posle prodaje Milana Barrosa Aston Vili za 9,5 miliona). Na drugoj strani imamo sasvim suprotan primer Barselone, koja nije potrošila ni jedan jedini evro na kupovinu igrača. Jedina dva pojačanja, Van Bomel i Eskero, došli su sa ispisnicama, ali će zato narednih godina potrošiti čitavo bogatstvo na obnovu ugovora svojih glavnih igrača (Ronaldinjo, Eto, Valdes, Ćavi...) i trenera Rajkarda. Ugovori su sklopljeni uglavnom do 2010, a sa Ronaldinjom će biti do 2014 (!) za ukupno 164 miliona evra, računajući godišnju "gažu", premije i procente od reklamnih ugovora.

U Italiji, posle velike krize u koju su zapali Lacio i Roma, kreditno sposobni su samo Inter, Milan i Juventus i baš su oni izazvali najviše pomeranja na tržištu. Milano je iz Parme doveo mladog golgetera Đilardina i iskusnog Vierija, Juventus je uzvratio dovođenjem Patrika Vieire iz Arsenala, a Inter je odgovorio kupovinom Figa i Samuela.

Najviše para potrošili su engleski klubovi, oko 180 miliona evra (i to samo u Premijer ligi, a imaju još četiri profesionalne divizije!), slede Španci sa oko 150, Italija sa 80, Nemačka sa 50 i Francuska sa 30. U Italiji je bilo nekih spektakularnih transfera, ali bez mnogo para. Tako je Inter doveo Figa iz Real Madrida ali nije platio transfer, preuzeće njegovu godišnju platu od šest miliona evra! Vieri je prešao iz Intera u Milan tako što je prvi naplatio devet miliona evra (od 12, koliko je imao po slovu ugovora) od Intera, a onda razliku nadoknadio na kasi komšije. Inter je ispao prilično naivan jer da je znao gde će Vieri, verovatno mu ne bi isplatio pomenutih devet miliona. U Milanu, inače, sa uspehom igraju bivši "interisti" Sidorf i Pirlo što posebno iritira navijače plavo-crnih čiji dres nose Siniša Mihajlović i Dejan Stanković.

Kad je već o našim igračima reč, vidno je da ih je svake godine sve manje u vodećim ligama Evrope. U Italiji su još Ivica Iliev (Misina), u Lećeu Mirko Vučinić, dok je sudbina Marjana Markovića i Nikole Lazetića neizvesna posle izbacivanja njihovog kluba Đenove u C diviziju. U Španiji je knjiga spala na pet napadača: Savo Milošević (Osasuna), Darko Kovačević (Real Sosijedad), Veljko Paunović (Hetafe), Mateja Kežman (Atletiko Madrid) i Nenad Miroslavljević (Kadiz). U Engleskoj su Dejan Stefanović (Portsmut) i Goran Bunjevčević (Totenhem); malobrojni smo i u Francuskoj: Milivoje Vitakić (Lil), Daniel Ljuboja i Branko Bošković (PSŽ), Marko Baša (Le Man), Nenad Dzodić (Ajačio) a nismo brojniji ni u Nemačkoj gde igraju Mladen Krstajić (Šalke), Danko Lazović (Bajer Leverkuzen), Nebojša Krupniković (Arminia Bielfeld) i Milorad Peković (Majnc). Možda smo nekoga i zaboravili, ali brojka ne može biti bitno drugačija. Zato je sve više naših igrača u Mađarskoj i Bugarskoj, a oni koji su u Rusiji i Ukrajini mogu biti superzadovoljni.

Da li titule mogu da se "kupe" kupovinom najskupljih igrača, pokazaće sezona koja je upravo počela.

Vladimir Stanković