Javni servis i nezavisne produkcije:
Prozor kreativnog takmičenja

U Zakonu o radio-difuziji piše da su svi javni radiodifuzni servisi, kao i svi lokalni i regionalni mediji čiji je većinski vlasnik država, dužni da najmanje deset odsto ukupnog godišnjeg vremena emitovanja programa stave na raspologanje nezavisnim TV i radio produkcijama

Nekoliko nezavisnih televizijskih i radio produkcija (kao što su PG Mreža, VIN, ANEM) odigrala je presudnu ulogu u razbijanju medijskog mraka tokom Miloševićeve vladavine. Iako je posle 5. oktobra, kada je svetlo upaljeno, nekima izgledalo da posla za nezavisne produkcije više nema i da će ih progutati brojne oslobođene televizijske stanice, ispostavilo se da je takva prognoza bila pogrešna. Preuzevši posao nepostojećeg javnog servisa, deo nezavisnih produkcija, posle 5. oktobra, nastavlja da skenira političko stanje u Srbiji, dok se druge orijentišu na proizvodnju zabavnog programa. Ali time nije iscrpljena uloga nezavisnih produkcija. Njihovo vreme tek dolazi!

Nezavisni sektor tek treba da dobije priliku da odigra svoju pravu ulogu, sve pod pretpostavkom da će se i kod nas poštovati prihvaćeni principi i pravila igre, formulisani po uzoru na medijske regulative razvijenih zemalja. Ta uloga se sastoji u podizanju standarda i kvaliteta programa elektronskih medija u celini, kako javnih servisa tako i komercijalnih stanica. Doduše, kako stvari sada stoje, za stvaranje zdravih uslova za pravi angažman nezavisnog sektora, moraćemo još malo da sačekamo, isto onoliko koliko budemo čekali i da budući javni servis završi unutrašnju transformaciju i pristupi neophodnim programskim korekcijama.

Krajnji cilj transformacije RTS-a jeste stvaranje uslova za proizvodnju i emitovanje programa koji će zadovoljavati sve standarde javnog servisa. Po slovu Zakona o radio-difuziji, koji je usvojen 2002. godine, a koji je pre nekoliko nedelja opet pretrpeo izvesne izmene, javni servis ima posebne obaveze u ostvarivanju opšteg interesa i obavezan je da proizvodi, kupuje, obrađuje i emituje programe (informativne, obrazovne, kulturno-umetničke, dečje, zabavne, sportske) koji su od opšteg interesa za građane, a naročito u cilju ostvarivanja njihovih ljudskih i građanskih prava, razmene ideja i mišljenja, negovanja političke, polne, međunacionalne i verske tolerancije, kao i očuvanja nacionalnog identiteta (Član 4). Da bi se do takvog programa došlo, neophodno je prvo obaviti unutrašnju reorganizaciju i transformaciju RTS-a. Stručnjaci procenjuju da će za taj posao biti potrebno više vremena nego što se sad predviđa tranzicionim periodom, koji ističe 31. marta, i kada se javni servis, RTS neće više finansirati iz budžeta već putem pretplate i reklama. Kada unutrašnja transformacija bude završena (smanjenje zaposlenih, izbor UO-a i generalnog direktora itd.), odnosno kada budući javni servis bude u situaciji da posluje tako da se pare troše i za proizvodnju kvalitetnog programa, a ne samo za isplatu plata i pokrivanje troškova, svoju pravu ulogu dobiće i nezavisne produkcije.

U Zakonu o radio-difuziji piše da su svi javni radiodifuzni servisi, kao i svi lokalni i regionalni mediji čiji je većinski vlasnik država, dužni da najmanje deset odsto ukupnog godišnjeg vremena emitovanja programa stave na raspologanje nezavisnim TV i radio produkcijama. Po podacima RTS-a, ova kuća poštuje zakon i na svoja dva kanala (I i II program) trenutno emituje oko deset odsto programa nezavisnih produkcija, što iznosi oko 31 sat programa nedeljno.

Zakoni većine zemalja u regionu predviđaju isto rešenje tj. deset odsto programa za nezavisni sektor, sa izuzetkom Slovenije gde su nezavisne produkcije dobile čak 20 odsto ukupnog vremena emitovanja. I EU, u svojoj regulativi o radio-difuziji, određuje kvote koje propisuju emiterima u zemljama članicama da rezervišu najmanje deset odsto vremena ili deset odsto programskog budžeta za evropski program nezavisnih produkcija, kao i da obezbede više od polovine vremena za emitovanje „evropskih tv-programa".

U najpoznatijem javnom servisu na svetu, u britanskom BBC-ju, propisana kvota za nezavisne televizijske produkcije je znatno viša i iznosi 25 odsto. BBC se rukovodi načelom da „zdrava konkurencija u proizvodnji programa daje najbolje rezultate za gledaoce", tako da je u prethodne dve godine predviđenu kvotu nadmašio za četiri odsto. Kad je reč o nezavisnoj radijskoj produkciji u BBC-ju postoje „dobrovoljne kvote" koje iznose najmanje deset odsto ukupnog programa, ali su po svim istraživanjima i one znatno premašene. Sledećom Kraljevskom poveljom – čija se revizija obavlja svakih deset godina, kako bi se proverilo da li javni servis BBC nudi gledaocima program koji im je potreban i koji stvara vrednosti od opšteg značaja, te da li BBC može da produži pravo na pretplatu – ova kvota bi mogla znatno biti povećana. Naime, kada 2007. bude stupila na snagu nova povelja, BBC namerava da za dodatnih 25 odsto kapaciteta programa otvori „prozor kreativnog takmičenja", u kome bi se za programska rešenja nadmetali producenti iz kuće sa produkcijama iz nezavisnog sektora. Interesantno je pomenuti i da BBC od nezavisnih produkcija najviše kupuje zabavni (47 odsto) i dokumentarni program (37 odsto). Neke od najboljih emisija koje je emitovao BBC napravile su nezavisne produkcijske kuće. Podsetimo se da su i dokumentarni serijali BBC-ja, Smrt Jugoslavije i Pad Miloševića, u stvari, delo nezavisnog sektora.

I budućem javnom servisu Srbije za proizvodnju programa visokog standarda, koje i zakon predviđa, biće neophodan angažman nezavisnih produkcija. I to iz nekoliko razloga:

– finansijski (javnom servisu je isplatljivije da kupuje program od nezavisnog sektora nego da ga sam proizvodi);

– unapređenje kvaliteta programa javnog servisa (stvara se tržišna utakmica koja doprinosi kvalitetu programa i podizanju standarda);

– unapređenje medijske ponude i jačanje medijskog tržišta (jak javni servis pozitivno utiče na ostale javne i komercijalne televizije, čime se jača televizijska industrija, kako programski tako i finansijski).

Dakle, s jedne strane, uloga javnog sektora jeste da stimuliše i podrži razvoj nezavisnog produkcijskog sektora, dok je s druge zadatak nezavisnih produkcija da proizvodnjom kvalitetnog programa konkurišu programskim standardima javnih servisa i podižu standarde komercijalnih televizija.

Nasuprot komercijalnim stanicama koje radi visokog rejtinga i zarade često podilaze ukusu publike, javni servis mora da bude rasterećen od te vrste takmičenja kako bi mogao da se usredsredi na ostvarenja svoje osnovne funkcije. Što znači da informiše, obrazuje, zabavi, ali da pri tom unapređuje standarde kvaliteta programa i da te visoke standarde nametne kao parametre drugim komercijalnim televizijama. Javni servis ima i dodatnu obavezu, da gledaocima ponudi i više od onoga što oni očekuju i žele. Uostalom, javni servisi se i finansiraju od pretplate ili iz budžeta, kako ne bi morali da vode računa o rejtingu i zaradi, već samo o kvalitetu programa (obrazovne ili naučne emisije najčešće imaju manju gledanost nego npr. šou u kome nastupaju estradne zvezde).

Zbog svega toga, podatak da je javni servis najgledanija televizija, gledanija i od moćnog komercijalnog kanala, i u nekoj uređenoj i prosperitetnoj zemlji, mogao bi biti neuobičajena vest. A kada se takav podatak objavi u zemlji Srbiji, i kada se pri tom vrlo dobro zna kakav program emituje dotična komercijalna televizija, odmah se dâ naslutiti da tu nešto ozbiljno ne štima.

Srbija je među poslednjim zemljama u Evropi koje još nisu transformisale državnu televiziju u javni sektor. I TVCG se nalazi korak ispred RTS-a. Unutrašnju reorganizaciju RTS-a trebalo je početi mnogo ranije, odmah po donošenju Zakona o radio-difuziji, mada je pitanje da li bi se i tada izbegao ozbiljan propust koji se sad čini, a to je da se pretplata uvodi a da transformacija nije završena. Da je taj redosled poštovan, sigurno bi se izbeglo i gunđanje javnosti.

Ali sad smo tu gde smo. Vreme koje će biti potrebno RTS-u za reorganizaciju, nezavisne TV i radio produkcije trebalo bi da iskoriste za osnivanje jakog udruženja koje će na najbolji način zastupati njihove interese pred budućim javnim servisom, ali i pred svim drugim javnim i komercijalnim televizijama. Takvo udruženje bi potom trebalo da potpiše svojevrstan kodeks sa najvećim emiterima kojim bi se odredila prava i obaveze i formulisala jasna i poštena pravila utakmice. A kada utakmica počne, najviše će koristi imati krajnji korisnici, slušaoci i gledaoci, koji će za svoje pare dobiti najkvalitetniji mogući proizvod, što je, uostalom, javni servis i dužan da im obezbedi.

Tako bi se korak po korak, uz pomoć nezavisnog sektora, jednoga dana moglo dogoditi da građani prestanu da gunđaju zbog pretplate za javni servis, pa možda čak da budu spremni da plate i više. Takav je danas slučaj sa javnim servisom u Velikoj Britaniji, čiji će gledaoci, u proseku, radije platiti i dvostruko veći iznos od postojeće pretplate nego se odreći svojih omiljenih emisija na BBC-ju.

Maja Divac