VREME 773, 27. oktobar 2005. / KULTURA
Katalog izložbe "O normalnosti", MSU, Beograd:
Selektorski kredo
Neke od prećutnih sporova koje je otvorio izbor umetnika i njihovih radova za aktuelnu izložbu "O normalnosti. Umetnost u Srbiji 1989–2001" u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, tekstovi u katalogu izložbe, koji je nedavno objavljen, samo će dodatno zaoštriti
|
Nešto od onoga što je promaklo posetiocima izložbe "O normalnosti. Umetnost u Srbiji 1989–2001", koja se održava u beogradskom Muzeju savremene umetnosti, sigurno se nalazi u katalogu posvećenom ovoj rekapitulaciji likovne scene devedesetih. To luksuzno izdanje koje se temelji na tekstovima "Poslednja decenija: Umetnost, društvo, trauma i normalnost" Branislave Anđelković i Branislava Dimitrijevića, "Putovanje po slikama i fantazmima devedesetih" Dejana Sretenovića, "Umetnost i javna stvar" Vladimira Tupanjca i "Privremeno (off)online" Kristiana Lukića, popuniće neke praznine koje su ostale nakon razgledanja izloženih radova, odagnati neke nejasnoće oko značenja pojedinih dela i razrešiti pojedine dileme tipa – "zašto-baš-ovaj" i "gde-je-onaj-drugi". To ne znači da će svi biti oduševljeni ponuđenim odgovorima. Dapače. Neke od prećutnih sporova koje je otvorio izbor umetnika i njihovih radova, tekstovi u katalogu samo će dodatno zaoštriti, jer se tu nalazi objašnjenje o tome zašto ova izložba izgleda baš tako kako izgleda. Katalog je samo potvrdio da izložba "O normalnosti" nije plod trenutnog nadahnuća njenih autora niti neka vrsta kustoskog hira, već da iza nje stoji osmišljen koncept o kome se može raspravljati i razgovarati. Zapravo o tome bi pre svega trebalo razgovarati, ali na nekom osvetljenijem i provetrenijem mestu od zakulisnih kružoka, gde se prigovori svode na paušalne diskvalifikacije i svakojaka mešetarenja.
Mada se to moglo naslutiti čak i letimičnim obilaskom izložbe "O normalnosti", na osnovu kataloga postaje više nego očigledno da su autori postavke umetničku scenu devedesetih čvrsto slepili sa društvenim i političkim kontekstom Srbije tokom poslednje decenije prošlog veka, kada je vrhovni demijurg bio Slobodan Milošević. To je neka vrsta selektorskog kreda Branislave Anđelković, Branislava Dimitrijevića i Dejana Sretenovića, koji su se poduhvatili možda najnezahvalnijeg posla koji se mogao zamisliti, prevrednujući ono što se dešava u aktuelnoj domaćoj umetnosti, i to u trenutku kada su njeni akteri, Bogu hvala, živi i zdravi, pa samim tim mogu da se raduju ili galame zbog načina na koji se tretira njihovo delo. U preteranoj radosti nema, obično, ničeg spornog, ali su zajedljivost i mrzovolja zbog povređenih sujeta najmanje što se moglo očekivati od onih koji nisu našli svoje mesto u okviru izložbe. Nezadovoljstvo je ovog puta dobilo posebno na intenzitetu, jer iza ove izložbe ne stoje samo imena nekoliko ljudi ili nevladina organizacija kakva je bio i Centar za savremnu umetnost, u okviru koga je delovalo troje autora izložbe, već državna institucija poput Muzeja savremene umetnosti, koji ima neku vrstu monopola u odnosu na druge kuće. Utoliko izložba "O normalnosti. Umetnost u Srbiji 1989–2001" i njen katalog, koji će vremenom ostati jedan od najdubljih tragova o onome što se tokom jeseni 2005. dešavalo na Ušću, imaju posebnu težinu.
|
OD VIDOVDANA DO VIDOVDANA: Uz sav oprez prema mogućnosti razumevanja nekog teksta, o čemu je dosta toga rečeno u različitim, pre svega teorijskim prigodama, umetnička scena devedesetih rastegnuta je za potrebe izložbe "O normalnosti" na Prokrustovu postelju perioda Miloševićeve vladavine. Mada su dosadašnji pregledi Muzeja savremene umetnosti uglavnom zaokruživali desetleća, izložba "O normalnosti" protegla se sa kraja osamdesetih na početak dvehiljaditih, od Vidovdana do Vidovdana, između kojih se zgusnula trauma južnoslovenskih naroda, teška i bolna čak i po kriterijumima onih koji su navikli na svakojaka stradanja, patnju i trpljenje. No bez obzira na ostvarenu nameru tandema Milošević–Marković da se građani ove zemlje ponize toliko da više nemaju snage ni za šta drugo, osim da sede zatvoreni između četiri zida i, sa bradom naslonjenom na šake, tupo zure ispred sebe, uprkos temeljnom urušavanju institucija i zatvaranju galerijskih prostora za one koji se nisu uklapali u populističku matricu, veliki broj umetnika nastavio je da radi onako kako je želeo i hteo. Koliko god su se oni o kojima zapravo govori izložba "O normalnosti" trudili da ostanu ostrvca slobode u moru beznađa, taj poredak se i njima zavlačio ispod kože, tako da svi oni koji su živeli tokom devedesetih u Srbiji, nose te tragove unutrašnjeg tetoviranja. Neki su dobrovoljno žigosani, dok su kod drugih ti otisci jedva primetni, što govori o stupnju otpora i nepristajanja pojedinih umetnika. Oni sa bledim tragovima pre svega su ciljna grupa autora izložbe "O normalnosti".
|
UMETNIČKA PRAKSA: Tako katalog izložbe zapravo govori o dve scene: društvenoj, naslikanoj u tekstovima kataloga tamnim bojama "rata, nacionalizama, izolacije i ekonomskog kolapsa", i umetničkoj koju je obeležila "veoma bogata i zanimljiva produkcija u oblasti vizuelnih umetnosti". S obzirom na to da bi govor o umetničkim praksama "bio luksuz bez presedana i u mnogo prosperitetnijim zemljama", autori izložbe učinili su "napor da se pokaže društveni kontekst u kome je ta umetnost nastajala". Zapravo, sama izložba polazi od pretpostavke "društvene istorije umetnosti" koja sugeriše da je nemoguće razgraničiti "sofisticiranu umetničku praksu" i "društveni kontekst u kome se otvorila politička kriza neviđenih razmera". Time je već dovoljno kompleksan kriterijum estetskog vrednovanja umetničkog dela podignut na novu visinu, s obzirom na to da se kriterijum "lepog" (da budemo staromodni) prožima sa merilima "društvene normalnosti" (da ne budemo monodisciplinarni). Tako se dolazi do key ponta izložbe Muzeja savremene umetnosti. Normalnost je njeno ime i znak. "Umetnost u Srbiji 1989–2001", čista je deskripcija.
Možda je zbog toga tumačenje umetničkih praksi u svetlu društvene realnosti, što su ponudli autori izložbe "O normalnosti", trebalo zameniti nametanjem jezika umetnosti samom političkom kontekstu. Tada umetnički radovi ne bi toliko zavisili od vremena u kome su nastali, jer bi oni koji stvaraju određivali vlastito okruženje. No to će možda biti moguće tek u vremenu normalnosti, jer sadašnja izložba pre otkriva neku vrstu težnje za tim stanjem. Ostvarenje tog ideala moglo bi sigurno biti tema neke od sledećih izložbi Muzeja savrmene umetnosti.
Slobodan Kostić
| Ješa Denegri, istoričar umetnosti: Drugačija viđenja Devedesete godine prošlog veka su u srpskoj umetnosti bez sumnje izuzetno uzbudljiv period u kome je nastala, uprkos najtežim mogućim prilikama, vrlo brojna i kvalitetna umetnička produkcija. Razumljivo je da se istorijsko sagledavanje i vrednovanje tako složenih zbivanja može obavljati polazeći od različitih kritičkih i ideoloških pozicija. Izložba u Muzeju savremene umetnosti jedna je od takvih, dosledno i profesionalno sprovedena u osnovnim organizacionim, muzeološkim i koncepcijskim elementima, kako u izboru učesnika i postavci radova tako i u kritičkim interpretacijama u tekstovima u katalogu. Temeljnija rasprava o ovoj izložbi ne može se iscrpsti primedbama o tome da li su među njenim izlagačima izostavljeni pojedini, inače vredni umetnici, niti koja su u njenom sastavu najbolja umetnička dela. Naravno da su moguća i drugačija viđenja domaće umetničke situacije istog perioda koja su, uostalom, već ispoljena u nekim knjigama o beogradskoj i srpskoj umetničkoj sceni devedesetih godina. Darka Radosavljević, galerija Remont: Lični koncept
Izložba "O normalnosti. Umetnost u Srbiji 1989–2001", koja se održava u MSU-u u Beogradu, izazvala je velike stručne i kuloarske rasprave među stručnjacima i oko 500-600 aktivnih učesnika scene u tom periodu. Primedbe su veoma ozbiljne i argumentovane. Izbrisani su mnogi važni akteri, kako umetnici tako kritičari, ili hroničari, kako ih u nekom delu teksta nazivaju autori. Autori izložbe su ceo koncept (koji suštinski nisu ni pratili, ali ako neko ima vremena da se bavi fenomenom kustosa u savremenom dobu, shvatiće da je to opšta boljka) prilagodili sami sebi, vrlo lično. Takav stav nije sporan ako su u pitanju autorske izložbe, ali kada je u pitanju državna institucija koja istorizuje činjenice, problem je velik. Pogotovo boli nepoznavanje činjenica iz perioda prve polovine 90-ih (tekst u katalogu, koji i nije namenjen posetiocima).
S druge strane, urađen je velik posao. Publika je zadovoljna. Oni to čitaju drugačije od stručnjaka. Otkrili su šta se zbivalo (oni nisu "mi" koji znamo sve detalje, niti ih zanima šta to mi znamo). I to je neka korist!
Ostaje bol onih koji su svedoci, neiskorišćena šansa, i motiv da se jednom, to isto, uradi drugačije. Ali, to je prepoznatljivo mnogima koji su srcem učestvovali u promenama, imali poverenja i onda se sve pretvorilo u nešto drugo, sitno i lično. Ljiljana Tadić, galerija Zvono: Energija i optimizam
Još pod svežim utiscima berlinskog ART foruma rekla bih da se svetska scena preselila u Beograd. Mislim na devedesete u Muzeju savremene umetnosti. Ova monumentalna izložba je potvrda da je umetnost nastala u Srbiji u poslednjoj deceniji prošlog veka ravnopravno uključena u veliku i raznovrsnu familiju evropske umetnosti. Na osnovu mog uvida u ono kvalitetno u umetnosti na likovnoj sceni u Beču i Berlinu, "o normalnosti" bi se moglo govoriti (čitati i gledati) u bilo kojoj evropskoj metropoli.
Šta mogu biti zamerke ovom autorskom pregledu Branislave Anđelković- Dimitrijević, Branka Dimitrijevića i Dejana Sretenovića?
Izložba zrači snažnom energijom i optimizmom, a devedesete pamtimo kao depresivne. Ali, nisu li upravo ta energija, snaga bile otpor mračnim vremenima i odgovor umetnika na svakodnevno sivilo. Ne ulazeći u uvek aktuelnu priču o tome ko je izostavljen, odnosno čije delo se još moglo naći u postavci, ostaje utisak kompaktne i ubedljive celine. To je još više istaknuto odličnom, muzeološki savremeno shvaćenom postavkom.
Ovo je inspirativna inicijativa za sveobuhvatno sagledavanje devedesetih.
Logično je da sam se ja, kao galerista i protagonista tog vremena, ulazeći na izložbu zapitala u kojoj meri ću naći opredeljenja kojima sam kroz svoju izlagačku politiku bila okrenuta. Imponovalo mi je što sam u MSU-u prepoznala izlagače kojima je Zvono otvorilo svoja vrata na pragu njihovih karijera.
To, naravno, ne može i nije uzrok mog pozitivnog stava prema ovom likovnom spektaklu. Ali različite primedbe koje su se u javnosti čule za ovu izložbu mogle bi i trebalo bi da potaknu širu argumentovanu i stručnu raspravu, jer ovaj događaj to i zaslužuje. Najgore bi bilo prećutati ga.
Borka Božović, galerija Haos: Sukob interesa
Najpre da kažem da sam se obradovala jednoj izložbi koja bi pokazala presek likovne scene devedesetih. Takvih izložbi je manjkalo. Mene je takva činjenica naterala da povodom desetogodišnjice rada galerije Haos predstavim ovog proleća u „Cvijeti Zuzorić" sve dotadašnje izlagače sa dvesta dela, uglavnom crteža, kroz jednu izložbu revijalnog karaktera.
Postavka u MSU-u urađena je poput postavki u muzejima moderne umetnosti u svetu. Ništa novo, ali dosta dobro prilagođeno našim uslovima. Postavka mi se dopala. Konačno jedna izložba koja ima dublji značaj. Mene lično zanima parametar – muzeološki i stručni na osnovu koga je pravljena selekcija za prezentaciju likovne scene. Mislim da lični ukus ne može biti odrednica, niti kriterijum selekcije samo onih umetnika sa kojima se sarađivalo u prethodnom periodu. Izložba u MSU-u definitivno nije presek scene. Nema bar petnaestak relevantnih imena. Ima nekih koja ne zaslužuju da budu u muzeju. Gde su tu, na primer, Otašević, Čeda Vasić, Branko Pavić, Gabrijel Glid, Papić ili Mrđan Bajić? Javnost ne zadovoljava obrazloženje tipa da nije postignut dogovor, na primer, sa Mrđanom. Njegovo delo treba da bude u selekciji, makar ga muzej pozajmio. Dakle, ja kao vlasnica privatne galerije mogu sebi da dopustim određenu selekciju po svom izboru, ali MSU nije Centar za savremenu umetnost. MSU mora da prikaže sve tendencije, pojave, fenomene, dela koja su obeležila umetnička zbivanja, bez obzira koliko autori to cenili ili ne. Valjda su i stariji umetnici nešto vredno uradili?! Ako se govori da je turbo-folk bio fenomen, a jeste, onda je neophodno pomenuti i druge fenomene tog tipa. Tapi, na primer, ili neke druge dominantne pojave koje su obeležile taj period.
Pitam se, nisam pritom konzervativna, da li se prezentacija muzejskog katologa obavlja lošom žurkom i performansom jednog nerelevantnog umetnika, ili se govori o publikaciji i tekstovima, osvrtu autora ili njihovom eventualnom doprinosu? Mislim da bi muzejski projekti ovoga tipa morali posedovati sistematičnost i studioznost koja se može iščitati i kroz postavku i kroz publikaciju koja je prati.
Pitam se dalje: da li se dva puta štampa katalog ili je nova moda da deplijan ima 300 strana? Možda je to u onom stilu: ima se, može se! Ako je tako, onda će valjda MSU dobiti klima-opremu, važniju od svih otkupa i skupih publikacija. Ne znam ko daje novac za duplirani katalog, ali taj mora da se upita, ili čak odgovara, zašto MSU nema osnovne uslove za rad i čuvanje umetničkih dela.
Pitam otvoreno i posve dobronamerno da li neko zna da je MSU 20. oktobra napunio četiri decenije svog postojanja. Je li to proslavljeno ili mi je promaklo? Da li stalna postavka ima katalog ili deplijan (od dve ili više stranica)?
Čak da je sve besprekorno i bez manjkavosti, da li treba sve projekte Muzeja da rade uvek isti ljudi? Ima li tu sukoba interesa? Jesu li lične reference cilj, važniji od muzejskih projekata u koji bi bili uključeni ostali stručni kadrovi muzeja?
Oni su svi moje kolege. Mnoge od njih veoma cenim. Ne znam kuda nas vodi takva kulturna politika, ako se sve pretvara u marketing za ličnu promociju?! Briga o kulturnoj baštini, uslovima čuvanja te baštine i njenom prezentovanju javnosti potisnuti je, nažalost, u drugi plan, što je rezultat muka stručne javnosti i odsustva konstruktivne kritike. |