VREME 773, 27. oktobar 2005. / SVET
Zatezanje na Bliskom istoku:
Sirijski otisci u Bejrutu
Posle atentata analitičari su bili saglasni da je najverovatnije reč o akciji neke obaveštajne službe i isključili svaku mogućnost da je u pitanju teroristički napad, jer je Hariri imao jako obezbeđenje, a način na koji je atentat izveden ukazuje da je on dugo bio praćen, i verovatno prisluškivan. Sirija je bila najlogičniji izbor za prvog i jedinog osumnjičenog
|
Izveštaj nezavisne komisije UN-a koja je istraživala pozadinu atentata na bivšeg libanskog premijera Rafika Haririja, ubijenog u februaru ove godine, ponovo je podgrejao strasti na Bliskom istoku. Ovoga puta u centru pažnje je Sirija, jer izveštaj ukazuje da su njeni visoki politički i obaveštajni zvaničnici upleteni u atentat, zajedno sa libanskim generalima (četvorica su već uhapšena); u izveštaju se pominje i libanski predsednik Emil Lahud, čija je uloga u atentatu još uvek nejasna. Izveštaj, dalje, optužuje sirijske zvaničnike da su ometali istragu i da nisu bili dovoljno kooperativni u otkrivanju detalja.
Sjedinjene Američke Države su, po objavljivanju izveštaja, zatražile hitnu akciju Saveta bezbednosti UN-a protiv Damaska. I sirijska vlada i libanski predsednik odbacili su optužbe za učešće u atentatu. U Siriji se izveštaj tumači kao "rezultat američkog pritiska", a ured za štampu libanskog presednika saopštio je da je to "deo kampanje protiv Emila Lahuda".
U svakom slučaju, izveštaj je potvrdio sumnje da je Sirija imala aktivnu ulogu u ubistvu Rafika Haririja, što su od početka tvrdile i SAD i Francuska. Sirija je od završetka građanskog rata u Libanu 1989. godine kontrolisala politički život svog zapadnog suseda. U godinama posle građanskog rata ona je smatrana faktorom stabilnosti u Libanu koji je hronično podeljen između hrišćanskih, sunitskih i šiitskih verskih sekti.
|
TRN U OKU: Sirijske vojne trupe obezbeđivale su krhki mir u prvim godinama posle rata, dok su agenti njenih obaveštajnih službi kontrolisali libanske političare. Posle američkog napada na Irak 2003, kome se Sirija žestoko protivila, pritisci na Siriju da se povuče iz Libana postali su sve intenzivniji. S obzirom na to da je Sirija u narednim mesecima postajala sve izolovanija, kako u svetu tako i na Bliskom istoku, kontrola nad Libanom postala je jedini način za sirijskog predsednika Bašara el Asada da dokaže da pokaže kako je ova zemlja još uvek važan igrač u regionu. Svi pokušaji da popravi odnose sa SAD su propali, i Amerika i dalje zamera Siriji da ne čini dovoljno da spreči ulaske gerilaca u Irak i preseče linije snabdevanja palestinskih ekstremističkih organizacija.
Prema izveštaju koji je za UN sačinila ekipa sa nemačkim pravnikom Detlevom Mehlisom na čelu, Rafik Hariri postao je trn u oku sirijskog režima u oktobru 2004, kada je odlučio da podnese ostavku na mesto libanskog premijera i pređe u opoziciju, kao i da počne sve glasnije da zahteva povlačenje sirijskih trupa iz Libana. To je bio veliki zaokret u njegovoj politici, jer je do tada smatran za nekoga ko je izrazito prosirijski orijentisan. Prema sopstvenom priznanju, na takav potez se odlučio posle razgovora sa sirijskim predsednikom Bašarom el Asadom, u avgustu 2004, kada je Asad zahtevao da Liban promeni ustav i omogući sadašnjem predsedniku Emilu Lahudu da ostane na vlasti još tri godine.
Za Haririja je to bila kap koja je prelila čašu, i onog trenutka kada je Lahudu izglasano produženje mandata, on je prešao u opoziciju. Hariri je lako našao podršku u inostranstvu, pre svega u Francuskoj i SAD na čiju je inicijativu u septembru 2004. doneta Rezolucija 1559 UN-a, po kojoj se traži da sve strane trupe (misli se na sirijske) napuste Liban, kao i razoružanje svih paravojnih i parapolicijskih formacija (pre svega Hezbolaha, koji takođe podržava Sirija). U utorak 25. oktobra (dan zaključenja ovog broja "Vremena") očekivao se izveštaj pred Samitom bezbednosti Ujedinjenih nacija Terjea Roeda Larsena, koji bi trebalo da odgovori dokle je stiglo povlačenje sirijskih agenata vojne obaveštajne službe, kao i razoružanje Hezbolaha. Isti izveštaj trebalo bi da preporuči i skup mera prema Damasku. Rafik Hariri ubijen je zajedno sa još dvadeset ljudi 14. februara ove godine, kada je njegovo vozilo naletelo na postavljenu bombu u centru Bejruta.
PROTESTI: Posle atentata analitičari su bili saglasni da je najverovatnije reč o akciji neke obaveštajne službe i isključili svaku mogućnost da je u pitanju teroristički napad, jer je Hariri imao jako obezbeđenje, a način na koji je atentat izveden ukazuje da je on dugo bio praćen, i verovatno prisluškivan. Sirija je bila najlogičniji izbor za prvog i jedinog osumnjičenog, jer je Hariri, koji je nekoliko meseci pre smrti dao ostavku na mesto premijera, gradio jak politički blok protiv sirijskog vojnog prisustva u Libanu.
Posle atentata usledili su višenedeljni masovni protesti u Libanu sa zahtevima za povlačenje sirijske vojske i otkrivanje počinilaca atentata. Protesti i snažan međunarodni pritisak primorali su Siriju da posle 29 godina povuče svoju vojsku iz Libana, u skladu sa Rezolucijom 1559 UN-a. Sirija je 30 aprila završila povlačenje svojih vojnih kontingenata, ali se pretpostavlja da su u Libanu ostali pripadnici njene vojne obaveštajne službe, za koje je takođe obaveza da se povuku. Da su oni još uvek prisutni u Libanu potvrđuje i nekoliko bombaških napada čije su žrtve bili i novinari koji su se protivili daljem sirijskom prisustvu u Libanu.
Nakon povlačenja sirijske vojske, u Libanu su održani parlamentarni izbori, na kojima je većinu dobila Haririjeva stranka, koju sada predvodi njegov sin Saad. Posle izbora formirana je prva antisirijska vlada od okončanja građanskog rata. To je Liban dovelo u čudnu situaciju, jer se predsednik Emil Lahud smatra sirijskom marionetom, dok je istovremeno vlada na suprotnoj strani. Očekuje se da se pritisci na Lahuda da podnese ostavku povećaju posle objavljivanja izveštaja nezavisne komisije UN-a. Lahud je za sada siguran jer ga štiti predsednički imunitet, a ostavka će najverovatnije biti jedini način da on siđe sa vlasti.
Izveštaj komisije UN-a već je otvorio mnoga pitanja i u Libanu i u Siriji. Njegova svrha (bar prema Rezoluciji 1595 UN-a, po kojoj je komisija osnovana) jeste da pomogne libanskom pravosuđu da rasvetli sve okolnosti atentata na Rafika Haririja, a njegovi efekti mogu da proizvedu dalekosežne posledice. Iako se u konačnoj verziji ne spominju imena, ovaj dokument ukazuje da su u atentat umešane ličnosti iz političkog i vojnog vrha i Sirije i Libana, sa indicijama koje samo okvirno ukazuju na odgovorne, i nije jasno da li se nalazi i navodi njegovih autora mogu koristiti kao dokazi u sudskom postupku.
|
ŠTA ĆE BITI PREDUZETO: U svakom slučaju, konkretne mere se tek očekuju. Britanski šef diplomatije Džek Stro izjavio je da "ovakav izveštaj ne možemo ostaviti na stolu... moramo ga uzeti u obzir". Prema diplomatskim izvorima SAD, Velike Britanije i Francuske, Sirija bi mogla u budućnosti da se suoči sa sankcijama Saveta bezbednosti UN-a.
Pitanje individualne odgovornosti privlači najviše pažnje. Saad Hariri, sin Rafika Haririja, zahtevao je da se formira poseban sud, koji će suditi ubicama njegovog oca, ali je za sada takva mogućnost malo verovatna. Među prozvanima u izveštaju nalaze se i rođeni brat Bašara el Asada, Maher Asad, komandant predsedničke garde, i Ašef Šavkat, Asadov zet i šef vojne obaveštajne službe, tako da bi sirijski predsednik mogao lako biti suočen sa zahtevom da preduzme mere protiv članova sopstvene familije.
Po objavljivanju izveštaja u američkoj štampi se mnogo spekuliše o eventulnom obaranju Asadovog režima, koji bi mogao da bude veoma uzdrman ukoliko bude morao da sudi nekome iz svoje neposredne okoline. Ekonomske sankcije, prema mišljenju analitičara, mogu samo ojačati njegov režim, jer se u Siriji američka politika prema njoj tumači kao dugačka lista pretnji i ucena. Demonstracije u Damasku koje su održane u ponedeljak u znak podrške Asadu potvrđuju takav stav. Sankcije su, dakle, snažno sredstvo pritiska na Siriju iz inostranstva, ali i suviše slabo da bi moglo pomoći slabašnoj Asadovoj opoziciji.
Marko Savić