Iz ličnog ugla:
Radikalna periferija

Stvara se prećutni sporazum da Novi Sad treba smanjiti na simpatičan gradić u kome se samo slušaju tamburaši

Branislav Pomoriški

Onaj ko ne shvata vojvođansko pitanje, a radikali ga ne mogu razumeti još sto godina, ne može ništa znati ni o ekonomskim interesima Novog Sada – i to se sada belodano vidi i po odsustvu bilo kakve razvojne gradske politike. Pa i po slomu svakog uticaja Novog Sada, u poslednjih godinu dana, na krupne državne privredne odluke, koje gradu oduzimaju ekonomsku budućnost. To se najbolje primećuje u detinjastoj strategiji razvoja Novog Sada, koju ovih dana pokušava da formuliše Krsta Sandić, gradski menadžer. Sandić, naime, kaže da stranci ne znaju za Novi Sad, da ih treba dovesti na Petrovaradinsku tvrđavu i da treba razvijati malu privredu.

U stvari, teško je ozbiljnije i analizirati ono što nemušto o ekonomskoj perspektivi Novog Sada govore gradonačelnica Maja Gojković i dečko koji je tu, iz belog sveta, doveden da bude gradski menadžerski maneken. Oni izgleda i ne znaju šta bi to morala biti razvojna politika prestonice Vojvodine, kroz koju danas struji pet-šest milijardi evra godišnjeg finansijskog prometa, a koja je već ranije stvorila pretpostavke da bude jedno od ključnih središta industrijskog i tehnološkog razvoja u srednjem Podunavlju. Vidik radikalske vlasti ne nadilazi „filozofiju kioska i buvljaka", male plastikerske konfekcije i dvorišnih radionica, kafića sa tri astala i krčmovitih kupleraja sa sobom na spratu.

Razvoj malih i srednjih preduzeća jeste i naša politika i Novi Sad sigurno mora i dalje poboljšavati uslove za razmah raznovrsnih usluga i sitne industrije, jer taj sektor uz relativno mala ulaganja zapošljava mnogo ljudi i animira ekonomsku živost. Ali, mora se shvatiti da sav taj mali privatluk svuda u svetu zavisi od krupnih privrednih jedinica, velikih infrastrukturnih sistema, industrijskih parkova, supermarketa, veletrgovine, slobodnih carinskih zona – jednostavno, male vuku veliki, a o novosadskim velikim firmama radikali ništa i ne govore, a nekmoli da nešto preduzimaju. Oni to smatraju tuđom brigom, jer im nadležnost nad Naftagasom, Rafinerijom, Termoelektranom, Novkabelom – ne piše u radnoj sistematizaciji. Oni ne razumeju da oni iz centra Novog Sada moraju i mogu glasno postavljati zahteve ne samo Vojvodini nego i Srbiji. Novi Sad nije mačji kašalj. No, za tako nešto neko od gradskog osoblja mora imati autoritet i lični integritet, a to se ne može dobiti prelistavanjem Šešeljevih bezbedonosnih brošura i pažljivim pohađanjem stranačkih tračaonica.

Kada govorim o uticaju na sudbinu krupnih privrednih kapaciteta u Novom Sadu, ne ciljam na nekakvu inerciju socijalističkog planiranja i prateću megalomaniju, već mislim na to da je Novi Sad decenijama ranije bio isuviše važan ekonomski centar u Srbiji i krupan igrač pri donošenju kapitalnih privrednih odluka – da bi njegova radikalska uprava sada imala pravo da pusti da se Novom Sadu sve to tiho oduzme, da bi se ugasilo središte autonomne Vojvodine (eto, može sedište Transnafte biti i u Vojvodini, ali ne može u Novom Sadu, koji je bio i ostao stožer Pokrajine ne samo u političkom nego i u ekonomskom smislu).

Da li se degradacija Vojvodine preko devastacije Novog Sada može dozvoliti samo zato što radikalska gradska uprava suviše vremena provodi nad sopstvenim ogledalom i na kurtoaznim i turističkim putešestvijima, jer ne zna kako se utiče na državne odluke od kojih zavisi budućnost na stotine hiljada Novosađana? Da li se mi Novosađani možemo zadovoljiti „privrednim horizontom" današnjih gradskih prvaka koji dopire „od Kaća do Bihaća", dok se u Srbiji donose krupne odluke o koncesijama, investicijama, licencama i beneficijama u korist multinacionalnih kompanija – a sve mimo Novog Sada, a preko njegovih leđa? Imam utisak da su ovdašnji radikalski funkcioneri ovde i postavljeni samo da muzu pare koje se još vrte po Novom Sadu, u korist njihove političke centrale, a da im i nije objašnjeno da oni mogu nešto i tražiti za naš grad – i tu sa punim pravom.

Bilo je gotovo komično kada se gradonačelnica Maja Gojković, na telefonsku molbu, složila sa vojvođanskom inicijativom da sedišta javnih preduzeća koja se izdvajaju iz NIS-a ostanu u Novom Sadu, a da pri tome očigledno nije imala pojma da se sve ono najprofitabilnije iz naftne privrede, što će sutra biti prodato, seli iz našeg grada. Dakle, Transnafta i Srbijagas ostaju u Vojvodini, ali rafinerije i benzinske pumpe već imaju sedište u Beogradu i kada na proleće budu prodate, ne samo da će Vojvodina ostati bez privatizacionog prihoda nego će prekosutra Novi Sad ostati i bez Rafinerije. A kad ostane bez Rafinerije, biće preskupa struja i iz Termoelektrane, pa će se i ona gasiti. A šta će mala privreda raditi ako Novi Sad bude očišćen od svih energetskih postrojenja i ogromnog novca koji se vrti u naftnoj privredi? Naši današnji gradski činovnici koji se predstavljaju kao vođstvo Novog Sada možda će na ovu ocenu reći da energetika nije u njihovoj nadležnosti, da oni samo lokalno samoupravljaju i tome slično. Zar oni ne mogu bar upozoriti Novosađane da će njihova deca ostati bez nekoliko hiljada radnih mesta u najpropulzivnijim privrednim sektorima zbog sebičnosti državnog centralizma i njegove opsesije da uništi sve autonomne centre u državi? Zar ne mogu pritisnuti svoje stranačke vođe u Beogradu da nešto učine da se Novi Sad ne opustoši i da mu se ne oduzme bilo kakav ekonomski značaj na republičkom planu – jer, biće i sutra nekih izbora i moraće se pred Novosađanima položiti nekakav račun.

U proteklih godinu dana radikali su u Novom Sadu sprovodili planove koje su nasledili od prethodne vlasti – ali se vidi da im već danas ponestaje ideja, jer se raniji planovi moraju prilagođavati situaciji koja se menja sve brže – i to na štetu Novog Sada. Nedostatak bilo kakvih novih ideja i bilo kakve vizije razvoja Novog Sada u radikalskim glavama nije neočekivan, jer je to stranka koja je narasla na prežvakavanju prastarih nacionalističkih stereotipa i na zastupanju interesa sitnih švercera i nešto krupnijih ratnih profitera, a nikada i nije izašla pred javnost ni sa pokušajem odgovora na savremena krupna ekonomska pitanja, niti je u stanju čak i da postavi ta pitanja.

Da bi se i postavilo pitanje kuda bi trebalo da ide Novi Sad, mora se nešto znati ne samo o Novom Sadu ili Vojvodini i Srbiji nego se mora znati na kojim tehnologijama, na kojim komunikacijama, na kojim energetskim pravcima, na kojim tržišnim kapacitetima, na kojim industrijskim strukturama će se zasnivati dinamika evropskog razvoja. A novosadski radikali očigledno ne znaju ni jedno ni drugo – niti se oseća da su spremni da nešto nauče. Sandić kaže da je na Sajmu investitora u Minhenu kroz novosadski štand prošlo 200 ljudi i da oni i ne znaju gde je Novi Sad, te da će im biti ponuđena promenada na Petrovaradinskoj tvrđavi. Mogao je bar spomenuti da je preko puta tog štanda u Minhenu bio i prostor Vojvođanskog investicionog fonda (VIP-a) i da je on doživljen kao punkt cele Srbije, kao i to da su mnogi nemački potencijalni investitori bili veoma zadovoljni pregrštom obrazloženih ideja koje je ta grupa mladih stručnjaka tamo promovisala.

Problem Novog Sada, što je paradoksalno, najviše je u tome što mora svoje kreativne potencijale da gura pored i mimo rukovodstva grada, jer to rukovodstvo niti razume, niti je motivisano da razume stvarne gradske interese i njegovu realnu perspektivu. Da ne govorim da većina predstavnika najvećih evropskih država i SAD izbegava i da kontaktira sa radikalskom gradonačelnicom – a to će Novom Sadu doneti ogromne štete u budućnosti.

Lako je i lepo bilo čupati zdrave trotoare i slagati po novosadskim ulicama i oko Spensa neke nove, od pločica iz nekadašnje Srpske Krajine (koje su, uzgred budi rečeno, mnogo skuplje od onih koje proizvode ovdašnji pogoni betonske galanterije) – ali to nije glavni problem razvojne politike u Novom Sadu. Dobro je što se u svetu javljaju oni koji su zainteresovani da se napokon revitalizuje most preko starih stubova Franjinog, odnosno Karađorđevićevskog mosta, što smo i mi pokušavali da obnovimo dok smo bili na vlasti, ali je prioritetno da se obnovi Žeželjev most, to jest da se izgrade mostovi za teški drumski prevoz jer je ovaj privremeni most već na izdisaju, o čemu svedoči i trenutna obustava saobraćaja preko njega (da bi mu se potkrpio bar kolovoz). A da ne govorim o tome da se iz grada mora hitno izmestiti kamionski tranzit prema Bosni, odnosno Republici Srpskoj. Ceo problem koncipiranja budućeg saobraćajnog sistema u Novom Sadu i oko njega mora se sagledati u celini i već danas se u tom smeru moraju povlačiti odlučni potezi. Dvokolovozne veze sa Futogom, Bačkim Petrovcem, Kaćom itd., svakako – ali gde je prsten autoputa oko grada, gde su terminali, šta je sa izmeštanjem luke na Dunavu. Ne može se izgraditi sve odjednom, mi to dobro znamo, ali od strateških ciljeva zavise i današnji sitniji potezi. O tome gradski menadžer Sandić, naravno, ništa ne govori, jer on nikad nije ni živeo u Novom Sadu, on ga ne poznaje, pa ne zna ni kuda će on krenuti.

Današnjoj koaliciji na vlasti u Novom Sadu (radikali, SPS i DSS) već godinu dana skoro da niko i ne pruža otpor u najvažnijim temama, već se opozicija u gradskoj skupštini hvata samo sitnih stvari, špekulacija na putnim nalozima (sa prikrivanjem troškova), ili gradske čelnike proziva zbog nadziđivanja plata i izmišljanja sinekura za svoje simpatizere. Tako se stiče utisak da se Maji Gojković i grupi koja je prati nekako gleda kroz prste i u demokratskim strankama – i kod onih koje su na vlasti, pa i kod nekih iz opozicije. Tobože, ona spada u „meke radikale" i civilizovano izgleda.

No, mislim da je tu reč o ozbiljnijim stvarima. Stvara se prećutni sporazum da Novi Sad treba smanjiti na simpatičan gradić u kome se samo slušaju tamburaši i kuva dobar riblji paprikaš – da ne bi bio finansijski i industrijski konkurent drugim centrima i da bi se slomio stožer Vojvodine i u ekonomskom smislu. To je veoma opasna tendencija ne samo za Novi Sad i Vojvodinu već i za dugoročne interese Srbije.

Branislav Pomoriški, bivši predsednik gradske vlade u Novom Sadu