Pao prvi sneg ove godine. Stradun se zabeleo u Dubrovniku, a u Novom Sadu – skoro ništa. Sinoć, tek malo svetlih rojeva pahulja naspram tamnog neba.

„Sima se sa sestrom sanka po snegu", mislim da je pisalo, pre sto godina, u mojoj čitanci ispod velikog i malog slova S i uspele ilustracije sa koje su zračili radost i pokret. Sećam se da su sanke na tom crtežu imale one zaobljene letve napred, šalovi dečaka i devojčica su vijorili oko njihovih nasmejanih glava, a okolo su bile nacrtane neproporcionalno velike pahuljice različitih kristalnih struktura. Kad je moj sin krenuo u školu, mislim da je koncepcija Bukvara bila nešto izmenjena, ali nisam u to siguran. Sećam se samo da su odmah učili skupove i nejednakosti, te da sam se mučio da shvatim binarni jezik brojeva i njihovo neobično sabiranje, kako bih pomogao izradu domaćeg zadatka. A toliko puta sam se, pre toga, hvalio u kući da sam nekada bio sjajan matematičar.

Kad sam ja kretao u školu, i sam sam voleo sneg i bio sam fasciniran svake jeseni kada bih ujutro prvi put kroz prozor video da je zabelelo. Prva radost bilo je čišćenje snega. Na Podbari, predgrađu gde sam odrastao, ceo kvart je ujutro odzvanjao od lupe drvenih lopata, jer se iznad snega svaki glas širi oštrije i dalje. Tada su, naravno, i snegovi bili veći, pa se od sklonjenih nameta sa uskih prolaza pored kuća nije videla ni druga strana ulice. Moja baka Teza, a zvao sam je majkica, ujutro me je oblačila u stotinu gaća i džempera i držala slovo kako ne moram da se „ulopam" još pre škole i kako ne moram svakog dana da izgubim neku rukavicu. A bile su to one štrikane rukavice samo s palcem, s nekom šarom na nadlanici – loše za hvatanje, a odlične za grudvanje.

Mnogo godina kasnije moj sin je počeo životnu školu tako što su mu prvog dana zimovanja pokraj Mrkonjić Grada ukrali sjajne "adidas" rukavice za skijanje, od veštačke kože, koje je samo na dva minuta bio ostavio na radijatoru ispred toaleta. Otišao sam sutradan na pijacu u toj turobnoj varošici, ali na njoj nisam našao rukavice se palcem – no sam kupio jedno zvono za kravu i jedan kalapač, oba ručne izrade. Kada sam se vratio u Novi Sad, neki drugovi su me grdili što tamo nisam kupio kosu – jer su mrkonjićki kovači čuveni po njihovoj proizvodnji. (Taj motel u kome su zimovala novosadska deca 1985. godine prepoznao sam na TV snimku negde 1993 – bio je to video-izveštaj sa nekih od mnogih neuspelih pregovora o primirju između srpske i bosanske zaraćene strane.)

Tako sam i ja išao pet-šest puta na skijanje, ali sam bio krajnje malerozan – nikad snega, pa nikad i nisam naučio da se skijam. Još prvi put kada sam išao na zimovanje, bio sam gimnazijalac, kada smo stigli na Mavrovo, bilo je užasno hladno, ali snega nije bilo. Naš profesor je našao jednu zaklonjenu uvalu sa nečim što je više bilo led nego sneg, i već prvog dana sam iskrenuo zglavak na nozi, pa sam ostajao sam u nekim radničkim barakama, gde smo bili smešteni, dok su ostali veselo odlazili na skijanje. Kada me je noga malo prošla, mada hramljući, odlazio sam na drugu stranu, na padine Koraba, srećan što mogu da se pentram bez letava na nogama ili na leđima i da se sunčam na doista stravičnim stenama ove zadivljujuće planine. Za lepog dana, u daljini se videla Šara, kao bela pregrada neba. Tamo je bilo snega.

U mom životu snega je bilo dovoljno, kad nije trebalo. Dok sam bio u vojsci, mom pešadijskom puku zalomio se teren baš u decembru. Dan kada su nas kamioni istovarili negde u blizini Slunja bio je sunčan, topao i prekrasan. Uveče smo legli ispod razapetih šatorskih krila na naramke paprati – desetorica, jedan uz drugog. No, već ujutro je pao sneg, a neko je imao tri ćebeta, a neko nijedno. Tada sam shvatio šta znači „život na otvorenom", kad si tokom dana mokar, a noću stegne mraz, pa ne smeš da se izuješ, jer posle ne možeš da se obuješ, kad se čizme zamrznu. Kao najstariji u odeljenju (imao sam čak 27 godina), ubeđivao sam ostale da ne ležu na ledenu zemlju, ali oni su pokraj vatre spavali „po hajdučki", pa je većina završila u bolnici sa teškim zapaljenjem bubrega. Ja sam prečučao deset dana, pa sam se u kasarnu vratio „zdraviji nego ikad".

Najgore je prošao jedan naš dečko koji je, mada rođen u Francuskoj, došao da služi vojsku u otadžbini. Svima nama kojima je „naše zemlje" bilo preko glave, jer smo je imali svaki dan, taj dečak je bio smešan, sa svojom prevelikom savesnošću, a na njega smo bili i ogorčeni, jer je jureći kao bez glave u „uzbrdnom jurišu" u vrtačama kvario „liniju napada" – pa nas je komandir stalno vraćao na tu vežbu. Pokušao sam da mu objasnim da nije trenutak da se „mre za krst časni i slobodu zlatnu", ali nije vredelo. Taj dečak iz Šombura je na tom snegu kraj Slunja zaradio tešku upalu pluća i svega ostalog. Posle dugog lečenja otpušten je iz vojske gotovo kao invalid. Sneg je upropastio njegovu čežnju za (nacionalnim) identitetom.

Dimitrije Boarov