Narkotici:
Veštački raj

Da bi se shvatilo do koje mere stimulansi amfetaminskog tipa (ATS) potiskuju prirodne droge, treba znati da je globalno tržište za ovu kategoriju procenjeno na oko 34 miliona ljudi, više nego za heroin i kokain zajedno, od čega gotovo osam miliona koristi ekstazi, i da se za njihove potrebe godišnje proizvode oko 400 tona ATS-a, od čega je četvrtina ekstazi. Metamfetamini se najviše koriste u Aziji i Americi, dok na evropskom tržištu suvereno vladaju amfetamini i ekstazi

Sve grupe narkotika opisane u prethodnim nastavcima ovog istraživanja – opijati, kanabis i kokain – spadaju, hemijskim rečnikom rečeno, u prirodne proizvode, što znači da se dobijaju iz biljaka. Sasvim u skladu sa trendom da sintetički proizvodi sve češće zamenjuju prirodne u svim sferama naših života, to se neizbežno dešava i na tržištu narkotika, pa sintetičke droge uzimaju sve više maha. Do pre dvadesetak godina, dominantna sintetička droga na ilegalnoj pijaci bio je LSD, halicunogeni derivat lisergične kiseline šire poznat kao trip. Ali, kao što je već rečeno, tržište narkotika, baš kao i svako tržište robe široke potrošnje robuje ne samo zakonima ponude i potražnje nego i modnim trendovima, pa danas LSD čini zanemarljiv deo problema. Droga koja ga je po popularnosti zamenila i nadmašila je MDMA, poznatiji kao ekstazi ili ekser, a druge dve najčešće kategorije su amfetamini i metamfetamini. Kako sve tri grupe spadaju u hemijski srodne supstance (mada im je dejstvo različito), uobičajeno je da se vode pod zajedničkim imenom ATS (amphetamine type stimulants) tj. stimulansi amfetaminskog tipa.

Da bi se shvatilo do koje mere ATS potiskuju prirodne droge, treba znati da je globalno tržište za ovu kategoriju procenjeno na oko 34 miliona ljudi, više nego za heroin i kokain zajedno, od čega gotovo osam miliona koristi ekstazi, i da se za njihove potrebe godišnje proizvode oko 400 tona ATS-a, od čega je četvrtina ekstazi. Metamfetamini se najviše koriste u Aziji i Americi, dok na evropskom tržištu suvereno vladaju amfetamini i ekstazi.

Proizvodnja i potrošnja je tokom devedesetih godina vrtoglavo rasla, da bi se tokom poslednjih par godina stabilizovala. Najnovija istraživanja pokazuju da je upotreba ekstazija odnedavno u lakom padu, što možda znači da polako izlazi iz mode. Međutim, s obzirom na to da je ekstazi na Balkanu još i te kako popularan, te da je šira javnost relativno slabo informisana o istorijatu i prirodi ove supstance, zaslužuje da se njime detaljnije pozabavimo.

Ljubav, empatija i hemija

MDMA, čije je puno hemijsko ime 3,4 metilendioksi-metamfetamin, poznat je farmakolozima još od 1912, kada su ga sintetisali stručnjaci nemačkog farmaceutskog koncerna Merk, tražeći supstancu koja bi smanjila krvarenje tokom hirurških operacija. Kako se MDMA pokazao kao sasvim nepogodan za to, gotovo istog časa je zaboravljen. Ponovo su ga otkrile američke tajne službe tokom pedesetih godina prošlog veka, dok su pokušavale da dođu do savršenog "seruma istine", ali ni tu nisu postigli zadovoljavajuće rezultate. Tokom šezdesetih, CIA je u Edžvudu, u državi Merilend, opsežno istraživala psihoaktivne supstance u nizu moralno skandaloznih i, kako se ispostavilo, naučno neproduktivnih eksperimenata na tehnikama pranja mozga i mentalne kontrole. Međutim, iako je MDMA, kao i LSD i skolopamin, bio deo programa Mk-Ultra, on za razliku od pomenutih nije bio primenjivan na ljudima, tako da su prvi "rejveri" bili laboratorijski pacovi i miševi. Tek krajem sedamdesetih, kada ga je po treći put otkrio legendarni kalifornijski farmakolog i neprikosnoveni guru sintetičkih droga Aleksandar Saša Šulgin, otkriven je potencijal MDMA kao rekreativne droge.

Šulgin, koji je proveo ceo život pokušavajući da sintetiše savršenu drogu, u stvari je sintetisao MDMA još 1965, ali ga nije probao, što je kasnije opisao kao "propust koji je kasnije često pokušavao da ispravi". Nakon što ga je jedan saradnik podsetio na ovu supstancu, Šulgin je 1976. konačno probao MDMA, i u naučnom tekstu opisao rezultate doze od 120 miligrama: "Osećao sam čistu euforiju i da sam sasvim pročišćen iznutra. Osećaj čistoće, bistrine i unutrašnje duhovne snage produžio se do kasno u noć, i bio sam duboko dirnut ovim iskustvom..." Detaljniji opis Šulginove karijere i iskustava može se naći u njegovoj autobiografiji koja je pod nazivom Hemijska ljubavna priča: fenetilamini koje sam upoznao i zavoleo objavljena 1991. godine.

Ubeđen da je konačno pronašao svoj sveti gral, Šulgin je preporučio MDMA širokom krugu svojih prijatelja psihologa i farmaceuta, tako da je MDMA tokom osamdesetih postao široko korišćen u psihoterapiji. Bilo je samo pitanje vremena kada će se otkriti njegov pun tržišni potencijal, što se konačno desilo u drugoj polovini osamdesetih. Sasvim u skladu sa savremenim tehnikama marketinga, novom proizvodu je trebalo osmisliti ime koje će zvučati manje klinički i privući narodne mase. Ne zna se ko je smislio ime "ekstazi" ali je anonimni distributer ovako objasnio svoju logiku u jedinom intervjuu koji je ikada objavljen: "Bilo bi svrsishodnije da smo MDMA nazvali 'empatija', ali smo se setili da većina potrošača nema pojma šta ta reč znači." Jedan od efekata koji ekstazi izaziva, naime, jeste intenzivan osećaj uvida u mentalno stanje bližnjih (pogotovo ako su i oni uzeli istu drogu).

Bilo kako bilo, i ime i proizvod bili su pun pogodak, najpre u Sjedinjenim Državama, a zatim i u ostatku sveta. Prvi novinski tekst o ekstaziju objavljen je u "San Francisko kroniklu" 1984. godine, a nedeljnik "Njusvik" ga je opisao kao "godinu dana psihoterapije sabijene u dva sata". Godinu dana kasnije poznati ženski časopis "Harpers bazar" preporučio ga je svojim čitateljkama kao "najbolji proizvod u hemijskoj potrazi za srećom". Na kraju se ispostavilo da suviše reklame može da škodi: od 1985. godine američka Agencija za suzbijanje droge (DEA) svrstala je ekstazi u drogu klase jedan (Schedule One), zajedno sa heroinom i kokainom, i zabranila upotrebu čak i u medicinske i eksperimentalne svrhe. Do tada, međutim, ekstazi je već prešao Atlantik.

Pomama za ekstazijem podudarila se sredinom osamdesetih sa razvojem nove supkulture: rejvom (od engleskog rave – divljanje, pomama). Prve masovne rejv žurke, na kojima se po celu noć igralo uz zvuke esid hausa i hip-hopa, krenule su u španskom letovalištu Ibica, omiljenoj destinaciji britanskih turista, tako da je 1986. Ibica bila poznata i kao "ostrvo ekstazija". Odatle je ekstazi dospeo na englesku klupsku scenu, a krajem osamdesetih i na Balkan. Do tada, međutim, proizvodnja i distribucija ekstazija prešla je iz ruku hemičara-zanesenjaka u ruke organizovanih kriminalaca, najpre Holanđana i Belgijanaca, zatim rusko-izraelske mafije, a kasnije Poljaka i Bugara. Naporedo sa masovnom proizvodnjom, cena je pala sa desetak evra po piluli (početkom devedesetih) na tri do pet evra danas, ali je pao i kvalitet: policijske analize ukazuju da svega 10-15 odsto pilula koje se po klubovima prodaju kao "ekstazi" sadrži MDMA, dok je u ostalima amfetamin, atropin, LSD, ili uopšte nema psihoaktivnih supstanci.

Kada je reč o štetnosti ekstazija za organizam, mišljenja su, kao i u slučaju kanabisa, podeljena: dok jedni tvrde da je potencijalno smrtonosan, drugi ga smatraju potpuno bezopasnim. Ipak, sa sigurnošću se može reći da, iako ne izaziva fizičku zavisnost niti postoji smrtonosna doza, ekstazi kratkoročno izaziva poremećaje u fiziološkoj regulaciji telesne temperature, tako da u kombinaciji sa višesatnim đuskanjem u prepunoj diskoteci može da dovede do kolapsa usled dehidratacije. Istovremeno, ekstazi dovodi i do zadržavanja vode u organizmu, posebno ako se konzumira sa alkoholom, tako da i u tom slučaju može da izazove teške zdravstvene probleme (ako se ne pije dovoljno vode ili ako se pije previše). Dugoročno pak postoje ozbiljne indikacije da ekstazi može da na više godina blokira proizvodnju serotonina, važnog neurotransmitera čiji se nedostatak u organizmu ispoljava kao hronična depresija.

Sem pomenutih, uživaoci ekstazija suočavaju se sa još jednim problemom: nakon duže upotrebe, gube se empatički i euforični efekti ekstazija koji su onoliko oduševili profesora Šulgina i ova droga počinje da se ponaša kao najobičniji stimulans (što je posledica gubitka sposobnosti organizma da proizvodi serotonin). "Gotovo sasvim sam prestao da uzimam ekstazi jer više ne deluje kao ranije", kaže jedan višegodišnji korisnik. "Sad mi je svejedno da li sam gutnuo ekser ili drmnuo dva-tri energetska pića – osećaj je isti. A sem toga, ima toliko lažnjaka da nikad ne znaš šta si kupio."

Ipak, ekstazi je i dalje veoma popularan u zemljama jugoistočne Evrope. U Srbiji već više godina u okviru organizacije „Lekari sveta" radi tim na pilot-programu smanjenja štete i, prema njihovim nalazima, gotovo deset odsto mladih (16–25 godina) bar jednom je probalo ekstazi, dok je onih koji su probali kanabis svega 7,5 odsto. Vrlo slično je u Bugarskoj, gde sintetičke droge koristi osam odsto, mada je procenat potrošača kanabisa veći. U Hrvatskoj je 2001. zaplenjeno čak 100.000 tableta ekstazija, dok se u potonjim godinama prosečan ulov kreće od 20.000 do 30.000 tableta.

Poseban problem u suzbijanju upotrebe ekstazija jeste sprečavanje proizvodnje: većina neophodnih hemikalija (prekursora) može se bez problema pronaći na tržištu, a recepti na internetu, tako da čak i priučeni tehničar može da u garaži ili vikendici počne proizvodnju. Isplati se: na izlasku iz laboratorije, pilula košta oko 50 američkih centi, a u diskoteci deset puta više. Ekstazija bi verovatno bilo i više da se u proizvodnji ne koristi mnogo toksičnih, korozivnih i lako zapaljivih supstanci, od sumporne kiseline do metil-cijanida, tako da rizik od ozbiljne nesreće drži amatere na uzdi. Policijski podaci iz regiona kažu da najveća količina zaplenjenog ekstazija potiče iz Bugarske, mada nije neosnovano verovanje da tajne laboratorije postoje i drugde. Izveštaj hrvatske policije iz prošle godine kaže sledeće: "Količina uvezenih hemikalija u tranzitu ka Republici Srpskoj koje mogu biti zloupotrebljene u ilegalnoj proizvodnji droga, u 2001. godini iznosila je 59 tona, 411 tona u 2002. godini, a u 2003 godini 804,7 tona. Ovi podaci upućuju na povećanu sumnju na zloupotrebe, bilo ilegalne proizvodnje ili distribucije i daljeg tranzita, s obzirom na to da je u Republici Srpskoj nizak stepen industrijske proizvodnje i ovaj promet nije u korelaciji sa industrijskom proizvodnjom i privrednim rastom Republike Srpske."

Ubistvena brzina

Droga koja se u javnosti nezasluženo najmanje pominje kad god se povede reč o narkoticima jeste spid (od engleskog speed – brzina), pri čemu se najčešće misli na amfetamin ili metamfetamin. Iako je spid stariji, prisutniji i opasniji od ekstazija – na svakog korisnika ekstazija dolaze tri spidaša – ova droga je društveno nevidljiva, iz više razloga. Prvi je taj što amfetamini, za razliku od većine drugih narkotika, ne pomućuju i ne menjaju svest; naprotiv, izoštravaju je, otklanjaju umor, te pojačavaju koncentraciju i bistrinu. Osobe pod dejstvom spida imaju utisak da su pametnije, a to nije čisto subjektivni osećaj: psihometrijski je dokazano da koeficijent inteligencije raste tokom intoksikacije. Za to se plaća visoka cena, jer amfetamini štetnije deluju na organizam i brže izazivaju zavisnost od većine ostalih droga, uključujući i opijate. Metaforično rečeno, osoba koja koristi spid kupuje pamet i vreme na kredit, a u zalog daje sopstveni mozak i telo. Rok otplate je kratak, a kamate lihvarske: samo u Americi, 2500 ljudi godišnje umire od direktnih ili indirektnih posledica uzimanja amfetamina i metamfetamina, više nego od heroina ili kokaina. Sem toga, zavisnici od spida se teže leče od heroinskih i kokainskih narkomana, i procenat recidivista je gotovo stopostotan.

Drugi razlog što se spid slabo primećuje jeste to što za razliku od ostalih droga nije vezan za određenu supkulturnu ili kontrakulturnu grupu, kao što je kanabis vezan za hipike, a esktazi za rejvere. Osobe koje se odlučuju za ovaj narkotik ne žele da zaborave probleme ili da se izoluju od društva: naprotiv, to su oni koji hoće da se što bolje uklope u poredak, i okrutna je ironija što završavaju kao zombiji sprženog mozga. Spid uzimaju studenti da bi bolje spremili ispit, poslovni ljudi da bi se izborili sa šesnaestočasovnim radnim danom, radnici na tekućoj traci koji žele da prebace normu i očajne domaćice koje pate od depresije i brinu za vitak stas. Mnogi nisu ni svesni da ga uzimaju, jer misle da kupuju ekstazi ili kokain. Amfetamini su jeftiniji od obe ove droge, i tipična doza eksera ili koke kupljena na malo redovno sadrži više spida nego bilo čega drugog. Sem toga, amfetamini se lako proizvode i mogu se gutati u vidu tableta, pušiti, šmrkati ili ubrizgavati intravenozno, pa šta ko voli. Sem toga, izgleda da amfetamini polako istiskuju ekstazi sa rejv scene: lagani pad popularnosti ekstazija u poslednjih nekoliko godina kompenzuje se povećanom potrošnjom spida.

Stoga nije čudno što po podacima UNDOC-a, agencije Ujedinjenih nacija za borbu protiv droge i organizovanog kriminala, na amfetamine otpada oko 13 odsto ukupne potrošnje ilegalnih droga, a dileri obrću blizu 30 milijardi dolara u velikoprodaji i 118 milijardi u prodaji na malo. Najveći proizvođači i potrošači su azijske zemlje, a slede Amerika i Australija. I opet, evropsko tržište se razlikuje od američkog, jer Evropljani najviše koriste amfetamin, dok Amerikanci preferiraju jači i skuplji metamfetamin, ili met. Amfetamin na tržište najčešće dospeva u vidu amfetamin-sulfata, žućkaste supstance koja u vidu tableta može da ima druge boje, a na tržištu se mogu naći i srodni levoamfetamin (benzedrin) i dekstroamfetamin (deksedrin). Metamfetamin je beli prah veoma nalik kokainu, a može se naći i u obliku kristala pogodnom za pušenje.

Kao i ekstazi, amfetamin je stara droga, ali od kad je krajem devetnaestog veka sintestisan, nikada nije izašao iz upotrebe. Napravili su ga u Nemačkoj 1887, mada je široku primenu našao tek tokom dvadesetih godina, kada je američka farmaceutska firma "Smit, Klajn i Frenč" izbacila na tržište pod komercijalnim imenom benzedrin, u vidu inhalatora. Nekoliko decenija, amfetamin se prodavao bez recepta i reklamirao kao pouzdano sredstvo protiv svih mogućih boljki, od astme i depresije do gojaznosti, impotencije, apatije, pa čak i starenja. Najčuveniji zavisnik od amfetamina bio je Adolf Hitler, koji je od 1942. redovno dobijao injekcije ove droge od svog ličnog lekara. Premda autopsija Hitlerovog leša nikada nije mogla biti urađena, simptomi koje je prema pričama svedoka pokazivao pred kraj života – drhtavica, napadi besa, paranoja i tikovi – a koje neki pripisuju Parkinsonovoj bolesti ili poznom stadijumu sifilisa, u stvari se najbolje uklapaju u kliničku sliku amfetaminskog zavisnika.

Tokom Drugog svetskog rata, amfetamin je u stotinama miliona pilula deljen vojnicima na svim stranama kako bi se otklonio umor, a povećale budnost i agresivnost. Vojna primena nastavila se do danas, mada u mnogo ograničenijem vidu: savremene vojske daju ga isključivo pilotima u borbenim misijama i pripadnicima specijalnih jedinica, pod strogim lekarskim nadzorom.

Metamfetamin je prvi put sintetisan u Japanu 1919, a od amfetamina se razlikuje po jednoj metil grupi vezanoj na atom azota, zbog čega je lako rastvorljiv u vodi, a dejstvo mu je jače i duže. Stoga je i skuplji: gram metamfetamina u prodaji na malo može da košta i do 200 dolara, što je četiri puta više skuplje amfetamin, a dva do tri puta skuplje od kokaina.

Amfetamini su se slobodno prodavali, pre svega kao sredstvo za mršavljenje, do kraja šezdesetih godina, kada su zabranjeni pošto što su se lekari suočili sa njihovim mnogobrojnim štetnim posledicama. I danas se, međutim, legalno proizvode u mnogim zemljama, mada im je primena strogo ograničena na lečenje narkolepsije (bolesti spavanja). Dejstvo na organizam je slično kao kod kokaina: droga blokira receptore za neurotransmiter za dopamin, slično kao što ektazi blokira receptore za serotonin. Posledica je da nervne ćelije više ne mogu da razgrađuju adrenalin i noradrenalin, hormone koje telo luči u stresnim situacijama. Ubrzo, međutim, zavisnik plaća cenu: prolongirana upotreba vodi u posvemašnju istrošenost organizma i psihozu, uz visoku toleranciju (potrebu za sve jačom dozom). Apstinencijalni simptomi su letargija, depresija, hronični umor i ponekad opet psihoza.

S obzirom na to da Evropa ipak igra trećerazrednu ulogu na tržištu amfetamina, Balkan je još niže na toj lestvici, mada je tendencija da se i proizvodnja i potrošnja već nekoliko godina unazad povećavaju. Godina 2002–2003. bila je po mnogo čemu rekordna za Srbiju. Tada je razbijen pokušaj da se u Srbiji napravi najveća fabrika amfetamina u Evropi (vidi prateći tekst), a u maju 2003. dvoje državljana Srbije uhapšeno je na bugarsko-turskoj granici, pošto je kod njih nađeno skoro 60 kilograma amfetamina u pregrađenom rezervoaru. Samo u prvoj polovini 2003. bugarska carina je na prelazu Kapitan-Andrejevo sprečila tri pokušaja da se preko granice prenese ukupno 174 kilograma amfetamina. Mada su se od tada rekordne zaplene proredile, nema razloga da se veruje da su se narko-trafikanti odustali. Sa stanovišta trgovca, amfetamin je zgodan kompromis između heroina i kokaina: profit je veći nego kod prvog, a rizik manji nego kod drugog.

I pored povremenih uspeha lokalnih organa gonjenja u suzbijanju prometa i zloupotrebe narkotika na Balkanu, mora se konstatovati da još mnogo toga treba da se uradi. Potrebno je da sve zemlje u regionu donesu nacionalne programe za borbu protiv droga – za sada takve programe imaju samo Hrvatska, Bugarska i Rumunija – i da se odmah zatim izgradi regionalni program, uz najtešnju saradnju zemalja u regionu, naročito na nivou policije i pravosudnih organa. Samo tako će se sprečiti da narko-dileri ne budu uvek korak ispred snaga zakona. Kao što je jedan pametan policajac rekao autoru ovog teksta: "Naši organizovani kriminalci su odavno ispunili sve ono što Evropa traži od balkanskih zemalja: oni su multietični, međudržavni, i sjajno integrisani u srodne evropske institucije kao što su italijanska ili korzikanska mafija. Ponekad pomislim da bismo državu morali da gradimo po njihovom uzoru."

Istraživači: Svetlana Vasović-Mekina (Slovenija), Ivica Đikić (Hrvatska), Gostimir Popović i Slobodanka Dekić (Bosna i Hercegovina), Siniša Stanković (Makedonija), Jeta Xhara i Zana Limani (Kosovo), Paul Radu (Rumunija), Petia Vladimirova (Bugarska), Altin Raxhimi (Albanija), Slobodan Georgijev, Tamara Skrozza, Dejan Anastasijević, Miloš Vasić ("Vreme", Srbija).
Koordinator istraživanja: Aleksandar Ćirić

***

Realizaciju projekta "Organizovani kriminal na Balkanu" pomogla je Evropska Unija preko Evropske agencije za rekonstrukciju, u okviru programa "Podrška profesionalnom razvoju medija u Srbiji" koji implementira Medija centar.

Dejan Anastasijević i istraživači