60 godina Istorijskog arhiva Beograda:
Pepeo i dijamanti

Istorijski arhiv Beograda je jedna od retkih institucija koja u opštom haosu i anomiji koja nas okružuje uspešno pokušava da nadoknadi izgubljeno vreme

Bio je prisutan tout Belgrade, naučnici, umetnici, političari, stara i nova elita, a nije bila modna revija, niti je neka moćna marketinška agencija predstavljala novog, još moćnijeg klijenta. Povod je bio sasvim neobičan: izložba Ljudi u vremenu, kojom je obeležen 60. rođendan Istorijskog arhiva Beograda (IAB).

Konstantin Koča Popović na konju, sorbonski đak, jedan od osnivača beogradske nadrealističke grupe, španski borac i partizanski general, najpoznatiji diplomata socijalističke Jugoslavije: fotografije, pisma, zapisi, lična dokumenta, ordenje, crteži... Legat Koče Popovića i Lepe Perović sada je u Istorijskom arhivu Beograda dostupan istraživačima. Posetoci se tiskaju oko vitrina da vide šta je to Koča beležio na francuskom za vreme nekih važnih sastanaka, da vide brionsku fotku Koče, Tita i Če Gevare, najranije fotografije iz porodičnog albuma "bogataške dece koja se igraju komunizma", kako je to davno jetko komentarisao Crnjanski.

Drugi pokušavaju da dešifruju beleške Jovana Ćirilova, direktora i selektora Bitefa, francuskog "Viteza umetnosti i književnosti": Arhiv je do sada preuzeo 125 kutija sa dokumentima, dnevnicima, beležnicama, fototekom... Tu su i fragmenti iz ličnog fonda Ivana Đurića: dokumenti o životu i radu ovog istoričara, u svetu poznatog predstavnika beogradske vizantološke škole, profesora Beogradskog univerziteta i predavača na Sorboni. Ovaj legat je, kao i legat Jelene Šantić, značajan i dragocen doprinos istorijskoj građi o političkoj borbi, antiratnoj delatnosti i borbi za ljudska prava kod nas na kraju XX veka.

Dokumenti skupljeni u Arhivu ovako prezentirani javnosti dokazuju da je Srbija, svemu uprkos, jedina zemlja u okruženju koja je devedesetih permanentno imala antiratni pokret. Dr Branka Prpa, direktorka Arhiva, naglašava da moramo sumirati rezultate te političke borbe, da naše buduće generacije moraju imati neka svoja vrednosna uporišta u Srbiji i da ih i te kako mogu naći u devedesetim godinama. Pored naše odgovornosti za ratove, generacija "u potpalublju" naći će i ono na šta može da bude i veoma ponosna.

Na izložbi Ljudi u vremenu prikazani su i dokumenti iz legata Miroljuba Todorovića, osnivača i teoretičara signalizma, Novaka Novaka, novinara, scenariste i dugogodišnjeg urednika humorističkog programa Televizije Beograd, arhitekte Ivice Mlađenovića, idejnog tvorca, selektora i dizajnera sedam Beogradskih trijenala svetske arhitekture, kao i fragmenti iz Fonda BITEF teatra koji u 370 kutija čuva svetsku istoriju pozorišta XX veka.

Poslednjih godina je intenzivirano preuzimanje arhivske građe putem poklona ili otkupa: spisi koje su decenijama čuvale stare beogradske porodice, fotografije, razglednice, nerealizovani planovi, neobjavljeni rukopisi, snimci porušenih objekata, digitalizovane lične kolekcije... Svu tu građu Arhiv sređuje i čuva.

STOLEĆE ZLIH: Istorijski arhiv Beograda je od 2003. do 2005. pripremio devet vrlo zapaženih izložbi: Sačuvati knjigu, o starim i retkim knjigama od XVI do XX veka iz Istorijskog arhiva Beograda, Moderna u Beogradu, Grad despota Stefana, Dunavom kroz vreme, Svetlo i tama – Virtuelni Beograd XIX i XX vek. Povodom šeststo godišnjice proslave Beograda kao prestonice na bilbordima od Brankovog mosta do Istorijskog arhiva Beograda postavljena je jedinstvena izložba Vekovi za pamćenje, vizije za sećanje. Posebno veliko interesovanje izazvala je izložba XX vek – doba ratova, stoleće zlih. Bio je to svojevrstan pomen svim žrtvama Beograda koje su stradale u ratovima. Izloženi dokumenti predstavili su požrtvovanje i etiku srpske vojske i civila u balkanskim ratovima, Prvom svetskom ratu i Drugom svetskom ratu. Ova izložba je bila jedinstveni čas istorije, ali i svojevrstan hepening: u centralnom delu galerije rekonstruisan je logor sa simbolično predstavljenim žicama i autentičnim pismima logoraša, potresnim fotografijama ljudi sa imenima, prezimenima, licima.

Izložbe Arhiva posetilo je više hiljada ljudi. Najviše đaka i studenata. Iz razgovora sa dr Prpom stiče se utisak da nju naročito onespokojava što mladi ljudi ne znaju šta je srpska tradicija. Ona smatra da bi bilo izuzetno važno da se sa srpskom istorijom i tradicijom upoznaju mladi ljudi, generacija koja je izrasla u toku minulih ratova, koja je u ovom našem posttraumatskom društvu potpuno dezorijentisana, zapuštena i ne vidi svoju budućnost.

Poslednjih godina Arhiv je objavio i seriju knjiga iz svojih fonodova: najznačajnija je svakako serija Živeti u Beogradu, to su zbirke dokumenata Uprave grada Beograda 1837–1841, 1842–1850, 1851–1867. Ovi dokumenti pokrivaju različite oblasti: od svakodnevnog života do politike, privrede, kulture i vojne istorije. Povodom dvestote godišnjice Prvog srpskog ustanka objavljena je hronologija Moderna srpska država (1804–2004), prva knjiga ove vrste u srpskoj istoriografiji koja obuhavata "totalnu istoriju", o čemu je "Vreme" opširno pisalo (broj 733, 20. januar 2005).

Po oceni nekih uglednih istoričara ovih nekoliko izvanrednih projekata i nekoliko najuzbudljivijih beogradskih izložbi plod su inventivnih istoriografskih ideja direktorke Istorijskog arhiva u Beogradu dr Branke Prpe.

PRAH I PEPEO: Kada je 2001. godine dr Branka Prpa preuzela dužnost direktora Istorijskog arhiva Beograda, suočila se sa potpuno devastiranom institucijom: jedna od najvažnijih institucija našeg glavnog grada tavorila je na poslednjem mestu dugačkog spiska 31 kulturne ustanove Skupštine Beograda.

Arhiv je bio fizički oronuo, krajnje zapušten, tehnički anahron i što je možda najvažnije, gotovo izbrisan sa kulturne mape Beograda. Sa svojim saradnicima dr Prpa je ustanovila da je 60 odsto Fonda Uprave grada Beograda, koji ima status kulturnog dobra od izuzetnog značaja, devastirano, napadnuto gljivicama i da će se za nekoliko godina pretvoriti u prah. U mnogim kutijama na dokumentima je još bilo i blata iz balkanskih ratova, pa i tragova pepela. Da bi spasla propadanja dragocenu istorijsku građu dr Prpa je pisala premijeru Zoranu Đinđiću, ministru kulture, tražeći hitnu intervenciju vlasti, naglašavajući da kao kulturna dobra ne treba štititi samo crkve nego da je država dužna da štiti i laička kulturna dobra. Po njenim rečima, misija Istorijskog arhiva Beograda nije samo u afirmisanju naše istorije, već i u zaustavljanju ubijanja kulture čiji smo sami tvorci.

Dr Branka Prpa je izgleda prvi direktor Arhiva koji se veoma zalaže za "glasnost", ona od prvog dana dolaska u ovu instituciju pokušava da Beograd, zapravo najšira javnost, shvati i pojam, i značaj Arhiva, značaj istorijske građe, onih 13 kilometara dokumenata koji se čuvaju u depoima zdanja u novobeogradskoj ulici Palmira Toljatija. Srećom, Skupština grada je usvojila projekat spašavanja Fonda Uprave grada Beograda (1839–1944). Tek dolaskom dr Prpe 2001. godine, posle punih pola veka, počeo je proces konzerviranja i zaštite miliona dragocenih dokumenata, sublimisane istorije Beograda. Do sada je mikrofilmovano više od polovine od 3.500.000 dokumenata.

DIJAMANTI: Novom, savremenom formulom rada Arhiv je zapravo počeo izuzetno važan proces upoznavanja najšire javnosti sa sopstvenom istorijom. U razgovoru za naš list dr Prpa ističe da je neprihvatljivo shatanje da je istorija polje slobode: "Ako postoji polje koje je potpuno limitirano, ograničeno činjenicama, onda je to istorijska nauka. A opet, u našoj javnosti, i ne samo najširoj, istorija je nešto gde svi misle da mogu slobodno da se kreću. Istorijska nauka je vrlo egzaktna. Dakle, ona se dogodila, ne možete da je promenite sviđala vam se ili ne. Ne postoji narod koji se više poziva na istoriju, i ne postoji narod koji manje zna svoju istoriju."

Dr Branka Prpa kaže da Arhiv poseduje ogromnu, vrlo potresnu dokumentaciju koja svedoči o izvanrednim primerima ljudske hrabrosti i časti, o mladićima i devojkama Beograda, o nepoznatim ljudima koji su dali život za slobodu, a stradali su na krajnje bestijalan način. Mislili smo da to postoji samo u partizanskim filmovima, kaže naša sagovornica. Ne, dragoceni dokumenti o takvoj vrsti izuzetne čovečnosti, hrabrosti i solidarnosti čuvaju se u Istorijskom arhivu Beograda. Mnogi od tih mladića i devojaka, heroja, antifašista poslednjih godina izgubili su i "svoju" ulicu ili drugo skromno spomen-obeležje.

Dr Prpa pripada onoj grupi istoričara i javnih ličnosti koji su artikulisano digli glas protiv ovog novog brisanja istorije: "Istorija se dogodila i niko ne može da je promeni. Istoričari moraju da poštuju činjenice, a činjenica je da je Jugoslavija bila četvrta zemlja antifašističke koalicije. Posle SAD, SSSR i Velike Britanije. Jedino smo se SSSR i mi sami oslobodili od fašista. Danas se ovde sve vreme pokušava da uspostavi vrednosni sistem na žrtvi, stalno se naglašava da se srpski narod jako žrtvovao, što je tačno, ali s druge strane, ne poštuju se te žrtve. Zašto niko nije obeležio 60 godina oslobađanja Beograda? Na proslavi šezdesetogodišnjice kraja Drugog svetskog rata nas nije bilo. Kada je obeležavana šezdesetogodišnjica oslobađanja Aušvica, niko od naših državnika nije se udostojio da dođe na komemoraciju u Aušvicu. Tu su stradali i naši ljudi, ali Aušvic je i primer stradanja i poštovanja žrtve. Istorijska nauka je jedna moralna kategorija. Ako je reč o Drugom svetskom ratu, nećete naći nijedan dokument koji će promeniti fundamentalne činjenice. U tom neprestanom brisanju istorije vi zapravo ništite sebe!"

Onima koji bi da redefinišu istoriju dr Prpa je u "Peščaniku", ali i u mnogim drugim prilikama, preporučila da prvo uđu u Arhiv i da utvrde materijalne dokaze na osnovu dokumenata. Onima koji bi da revidiraju ulogu Ljotića i Nedića ova istoričarka poručuje da se upoznaju sa dokumentacijom o koncentracionim logorima i specijalnoj policiji. Dr Prpa tvrdi da neće moći da revidiraju istoriju: "Slika će biti mnogo gora. Slika je strašna, mnogo smrti, mnogo ubijenih ljudi."

MINERVINA SOVA: Srbija je po mnogim pokazateljima zemlja koja nema više vremena i koja je zapravo potrošila svoje vreme. Istorijski arhiv Beograda jedna je od retkih institucija koja "u četvrtoj brzini" pokušava da nadoknadi izgubljeno vreme, koja radi ubrzano i uspešno u opštom haosu i anomiji koja nas okružuje. U nekoj opštoj, sada već hroničnoj poludepresiji svud oko nas Istorijski arhiv Beograda je uspeo da emituje neverovatnu energiju, da za samo nekoliko godina uradi više nego što su prethodne garniture uradile maltene za pola veka.

Minervina sova je poletela iz sutona i nagovestila jutro ove institucije, čulo se na jubileju Arhiva. Ovo nije neumerena metafora. Impresivni učinak ove institucije, koja je decenijama tavorila u totalnoj opskurnosti, javnosti je prezentiran u katalogu koji je izašao povodom 60 godina Istorijskog arhiva Beograda i izložbe Čovek u vremenu. Neki dežurni pakosnici su u katalogu samo brojali fotografije direktorke Arhiva. Čista mizoginija. Ali, taj jal prelazi rodne granice: ko god pokuša da uradi nešto izuzetno u ovoj zemlji, njega pokušaju da ospore, omalovaže ili sasvim uklone. Na ovaj ili onaj način. Onom pakosnom peru bolje bi bilo da je napravilo samo puki inventar šta je ta fotogenična direktorka uradila za svog kratkog mandata.

Slobodanka Ast