"Velika zelena pijaca"; "Vreme" br. 777

Tekst Dejana Anastasijevića nastao u okviru projekta "Organizovani kriminal na Balkanu" predstavlja detaljan i izuzetno dragocen doprinos sagledavanju stvarnih društvenih dimenzija prisustva kanabisa na našim prostorima, pa može da se posmatra i kao šlagvort za diskusiju o (ne)opravdanosti legalizacije korišćenja ove biljke u našoj zemlji.

Put do teških droga ide preko kanabisa, ali počinje od alkohola. Bez obzira na to da li stvari posmatramo sa medicinske, socijalno-psihološke ili kriminološke strane, kanabis je činjenično manje opasan od alkohola. Svakako, upotreba kanabisa povlači značajne psihopatološke i medicinske rizike, pogotovo u adolescentskom uzrastu, ali u punoletnoj populaciji kanabis izaziva daleko manje društvene nevolje nego alkohol. Pa ipak je u našoj kulturi alkohol legalan, dok proizvodnju, promet i korišćenje marihuane i hašiša zakon drakonski sankcioniše.

Razlozi za to su očigledno kulturološke prirode, jer je alkohol među Slovenima prisutan mnogo duže. Društvenu percepciju kanabisa u našoj zemlji određuje to što je u naše krajeve stigao vremenski podudarno s drugim psihoaktivnim supstancama preko uticaja zapadne kulture, i to tek pre nekoliko decenija, pa se tako još posmatra kao deo iste priče. Međutim, za ovih nekoliko decenija kanabis je postao prilično integrisan u neke segmente nacionalne kulture, i taj uticaj će verovatno i dalje jačati.

Ako je turizam prihvaćen kao jedna od strateških razvojnih šansi Srbije, i ako je Beograd već dospeo na glas kao jedno od najboljih mesta za noćni provod u Evropi, labaviji zakonski odnos prema kanabisu i otvaranje specijalizovanih čibuk-mehana, makar u strogo određenim delovima grada, pospešili bi devizni prihod od turizma. Legalizacija individualne proizvodnje bi, bez ikakvih troškova po državu, smanjila problem nezaposlenosti u manjim mestima i seoskim sredinama, a uzgajivači bi trebalo da dobiju svoj PIB i da iz sfere sive ekonomije uđu u PDV sistem.

Legalno prisustvo kanabisa bi, naravno, trebalo da bude praćeno realnim upozoravanjem na rizike, kao i u slučaju duvana, a reklamiranje bi trebalo da ima isti zakonski tretman kao i reklamiranje alkoholnih pića. Ako bi se plantaže indijske konoplje zakonski tretirale kao vinogradi, ovo bi verovatno bila veselija zemlja s manje konflikata. Zato bi, za početak, trebalo prihvatiti sugestiju Dejana Anastasijevića da se policija rastereti besmislenog gonjenja miroljubivih čika sa džointom u stanu.

Aleksandar Gubaš, Beograd