Kako je svetski običaj sobarica da kucaju kad ne treba, Ysa i ja smo se prvi put srele između poluotvorenih vrata kupatila koja su udarala u poluotvorena vrata naspramnog plakara naslonjena, opet, na ulazna vrata. Donela je moju sveže ispeglanu odeću iz hotelske perionice i ostavila bi je na krevetu samo da je mogla da provuče ruku. Nakon nekoliko matematičkih minuta o tome ko prvi zatvara i koja vrata, Ysa je stajala nasred sobe. U crnoj suknjici, beloj kecelji, čipkastoj košulji i sa čipkastom krunom na glavi – ko će znati šta je i čemu služi to što nije ni marama, ni šešir, ni rajf, ni kaciga, a sve sobarice nose.

Ysin osmeh je bio neodoljivo venecuelanski nakon što je čula moj brazilski portunhol, mešavinu španskog i portugalskog, najčešći jezik onih koji dovoljno malo znaju i jedan i drugi, pa se bez stida sporazumevaju sa celom Latinskom Amerikom, i šire. Na stranu šuštanje iz tuš-kade i moje nelagodno i nadasve mokro premeštanje s noge na nogu u improvizovanom peškir-sariju. Bilo kako bilo, Ysa je skočila na hotelski televizor i počela da prevrće po programima. Koliko se njen promukli španski, pun erotskih buenosss, gustosss, mučosss, mogao razumeti, Ysa je htela da mi pokaže svoju omiljenu brazilsku seriju, samo nije mogla da se seti kako se zove. Jel’ Terra naša, ova ona – nije, neka Esperanca – nije, jel’ America – nije, ta će tek da stigne u Venecuelu.

No dobro, Ysa, autobus čeka ispred hotela, hvala za odeću – e, ne može ni to. Veoma je važno da se seti imena serije jer, na kraju krajeva, ja sam Brazilka i, uopšte, to je daleko, i samba, i plaže... U takvom trenutku jedino što čoveku može da padne na pamet je Srbija. Koliko god se, sasvim neuspešno, trudim da u Brazilu objasnim gde je to i šta je to Servia e Montenegro, obično Srbi završe kao Arapi negde na Bliskom istoku, u boljim slučajevima u SSSR, u najboljem s Titom, ali, u svakom slučaju, završi se i razgovor. Doduše, postoji čarobna reč za brazilsko shvatanje Srbije – Peći, nadimak fudbalera Dejana Petkovića ili Ramba, koji je bar u Riju češće u novinama nego brazilski predsednik; ali Pećija, na svu sreću, još nema u Venecueli, tako da bi priželjkivan nastavak tuširanja moglo biti otkriće mog pravog identiteta.

Znači, Ysa, žao mi je, nema Brazila, ovde Srbija. Pauza... I, vraga! Ysa zna i za Dindosa, onog što je ubijen, a i onog drugog, što sedi u zatvoru, zajedno sa Sadamom. Nije da nisam bila iznenađena – i ponosna, iako zapravo ne znam na koga ponosna, najverovatnije na Ysu. Na nekoj određenoj udaljenosti od matice čudne stvari postaju mile i drage.

Sve je to promenilo tok dana u Karakasu – Ysa ima 30 godina, odrasla je u Barrio 23, bloku 17, na četvrtom spratu, s nekoliko braće i sestara, sardinama za doručak, ručak i večeru, godinama bez zdravstvenog osiguranja. Igrala se između šarenih zgrada izgrađenih sredinom prošlog veka, za vreme diktature generala Markosa Pereza Himeneza. Takvih zgrada ima i u Francuskoj – projekat je nastao po ugledu na francuski urbanizacioni plan "Korbizje" – kaže Ysa. Iako nisu lepe, mnogo su bolje nego nikada omalterisane ni obojene kućice od cigle, tipične za latinoameričke favele. U Barrio 23 danas živi oko pola miliona Venecuelanaca, mahom u osamdeset superblokova sa po nekoliko stotina stanova raspoređenih na petnaest spratova. U tim spavaonicama za sirotinju retko kada je bilo dovoljno hrane za sve, čokolade nikad.

"Ne sećam se da sam ikada bila bolesna – a i da jesam, sada bih verovatno bila pod zemljom." Za školu nije bilo vremena, nije naučila da čita i piše, neko u porodici je umro, nije imala zaposlenje. Polako sam se, kako to biva, dobrotvorno približavala stolu i novčaniku, kad Ysa uzviknu kako ima nameru da upiše fakultet. Završila je takozvanu Misiju Robinson – program opismenjavanja, jedan od mnogih koji sprovodi Čavezova vlada – a trenutno u okviru Misije Rivas naknadno završava srednju školu. Posle hoće da upiše medicinu na novom Bolivarskom univerzitetu, otvorenom za sve koji žele da studiraju. "Kada sam bila dete, nijedan od doktora nije želeo ni da se približi našem Barriu. Radili su za bogate, a mi smo umirali od boginja." Čavez je doveo kubanske lekare u zamenu za naftu koje u Venecueli ima dovoljno za ceo svet, otvorio je škole i, kako kaže Ysa, poklonio nam još jedan život. "Jedino za Čaveza nešto značimo mi siromašni... Nekad siromašni."

U sobu 312, odmah pored moje, stigli su neki iz ministarstva za nešto, mora da krene. Uzmi, Ysa, uzmi nekoliko stotina bolivarosa, ni četvrtina evra. To je onaj kurtoazni bakšiš, tek ako sam nešto pogrešno razumela. Ne, hvala – Uzmi – Ne – Da, počelo je novo natezanje u Karakasu. Ysa je na kraju uzela bakšiš ni koliko za jednu sardinu, i otišla.

Kasno uveče sam u sobi pored televizora zatekla pisamce: "Sonja, nadam se da će ti se dopasti. Sa ljubavlju iz Venecuele. 1 Prijatelj. Viva Revolucion. Ysa."

I veliku čokoladu koju ona, kao dete, nikada nije probala.

Sonja Kovacs