Sportisti i kladionice:
Prilagođavanje tiketa

Nameštanje sportskih rezultata u cilju dobre zarade organizatora klađenja delatnost je od koje boluje čitav svet, pa ni Srbija na to nije imuna. Ne kladi se zbog utakmice, već se igra zbog tiketa. Iako se kuburi sa dokazima, neke činjenice se pojavljuju kao nuspojava međusobnih obračuna

Aktuelna medijska afera "nameštanja utakmice" između SCG i Hrvatske na tek završenom Evropskom prvenstvu u rukometu podstakla je neke od učesnika "razmene vatre" da se prisete događaja od pre godinu dana. Kapiten reprezentacije SCG Žikica Milosavljević tvrdi da je na Svetskom prvenstvu održanom 2005. godine u Tunisu SCG odigrala protiv prvog rivala u grupi, reprezentacije Katara, baš onako kako su želeli neki iz otadžbine jer su uplatili tikete. Utakmica je završena pobedom plavih sa osam golova razlike što bi valjda trebalo da bude baš ona prednost na koju su N.N. lica iz domovine tipovala. Ovim kolateralnim priznanjem pokrenuta je mnogo veća tema koja dugo godina postoji u srpskom sportu i tiče se odnosa sportista i vlasnika "sportskih" kladionica. Da li i u kolikoj meri su sportisti i njihovi treneri u kolaboraciji sa vlasnicima lanaca kladionica, koje su u poslednjih 15 godina postale mesta gde se obrće velik novac, utiču li na ishode "sportskih priredaba" i kolika je zarada u ovom poslu? Ovakva teza i ovakvo pitanje do sada ostaju u ravni pretpostavke, ali Milosavljevićeva izjava i blagi demanti selektora Veselina Vujovića daju "osnovanu sumnju" da takva veza postoji.

Ipak, da se osnovana sumnja ne bi pretvorila u "optužni akt", trebalo bi biti oprezan sa izricanjem sudova. Ono što se sigurno zna jeste da fudbaleri, rukometaši, košarkaši tretiraju odlazak u kladionicu na isti način kao i svi drugi građani i da vole to da pominju i u svojim javnim istupima. Sportske kladionice su poslednjih desetak godina preplavile celu Srbiju i ako je u jednom trenutku bilo nagoveštaja da će donošenjem Zakona o igrama na sreću taj posao postati "utegnutiji" izgleda da je samo došlo do "ukrupnjivanja scene", a broj uplatnih mesta se čak povećao. Ne postoji zakon koji bi mogao da uvede restrikciju odlaska sportista u kladionice, niti postoji mogućnost da se spreči "druženje" vlasnika kladionica i sportista, odnosno svih onih koji su na bilo koji način povezani sa sportom. Štaviše, ovde je vlasnik lanca sportskih kladionica Aca Bulić, inače vlasnik i fudbalskog kluba "Železnik" koji se ovog leta fuzionisao sa "Voždovcem". Aca Bulić je predsednik Zajednice prvoligaša SCG. Ono što je možda za svet neprimereno, kod nas je uobičajno, pa naši za novine prognoziraju rezultate, preporučuju dobre tikete i sami vole da "bace paru" na neki tiket. Treba istaći ulogu medija koji pospešuju ovakvo ponašanje sportista, kao što su se od početka devedesetih sportski novinari proslavili po objavljivanju izmišljenih vesti koje su pisali u dogovoru sa pojedinim sportistima. U tome su se naročito stilizovali novinari koji su pratili pojedine fudbalere koje su svakodnevno, za 100 maraka, "selili" u najveće evropske klubove za transfere vredne milione maraka. Jednom utvrđeni standard završavanja poslova u kafiću bila je dobra osnova za svakakve kombinacije. Pri tom, sve to nije srpska ekskluziva već, manje-više, svetski standard. Prošle godine je stigla najava iz svetske kuće fudbala FIFA da će biti sastavljen poseban pravilnik, kodeks ponašanja fudbalera, koji bi ih obavezivao da ne posećuju kladionice i ne učestvuju u klađenju.

Svetsko iskustvo govori da je inicijativa za nameštanje utakmica proces koji po pravilu dolazi od ljudi koji organizuju klađenja i koji očevidno ne žele da se kockaju sa svojim novcem. Svake nedelje se "zna" u dobro obaveštenim krugovima koje su to utakmice u Evropi nameštene i neretko se događa da se te utakmice u poslednjem trenutku skidaju sa "kladioničarskog menija". Kladioničarska bratija širom planete funkcioniše dobro i povezano poput svake druge organizovane kriminalne grupe. Ovakva vrsta kriminala je duštveno prihvatljivija jer nema direktnih ljudskih žrtava u poređenju sa nekim drugim nelegalnim aktivnostima. Prošlogodišnja afera Hojzer, koja je protresla sređenu Nemačku, pokazala je da ne postoje društva koja su imuna na ovakav vid korupcije. Kada je prošle zime otkriveno da je nemački fudbalski sudija Robert Hojzer dobijao novac za "pomoć" u kreiranju rezultata na utakmicama druge nemačke lige i kada je on pristao da sarađuje sa tužiocem u Berlinu, otvorila se čitava organizacija koja je radila na nameštanju utakmica, odnosno na prilagođavanju rezultatima na onim tiketima koji bi trebalo da dobiju premiju. Uhvaćeni su "čimbenici hrvatske mafije" u Nemačkoj, braća Šapina, za koje je u istrazi utvrđeno da su stekli imovinu u vrednosti od 2.500.000 evra organizujući klađenja na nameštene utakmice. Ta imovina im je oduzeta a šef mafije, najmlađi brat Ante, osuđen je na 35 meseci zatvora. Sudija Hojzer, koji je za svoje usluge inkasirao oko 67.000 evra i jedan "flet" TV, dobio je takođe kaznu zatvora od 29 meseci pošto sudija nije uvažio argumentaciju tužioca koji je tražio uslovnu kaznu jer je Hojzer pomogao u razotkrivanju kriminalne grupe. Istraga je pokazala da se novac kupi na blagajnama kladionica van EU-a, dakle u neregulisanim sistemima. Svakako zvuči neverovatno da neki vlasnik lanca u Turskoj može da utiče na rezultate nemačke lige.

Poput uspeha u borbi protiv trgovine drogom, ljudima, oružjem ili nekim drugim internacionalnim kriminalnim delatnostima, i ovaj napor nemačke policije i pravosuđa otkrio je samo deo mnogo šire mreže uigranih organizatora "igara na sreću". Istrage koje se trenutno vode u Portugalu protiv grupe sudija i brojne istrage vođene u Italiji pokazuju da iza nameštanja utakmica uvek postoji neka vrsta kockarskg interesa, što je razumljivo kada se ima u vidu količina novca koja je u igri. Nekada su nameštaljke postojale samo u boksu i verovatno su prisutne i danas, ali otvaranje velikih sistema svima dostupnih sportskih kladionica i enormna popularnost fudbala (finale Svetskog prvenstva u fudbalu 2002. godine između Brazila i Nemačke najgledaniji je događaj u istoriji televizije i procenjuje se da je direktan prenos gledalo oko 1,5 milijardi ljudi), kao i mogućnost da se klađenje organizuje preko interneta, uzdigli su ovu vrstu zabave na nivo ozbiljne industrije i otvorili beskrajne mogućnosti za razne vrste prevara.

Ako se vratimo na stanje u SCG, videćemo da je od ranije sporadično upućivana vatra u pravcu nekih ljudi koji su nameštali utakmice. Optužbe su "na odloženo" upućivali članovi uprave koji su izgubili pozicije u klubu ili aktuelni igrači. Najpoznatiji je slučaj Radovana Bunjca iz 2004. godine, u to vreme kapitena "Voždovca", koji je tvrdio da "neki ljudi iz uprave nameštaju utakmice", ali posle sprovedenog disciplinskog postupka FSS-a i FSSCG-a sve je okončano odbacivanjem Bunjčevih navoda i on je suspendovan na 12 meseci. Komisija je konstatovala da nema dovoljno dokaza. Dovoljno dokaza nije bilo ni u drugim slučajevima u vezi sa nekim čudnim rezultatima fudbalske prve lige. Kada je odlazio sa mesta prvog čoveka Fudbalskog saveza, Dragan Stojković je takođe prilično uopšteno govorio o tome da nije uspeo da iskoreni nameštanje utakmica za svog vakta.

Skandali sa nameštanjem postoje oduvek, ali je povezanost sa "kladioničarskim kartelom" novitet i zasad nema čak ni indicija da bi neka istraga mogla da bude sprovedena u tom pravcu. Medijski naduvani skandali koji poslednjih dana "potresaju" rukomet u SCG verovatno u pozadini imaju nešto istine. Sumnji u navode Milosavljevića doprinosi činjenica da je priča o "igranju za kladionice" potegnuta kada je barutana verbalnih bombi koje su imale za cilj da nateraju selektora Vujovića da podnese ostavku potrošena. Svakako, i Milosavljević i Vujović, kao i drugi reprezentativci i članovi uprava, mogu da budu korisni svedoci pretpostavljene traumatične istrage.

Slobodan Georgijev