34. FEST - rekapitulacija:
Autori i filmovi

Publike je na ovogodišnjem FEST-u bilo poprilično, organizacija je bila neprimetna i uhodana, što će reći dobra, a prikazano je i nekoliko odličnih filmova. Dovoljno?

Još jedan FEST je za nama. U nedelju je zvanično, a u ponedeljak i utorak projekcijama na bis i definitivno, okončano 34. izdanje našeg najvećeg i bez premca najznačajnijeg filmskog festivala. Ukratko sumirati učinke i domete proteklog FEST-a mučna je rabota. Možda je najbolje reći da smo na pozitivnoj nuli. Što je sasvim dovoljno ako ne očekujete ništa, ali kada se ponadate nečem izuzetnom, kao što je letimičan pogled na program festivala obećavao, onda zlatna sredina ima neprijatan ukus razočaranja. Nema FEST-a bez dobrih filmova, ali može biti dobrih filmova a da nema FEST-a. Čini se da je to bio slučaj sa ovim izdanjem festivala. To je najočiglednije u glavnom programu, koji je bio nategnuta zbudževina najrazličitijih ostvarenja, od politički korektnih sapunica, preko lakih komedija do dalekoistočnih fantazmagorija. No, daleko od toga da je sve bilo loše. Publike je bilo poprilično, organizacija je bila neprimetna i uhodana, što će reći dobra a prikazano je i nekoliko odličnih filmova. Dovoljno?

Čast festivala odbranili su prateći programi prikazani u gradu u Dvorani kulturnog centra i Domu omladine, daleko od (kao) glamuroznog Sava centra i tamo upriličenog programa nazvanog Tokovi, koji je delimično namigivao ukusu nešto šire publike. Naročito pozitivni utisak tiče se segmenta Evropa van Evrope, neke vrste preseka dostignuća rubnih evropskih kinematografija, uglavnom bivših sovjetskih republika, te filmova iz Hrvatske, Izraela i Makedonije. Iz ovog programa potiče film za koji su najpre rasprodate karte pa zatim uvođene i dodatne projekcije, koje su takođe rasprodate. Reč je o ostvarenju 4, mladog ruskog reditelja Ilje Krzanovskog. To je krajnje bizarna, na momente gotovo parodična, na momente briljantna, ali uvek beskrajno gadna, stilska vežba o kloniranju na ruski način, koja je izazvala burne reakcije publike. Sam reditelj, gost festivala, na razgovoru sa studentima Fakulteta dramskih umetnosti doživeo je burne kritike i negodovanja od svojih budućih kolega. Program koji je takođe zadovoljio posvećen je novom francuskom filmu i deskriptivno je nazvan Izvestan pogled na francuski film. Posebno ostaju u sećanju Gabrijela Patrisa Šeroa, svedena i briljantna studija o buržoaskom braku, ali i tročasovna celuloidna poema posvećena svakodnevici postrevolucionarne generacije pariske omladine, film Svakodnevne ljubavi Filipa Garela, koji je neka vrsta kontrapunkta Bertolučijevom filmu Sanjari u kome takođe glumi rediteljev sin Luis Garel. Fransoa Ozon je podbacio ostvarenjem Ostatak života, a ni Dominik Mol nije opravdao famu koja je okruživala njegov Leming. U programskim celinama Svetionik i Filmeur bilo je svačega. Vredi pomenuti komediju Ledeni breg, koja nam stiže iz Belgije, u maniru Tatija ali i Bastera Kitona, zatim novo ostvarenje lošeg dečaka južnokorejske kinematografije Kima Kiduka prevedeno kao Provalnik, čiji je prethodni film Samarićanka igrao sa dosta uspeha u beogradskim bioskopima. Provalnik je nastavak njegovog istraživanja osnovnih postulata budističke filozofije življenja ispripovedanih u kontekstu savremenog društva. Ipak, jedini film na celokupnom festivalu koji bi se mogao nazvati remek-delom, konstatacija sa kojom ne morate niti je neophodno da se složite, jeste Sunce Aleksandra Sokurova. Sunce je intiman, kućni portret japanskog cara Hirohitoa u danima nakon američke okupacije i bavi se carevom odlukom da se odrekne svojih božanskih prerogativa.

Otvarajući ga, Kusturica je, pomalo prekorno, preporučio FEST-u da se okrene autorima. Srećno sa tim. Ali, šta to danas uopšte znači teško se da proceniti. Lars fon Trir je svojim tvrdoglavim autorstvom dosadio i upao u mehaničku repeticiju, a nekada je pobeđivao u Kanu i njegove glumice su nominovane za oskare. Teri Gilijem je istim tim principom svoj rediteljski izraz doveo do virtuozne hermetičnosti. Njegova Opustošena zemlja gotovo da nema publiku. Džim Džarmuš je snimio dobar film, koji najmanje liči na Džarmuša od svih njegovih filmova. Tajvanac Cai Minglijang svakako je artikulisani autor, tu nema greške. Njegov Ćudljivi oblak sablažnjiva je parada kiča i potisnutog humora. Haneke? E, to vam je autor. Njegov film Skriveno ostavio je jednobrazan utisak da tu nešto ima; on zahteva dalje gledanje. Šta je pak sa principom autorstva u sledeća dva slučaja: Atom Egojan režira Tamo gde je istina, noir triler iz miljea šou-biznisa, po svim pravilima žanra zaglibljen u pripadajuću patetiku i uz obavezne golišave prizore te, dakle, stvara unutar granica mejnstrima, a da, pri tom, nikada ne gubi svoju prepoznatljivu osećajnost i rediteljsku staloženost. S druge strane, takođe osvedočeni autor Stiven Frijers snima lepršavi vodvilj Gospođa Henderson vam predstavlja, koji, iako krajnje zabavan, ni po čemu ne predstavlja dobar materijal za festivalsku selekciju. I kao što imate dobre filmove bez autora i autore bez dobrih filmova, isto tako imate FEST bez FEST-a, ali sa dosta kvalitetnih ostvarenja. Dovoljno.

Ivan Jević