Endi Vorhol i Lu Rid:
Zavodljive dubine plišanog podzemlja

Lu Rid na pozornici i danas isijava onaj isti makabrični dekadentni šarm sredine šezdesetih. Naredne sedmice održaće koncert u Beogradu

First we take Manhattan, then we take Berlin
Leonard Koen

Lu Rid, danas

Druga decenija života bila je presudna za razvoj tragično i nepotrebno rano upokojene umetnosti, u redovima ostarelih poklonika upamćene pod nazivom rokenrol. Ponikla u začecima potrošačkog društva ranih pedesetih godina dvadesetog veka, kao posledica, pored ostalog, nove ekonomske moći i političke osvešćenosti mladih generacija, u visoko razvijenom potrošačkom svetu, ta će umetnost u nekom neodređenom trenutku devedesetih doživeti i svoj kraj, da bi nastavila da egzistira u nepristojno šarenom i bučnom zagrobnom životu, lišena gotovo svakog smisla izuzev komercijalnog. Sredinom šezdesetih, međutim, njen pravi smisao tek je počinjao da se nazire, onaj smisao što će je ubrzo pretvoriti u silu koja će bezuspešno, ali donkihotski velelepno, pokušati da promeni svet. Tada je, naime, rokenrol izašao iz kratkih pantalona u kojima su ga, vrteći se u začaranom kvintnom krugu, predugo držali kabaretski uniformisani prvoborci poput Litl Ričarda ili Džerija Lija Luisa: muzika nije prestala da bude poziv na ples, ali je istovremeno postala i poziv na razmišljanje, a onda i bunt protiv svih nametnutih oblika mišljenja i trošenja vremena. Grupa Velvet andergraund nudila je upravo to: umesto politički korektnog eskapizma, putovanje u srce tame; umesto nedotupavnih ljubavnih fraza, gnevne i bogohulne pesničke tirade Lua Rida; umesto bezazlene zabave, opasnu i subverzivnu provokaciju.

Razloga za provokaciju u tadašnjoj Americi bilo je u izobilju: hladni rat sa Sovjetskim Savezom i vreli rat u Vijetnamu, antirasistički pokret i iz njega proistekla "gibanja" na univerzitetima, jačanje nove levice – sve to zajedno doprinelo je da omladina šezdesetih godina počne aktivno, katkad i veoma borbeno, da dovodi u pitanje liberalizam, građanski moral, vladavinu razuma i druge životodavne himere zapadne civilizacije. Relativno lako ostvarena pobeda u Drugom svetskom ratu stvorila je u njihovim spolja i iznutra kratko podšišanim očevima uverenje da treba ostati uniformisan, pokoran, i spreman na prihvatanje svog mesta i u mirnodopskoj komandnoj hijerarhiji; verovali su da će time sebi obezbediti uspeh i u svim predstojećim, kako se tada i drugde govorilo, životnim bitkama. Generacija rođena tokom četrdesetih godina, međutim, tek je trebalo da dobije svoj rat. Pre toga, morala je i da ga započne.

Kao i toliko puta ranije u istoriji čovečanstva, taj rat započeo je u oblasti umetnosti. Šezdesete su u američkoj kulturi od samog početka bile epoha otvaranja novih mogućnosti, stvaranja nove svesti o umetnosti kao uzbudljivom eksperimentu, u kome i nije poželjno da baš svaki korak bude unapred precizno osmišljen. Spontanost i improvizacija kao osnovne odlike stvaralačkog čina bile su deo nasleđa modernističke umetnosti s početka veka; udružene s novim senzibilitetom prvih posleratnih generacija, te su odlike već pedesetih godina otvorile prostor za novu umetnost, koja će u narednoj deceniji iznedriti i čitavu jednu sasvim novu i samosvojnu kulturu. U temelje te kulture bila su ugrađena dela poput poeme Urlik Alena Ginzberga, ili romana Na putu Džeka Keruaka. Iz takvih i sličnih dela korifeji rok kulture šezdesetih sticali su svest o tematskoj i ekspresivnoj širini kojima će ubrzo uspeti da prevaziđu onaj do tada nepremostivi jaz između umetnosti i svakodnevnog života, i potom popularnu kulturu pretvore u moćno oružje subverzije. Značajnu ulogu u tom procesu, slavno okončanom veličanstvenom implozijom energije na festivalu u Vudstoku u avgustu 1969. godine, odigrala je grupa Velvet andergraund, tvorevina Lua Rida i Endija Vorhola.

Lu Rid je odrastao u Bruklinu, uz stroge i konzervativne roditelje, čije će najcrnje slutnje i strahove veoma rano početi da pretvara u stvarnost. Brižni otac odveo ga je psihijatru kada mu je bilo sedamnaest godina da bi ga izlečio od homoseksualnih poriva i dramatično kolebljivog raspoloženja. Lekar je lucidno preporučio elektrošok terapiju; ta će terapija, osim mržnje prema roditeljima, usaditi u Lua i visoku voltažu na koju će narednih decenija trajno ostati priključen.

Tokom godina studija na Univerzitetu Sirakuza izdvajao se svojom sklonošću prema muzici i narkoticima. I jedno i drugo nesebično je delio sa svojim vršnjacima – ovo drugo, istina, uz izvesnu materijalnu nadoknadu. Karijeru dilera droge – u to doba još uvek prilično egzotičnu profesiju – po okončanju studija pokušao je da zameni karijerom profesionalnog muzičara: u leto 1964. godine dobio je posao kompozitora jeftinih pop pesmica za jednu još jeftiniju muzičko-producentsku kuću. Da ga bestidno komercijalizovana popularna kultura ne bi potpuno progutala, morao je makar da pokuša da on proguta nju i pretvori je u deo novog, neuporedivo manje konformističkog umetničkog koncepta, koji se već tada prilično jasno kristalisao u njegovoj svesti. To, međutim, nije mogao da ostvari sam. Na svom radnom mestu unajmljenog kompozitora upoznao je klasično obrazovanog muzičara Velšanina Džona Kejla, sa kojim ga je zbližila ljubav prema muzici, anarhiji i heroinu. Već u prvim danima zajedničkog prosviravanja Ridovih kompozicija, na stanici podzemne železnice naleteli su na gitaristu Sterlinga Morisona, Ridovog prijatelja sa studija. Ovaj se opet setio da njihov zajednički poznanik Džon Taker ima sestru Morin, koja svira bubnjeve. I tako je, 11. decembra 1965. godine, grupa Velvet andergraund u jednoj njujorškoj srednjoj školi održala svoj prvi koncert. Neobična je bila već i sama postava u kojoj su nastupili – sa devojkom za bubnjevima i Kejlom koji je svirao bas, klavijature i električnu violinu, uz Morisona i Rida sa gitarama – ali je još neobičniji bio svetonazor koji su širili sa pozornice, ponašanjem koje je bilo u punom saglasju sa nimalo umiljatim stihovima i muzikom. U nostalgičnom prisećanju njihovog prvog menadžera Ala Aronovica, oni su bili "narkomani, hohštapleri, lopuže. Većina muzičara u to vreme negovala je nekakve uzvišene ideale, ali Velveti su bili teški seratori. Oni su jednostavno bili lopuže". Verovatno mu je zbog te njihove lako uočljive nekonvencionalnosti (prilikom prvog susreta ukrali su mu kasetofon) delovalo sasvim prikladno da im prvu dvonedeljnu tezgu organizuje u klubu pod nazivom Kafe bizar. Među nedužnim turistima, koji su u klubu uz egzotična pića dobijali sa scene i neočekivanu porciju horora i sablazni, jedne večeri našao se i Endi Vorhol.

Endi Vorhol

Ugled i novac stečen tokom pedesetih godina, Vorhol je početkom šezdesetih poželeo da iskoristi za pionirsku misiju temeljnog redefinisanja odnosa između popularne i "visoke" umetnosti, odnosno ustoličenja pop kulture kao, po njemu, jedine autentične umetnosti kraja dvadesetog veka. Stoga su članovi grupe, naročito Lu Rid, vrlo brzo postali inventar Vorholovog studija Fektori, smeštenog u velikom potkrovlju jedne četvorospratnice u Četrdeset sedmoj ulici na Menhetnu. Ako je Kafe bizar bio bizaran, Fabrika je bila mesto koje je pripadalo nekom drugom svetu. U ovom epicentru njujorške visoke popularne kulture okupljali su se oni koji su iščekivali svojih petnaest minuta slave, kao i oni koji su ih upravo trošli, ali i mnogi koji su ih odavno potrošili: foto-modeli i glumci, pesnici i slikari, i svi ostali koji su sebe s razlogom ili bez razloga smatrali avangardom.

Velvet andergraund jesu bili avangarda. Toga je morao biti svestan čak i Endi Vorhol, za koga je rokenrol bio tek jedan od načina – nikako ne i najvažniji i najkreativniji – da se bude drugačiji. Velveti su odista umeli da budu drugačiji i to je, a ne njihova muzika, privuklo Vorhola. Ovi su, opet, zaključili da bi im njegovo razvikano ime moglo biti od koristi u građenju karijere art-rok grupe, i tako je Endi Vorhol postao zvanični menadžer grupe Velvet andergraund.

On to, međutim, nije shvatio tek kao počasnu funkciju, zasluženu time što im je omogućio da kao živa muzička pratnja upotpunjuju projekcije njegovih andergraund filmova, već je odlučio da se aktivnije no što je iko očekivao uključi u rad grupe. Najpre je zaključio da odbojni Luov lik isturen u prvi plan ometa istinski medijski prodor grupe, pa im je predložio da za pevačicu uzmu mladu Nemicu po imenu Niko. Mistična i neodoljiva, ona je već imala zapaženu karijeru foto-modela i određena iskustva s muzikom: na tom planu, značajniji od činjenice da je u Engleskoj snimila jedan album bio je podatak o njenom prisnom druženju sa zlehudim gitaristom Stounsa Brajanom Džonsom i Bobom Dilanom. Amfetamin je uzimala iz čisto profesionalnih razloga – da bi sačuvala vitku liniju. Sve to nije nimalo impresioniralo Rida i Kejla, koji su se ogorčeno protivili Vorholovoj zamisli o Niko kao pevačici Velvet andergraunda. Ipak, pošto i u oblasti beskompromisnog art-roka sve ima svoju cenu, kada im je uporni mecena ponudio nove instrumente i prostor za vežbanje, uz nešto malo dodatnih zadovoljstava za dušu i telo, složili su se da njegovu ljubimicu puste da u pojedinim numerama otpeva glavni vokal. Naravno, podlo bi i netačno bilo reći da je Ridova odluka da napiše nekoliko pesama za Niko (među njima će se naći i neke od najlepših u opusu Velvet andergraunda, poput Femme Fatale ili I’ll Be Your Mirror) bila podstaknuta isključivo koristoljubljem. Ta odluka bila je i odraz istinske naklonosti i poštovanja koje je gajio prema Vorholu.

GODINA 1967: Niko, Vorhol i Velvet andergraund

Spona koja je povezivala Lua Rida i Endija Vorhola bila je čvrsta i mnogostruka. U vreme kada su se upoznali, dvadesettrogodišnji Rid je u bogatom i slavnom tridesetšestogodišnjaku video istinsku roditeljsku figuru kakva mu je oduvek nedostajala. Ovaj je opet u Ridu video sopstvenu, znatno mlađu inkarnaciju, a s njom i mogućnost da ostvari i ono malo preostalih neostvarenih snova i ambicija. Povrh toga, i jedan i drugi su svoju introvertnost i ranjivost skrivali iza drečavih maski agresivnih ikonoboraca. Njihova umetnička simbioza najznačajnije plodove dala je u dva ostvarenja: u začudnom performansu pod naslovom The Exploding Plastic Inevitable i na prvom, s punim pravom legendarnom i istorijskom albumu grupe Velvet andergraund.

Program The Exploding Plastic Inevitable bio je, današnjim rečnikom rečeno, multimedijska prezentacija. U njemu je grupa imala zadatak da stvara muzičku podlogu za sedamdesetominutni nemi crno-beli film pod naslovom Velvet andergraund i Niko: Simfonija zvuka. Njihova sklonost ka improvizaciji dobila je u ovako osmišljenom nastupu mogućnost da se razmahne više no ikad, i smelo ispita sopstvene granice. U tim nastupima, u kojima su sopstvenim likovima na pozornici darivali svaki put drugačiji život, Velveti su svojim raznolikim inkarnacijama umeli da iznenade i sami sebe: umeli su da budu i ortodoksni ritam i bluz bend, i avangardni umetnički ansambl, i sasvim konvencionalna pop grupa, ali i sve to odjednom. "Znali smo da se događa nešto revolucionarno", reći će kasnije Endi Vorhol. "To smo jednostavno osećali. Sve to ne bi delovalo tako čudnovato i sveže da pri tom nije probijena i neka barijera."

Zarad probijanja još nekih barijera – nalagali su to neumoljivi zakoni šou-biznisa – trebalo je snimiti i prvi album. Grupa je imala dovoljno pesama, s tim što su mnoge od njih zbog svoje političke nekorektnosti i moralne dubioznosti mogle predstavljati odličan nastavni materijal za obuku mladih cenzora. Zbog toga je Vorhol promućurno odlučio da grupa najpre snimi album, pa da tek onda pokuša da ga proda nekom izdavaču. Tehnička ograničenost u ovom slučaju donela je neograničenu stvaralačku slobodu: album je snimljen u jeftinom studiju, sa svega četiri mikrofona, ali je doneo pravu eksploziju stvaralačke energije petoro sasvim osobenih i svojeglavih muzičara, prvi i poslednji put združenih u tako homogenom zajedničkom ostvarenju. Pesme su, istina, na prvi pogled bile izuzetno heterogene: od pankerski žestoke, seksualno ambivalentne I’m Waiting for my Man, preko sasvim ezoterične, paučinaste I’ll Be Your Mirror, do Ridove bespoštedne autodestruktivno-autobiografske ispovesti pod naslovom Heroin, kojom je drsko i otvoreno gurnuo prst u oko tadašnjem kulturnom, i svakom drugom establišmentu.

Umesto prsta, zapravo, gurnuo im je u oko bananu. Žuta banana na beloj podlozi – naravno, Vorholovo delo – postala je jedan od najčuvenijih omota ploča u istoriji vinilnog rokenrola (epoha kompakt-diskova gotovo će potpuno obezvrediti ovaj vid umetničkog izraza). Taj omot, uz činjenicu da je Vorhol bio potpisan i kao producent ploče, presudno je uticao na odluku kuće Verve da otkupi i konačno, u martu 1967. godine, objavi prvi album Velvet andergraunda. Prava, velika karijera grupe mogla je da počne.

Ili se to samo tako činilo. Jer, ulazak u mašinu rok industrije obeležio je početak kraja Velvet andergraunda. Odlazak na turneju po Kaliforniji bio je greška. Ne samo da su Velveti mrzeli zvuk zapadne obale već su i deca cveća u San Francisku videla Velvet andergraund kao otelotvorenje urbanog zla, njujorške prljavštine i mraka koji će uništiti čednu lepotu kalifornijskog roka. Kalifornija je želela da nastavi da sanja, Velveti su nastojali da je na bučan i grub način probude. I tako, posle prvih neuspešnih nastupa, neizlečivo je narušena hemija ne samo između grupe i publike već i unutar same grupe. Počele su uobičajene rasprave oko podele honorara, raspodele glavnih i epizodnih uloga u grupi, i sličnih ne previše umetničkih pitanja. U proleće 1967. godine, Lu Rid je odlučio da prekine saradnju sa Vorholom i Niko. Niko će otpočeti solo karijeru, Vorhol će takođe otići svojim putem, na kome će ga uskoro sustići metak iz pištolja sumanute obožavateljke. Preživeće, ne samo on već i njegov uticaj na Velvet andergraund i čitavu rok kulturu. Lu Rid na pozornici i danas isijava onaj isti makabrični dekadentni šarm sredine šezdesetih; dok u suton korača ulicama Menhetna i Bruklina, za njim se vuče duga senka Endija Vorhola. Lišena onih stranica koje su ova dvojica zajednički ispisala, istorija rokenrola bila bi možda malo manje mračna, ali svakako i mnogo manje uzbudljiva.

Zoran Paunović