---

Beograd >

Trećepozivci na žardinjerama

Za čitava četiri sata, samo jedan minut bio je na dostojanstven i civilizovan način posvećen pokojniku. Minut ćutanja

Želja Vlade Srbije da sahrana i ispraćaj Slobodana Miloševića bude civilizovan čin, nije se ostvarila. Da će tako biti videlo se već na samom početku oproštajnog skupa ispred savezne skupštine, kada je iz mase istrčao Simo Spasić, predsednik prognanih i stradalih Srba sa Kosova. Noseći u desnoj ruci transparent sa slikama braće Kostić, a u levoj do pola pojedenu pljeskavicu, Spasić je izleteo na binu uz povike "Uhapsite Otpor, uhapsite Srđana Milivojevića", a potom održao vatreni govor protiv nezavisnosti Kosova i postavljanja Agima Čekua za kosovskog premijera. Dok su ga pripadnici obezbeđenja uklanjali sa bine, opominjući ga da nije na mitingu, Spasić se branio rečima: "Ne može to tako, Agim Čeku zločinac, a vi meni da ćutim!" Govor je nastavio ispred bine, praćen odobravanjem okupljenih u prvim redovima, koji su ga povicima hrabrili da nastavi.

KARANFIL ZA USPUT: Broj okupljenih niko nije mogao sa preciznošću da utvrdi. Licitiralo se sa pedeset, šezdeset, pa i sto hiljada: "Petsto hiljada ljudi je ovde, više nego 5. oktobra", kaže za "Vreme" građanin koji ne želi da otkrije svoje ime i nastavlja: "Deset autobusa je došlo iz Kruševca. To možda nije narod, to je možda stoka. Miloševića je pojeo srpski narod, u Hagu su ga samo dokrajčili." Svoje oduševljenje odzivom građana nije krio ni aktivista SPS-a i prodavac znački sa likom Slobodana Miloševića, Ljubomir Ćirić: "Stvarno sam se oduševio kako je sve organizovano i koliko je naroda došlo." Kako je dodao, niko nije očekivao da će doći toliko naroda, i da zbog toga nije napravljeno dovoljno znački. Zainteresovanost za značke koje su se prodavale po ceni od tridseset do pedeset dinara, bila je, kaže, velika, dok su bedževi za pridošlice iz unutrašnjosti bili besplatni. Oni koji nisu uspeli da dođu do besplatnih bedževa koji su, inače u kesama bili i bacani u masu, mogli su da ih kupe. Dosetljivi prodavac grickalica obogatio je svoj asortiman, priključivši kikirikiju i semenkama suncokreta i ovaj artikal. Pored nestašice znački, javio se i problem u vidu manjka karanfila i crvenih ruža. Srećnici koji su ranije pristigli na mesto zbivanja mogli su kupiti karanfil po ceni od 100 dinara. U pokušaju da saznamo koliko su koštale ruže, gospođa u godinama za respekt, držeći jedan trnoviti pupoljak, odgovorila nam je da "ove ruže za Slobodana – nemaju cenu". Nažalost, verni Miloševićevi sledbenici nisu uspeli da cvećem pospu put kojim se kretao automobil sa posmrtnim ostacima. U tome ih je sprečila policija, pa su pojedinci bezuspešno pokušavali da doture bukete i sveće novinarima koji su bili bliži kovčegu.

Pokazalo se da ništa, ni godine, ni tuga, pa ni demokratska vlast nisu uspeli da ugase žar u srcima zapaljen 28. juna 1989. godine na Gazimestanu. "Naoružane" nalepnicama sa Miloševićevim likom, florovima, cvećem i svećama, vremešne gospođe sa kosama što ljubičastim, što zelenim od prevelike količine ehotona, neke isfenirane baš tog jutra i baš za tu priliku, neke raščupane od silnog komešanja, naizmenično su klicale i naricale nad sudbinom pokojnog predsednika. Žardinjere na pešačkom ostrvcetu ispred Skupštine, jarboli, pa čak i Rosandićevi konji koji se nalaze na stepeništu saveznog parlamenta, pokazali su se kao idealne strateške pozicije za praćenje ispraćaja. Ostaje nejasno da li su muškarci ispali džentlmeni, te dozvolili pripadnicama lepšeg pola da se bolje pozicioniraju, ili su ove ispale brže i strastvenije u borbi za mesto sa koga će, i pored velikog video-bima, imati odličan vidik na sanduk. Privilegiju da vide izloženi kovčeg imali su samo oni u prvim redovima. Ostali su morali da se zadovolje lančanim prepričavanjem. Nezadovoljstvo je kulminiralo kada je masa probila deo ograde i stigla na metar od desne strane bine, do mesta predviđenog za novinare. Gnevni što i dalje ne mogu da vide sanduk sa posmrtnim ostacima svog heroja, okupljeni su prvo pogrdnim povicima opominjali novinare da se sklone, a kad to nije pomoglo, ka novinarima su poletele kovanice i upaljači. Oni, pak, nisu bili ljuti na novinare samo zato što su im zaklonili pogled. Sudeći po povicima "Ko su strani novinari?" i "Ko je ovde sa B92?", čini se da su hteli da naplate i neke stare dugove. Nekima, doduše, nije smetalo da se mešaju sa omraženim novinarima, pa su se bez ikakve intervencije onog istog obezbeđenja koje je "širilo horizont" popeli na novinarski podijum i dešavanje nastavili da prate odatle.

REFORMSKE SNAGE: Sudeći po povicima i transparentima, okupljeni su bili nepokolebljivi u uverenju da je Slobodana Miloševića ubio Haški tribunal i (kako je stajalo na jednom transparentu) domaćih "izdaica". "Ovde smo došli da odamo poslednju poštu ubijenom Slobodanu Miliševiću koga su ubili misleći da će time ubiti istinu. On se tamo borio ne da bi odbranio sebe, nego da bi odbranio nas, da bi pokazao da Srbi svih prethodnih godina nisu činili ratne zločine. Slobodan je srpski heroj i iako nisam član njegove stranke mislim da svako ko se oseća Srbinom i patriotom treba da dođe na ovaj skup. Smrt Slobodana Miloševića je početak kraja sadašnje vlasti", rekao je za "Vreme" jedan od okupljenih. Po mnogo čemi izjave onih koji i dalje podržavaju politiku koju je Milošević vodio slične su izjavama koje su za Miloševićeve vladavine upućivali njegovi protivnici. Sredovečan čovek iz mase tvrdi da nije po sredi kraj Srbije, već njen početak: "Novo vreme, novi ljudi. Samo sposobni." Jedan od njegovih istomišljenika zvuči skoro kao pristalica Vuka Draškovića od 9. marta 1991. Kivan na političare "koji uživaju sve blagodeti", ogorčen "zbog rata, nasilja i policajaca koji ubijaju narod koji nema šta da jede", iščekuje, kako kaže, penzionerske dane i ne zna šta sve čeka nove generacije. Kao za vreme Miloševićeve vladavine, i danas imamo borce za nezavisno novinarstvo. Radoš Bulatović, koji se predstavio kao novinar, tvrdi da danas nema više uslova za demokratski žurnalizam. Podsećajući da istorijskim, kulturnim i hrišćanskim kvalitetima Srbija zaslužuje da bude ravnopravan deo Evrope, Bulatović konstatuje da se "osporavanje priznanja pokojnom predsedniku protivi demokratskim, hrišćanskim i humanističkim principima i da Srbi ne bi trebalo da se dele po svaku cenu, osim onoga što je antisrpsko i antinacionalno". Bilo je i onih koji imaju jasan plan za dalje delovanje. Jedan od pripadnika radikalskog podmlatka, Božidar Popović, očekuje da posle svega "poslanici SPS-a ne dođu na zasedanje Skupštine u ponedeljak i tako obore ovu antisrpsku, izdajničku u nenarodnu vlast. Posle toga", priča dalje, "da budu izbori i da Radikalna stranka i SPS osvoje većinu i formiraju vladu." Komentar je završen predviđanjem da će ono što je Milošević započeo u Hagu, pobijajući svaku tačku "sramne i lažne optužnice", da završi Šešelj – "vratiće se kao pobednik i nadam se da će biti dočekan isto kao što je Milošević ispraćen".

Da je centralna figura skupa zaista bio pokojni Milošević, ne bi se skandiralo: "Vratite nam Šešelja", "Ne damo Mladića", "Tadić ustaša", "Vuče Turčine", a iznošenje slike predsednika Srpske radikalne stranke na prozor Skupštine ne bi bilo propraćeno ovacijama. Da je namera bila da sve prođe dostojanstveno, organizacioni odbor sahrane ne bi odabrao da Bogoljub Bjelica, od mnogobrojnih Miloševićevih govora, pročita baš onaj u kom se, iako ne izričito, pominje Zoran Đinđić. Ne bi se dogodilo da masa, prepoznavši o kome je reč, zviždi pokojnom premijeru. Nikome ne bi palo na pamet da ispiše transparent na kome su istaknuta imena onih koje je autor prepoznao kao Miloševićeve ubice: Borisa Tadića, Vuka Draškovića, Vojislava Koštunice, Čedomira Jovanovića i – Zorana Đinđića. Za čitava četiri sata, samo jedan minut bio je na dostojanstven i civilizovan način posvećen pokojniku. Minut ćutanja.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---