Kina i Rusija:
Paradoks globalizacije

Sve to zajedno samo je dokaz više da svet postaje sve kompleksniji, izazovniji i – zanimljiviji

SRDAČNO DA SRDAČNIJE NE MOŽE BITI: V. Putin i H. Đintao

Bez obzira na bizarnosti, poput posete budističkom hramu Šaolin, gde se u Kini neguje tradicija najpoznatije kineske borilačke veštine kung fua, nedavni boravak ruskog predsednika Putina u Pekingu svrstava se u red onih diplomatskih događaja koji privlače svetsku pažnju. Iako su kinesko-ruski susreti na vrhu već gotovo postali rutina: u poslednjih godinu dana ovo je bio peti susret predsednika Vladimira Putina i njegovog kineskog partnera Hu Đintaoa.

Učestalost rukovanja na najvišem nivou odslikava činjenicu da Rusija i Kina u svojoj istoriji nikada nisu imale bilateralne odnose takvog kvaliteta kao sada. Kratkotrajna burna istorija međusobne bliskosti, proizašla iz "proleterske solidarnosti" krajem četrdesetih godina prošlog veka (kada je Kina krenula socijalističkim putem), neslavno se završila krajem pedesetih, kada je komunikacija potpuno prekinuta, ako se ne računa kratkotrajna direktna konfrontacija oružanih snaga dve zemlje na pograničnoj reci Amur, početkom šezdesetih.

(NE)SPORAZUMI: Dva moćna suseda dugo su se od tada gledala "preko nišana", u to vreme duž jedne od najdužih (7000 kilometara) granica na svetu. Na obnovu odnosa čekalo se više od dvadeset godina, kada je tadašnji sovjetski lider Mihail Gorbačov doputovao u Peking. Taj susret Gorbačova sa harizmatičnim Deng Hsjaopingom, koji je u to vreme po međunarodnim standardima važio za prvorazrednu senzaciju, ispao je gotovo fijasko: Gorbačov se našao u kineskoj prestonici u trenutku (maj 1989) kada su se na centralnom pekinškom trgu Tjenanmen održavale višenedeljne, masovne studentske demonstracije, što je blokiralo kompletan program i protokol tog tada uistinu istorijskog susreta.

Od tada je prošlo gotovo dvadeset godina. Tadašnji akteri "velikog pomirenja" ili više nisu živi (Deng Hsjaoping) ili su politički penzioneri (Mihail Gorbačov). Njihovim naslednicima, u novim okolnostima (sopstveni unutrašnji razvoj i velike promene na svetskoj sceni) pošlo je za rukom da u međusobnim odnosima nađu dobitnu kombinaciju. Nekadašnji sporovi prepušteni su zaboravu, vojske su obostrano povučene sa granice (sada duge oko 4000 kilometara), vojna saradnja je, štaviše, postala veoma intenzivna, što se prošle godine manifestovalo i, takođe prvom u istoriji, zajedničkom vojnom vežbom na kineskom tlu. Pre deset godina potpisan je Sporazum o kinesko-ruskom strateškom partnerstvu, a pre pet Sporazum o dobrosusedstvu, prijateljstvu i saradnji.

U međusobnim odnosima najaktuelnija tema sada je energetika i upravo je ona bila u fokusu nedavnih razgovora predsednika Putina i Hua u Pekingu. Kina je, naime, drugi najveći uvoznik nafte na svetu, a geografski je i najbliža Sibiru i tamošnjim bogatim nalazištima nafte (Rusija je, po bogatstvu naftom, druga zemlja na svetu). Već duže vreme Kina nastoji da ubedi Rusiju da od naftovoda koji gradi prema pacifičkoj luci Nahotka – za transport u Japan – najpre završi krak do severoistočnog kineskog grada Daićinga. Za Kinu bi to bilo izuzetno važno, jer još uvek naftu iz Rusije transportuje vozovima, a spomenuti krak naftovoda imao bi propusnu moć od milion barela dnevno. Iako o tome ni ovom prilikom nije postignuta saglasnost, ipak je potpisan sporazum o izgradnji dva gasovoda iz Sibira prema Kini. Takođe, razmatra se mogućnost ruskog učešća u izgradnji jedne nuklearne elektrane u Kini, što samo potvrđuje da će energetika u budućnosti biti jedna od ključnih oblasti dvosmerne saradnje Moskve i Pekinga.

Ono što, međutim, svet prati sa znatno većom pažnjom kada je reč o "transverzali" Moskva–Peking, odnosi se na globalnu geostratešku raspodelu moći i novih aktera u toj igri. Globalizacija koja je pre desetak godina isturila Ameriku kao "jedinu preostalu supersilu" pokazala se, paradoksalno, i u drugom svetlu. Proces globalizacije kao svetski fenomen dao je šansu i drugima, u meri u kojoj su znali da ga iskoriste. Kina je svakako nije propustila, a to važi i za Indiju, na primer. Rusija se, takođe, poslednjih godina primetno ekonomski oporavlja, a sve to zajedno planetarnim tokovima daje novu – multipolarnu dimenziju. U tom smislu, azijski kontinet je, po svemu sudeći, trenutno najdinamičniji. Na različitim relacijama i u različitim oblicima tu se grade nova partnerstva, rađaju nova savezništva, ali i potencijalna rivalstva.

OBUZDAVANJE AMERIKE: Kina će u tom rasporedu koji se tek konstituiše nesumnjivo imati jednu od ključnih uloga, što ona uostalom i ne skriva. Jedan od važnih strateških pravaca kojim će sigurno ići jeste "obuzdavanje" Amerike i njenog prisustva i uticaja na najvećem kontinentu. Savezništvo sa Rusijom na toj liniji čini se nekako prirodnim. Institucionalizovano je kroz Šangajsku organizaciju, koja osim Kine i Rusije obuhvata još četiri zemlje – bivše republike Sovjetskog Saveza, Kazahstan, Kirgistan, Tadžikistan i Uzbekistan. U svakom slučaju, i Rusija i Kina igraju ovde na "svom terenu" i poznaju ga bolje nego Amerika, koja je u ovom pravcu krenula posredstvom "obojenih" revolucija, do sada uspešno izvedenih u Ukrajini, Kirgistanu i Gruziji. Tu negde je, međutim, domino-efekat revolucija bez krvi zaustavljen. Pri tom treba imati u vidu, kako nova "pravila" nalažu, da Rusija i, naročito, Kina imaju vrlo dobre odnose sa Amerikom. Saradnja je prvenstveno ekonomska, ali ne treba zanemariti ni onu na geostrateškom planu. Sve to zajedno samo je dokaz više da svet postaje sve kompleksniji, izazovniji i – zanimljiviji.

Seška Stanojlović