Velika Britanija:
Odbrojavanje za Tonija Blera

Da li će Bler dobrovoljno, za dobro partije, pre isteka mandata (2010) napustiti mesto premijera, kao što je to 1976. učinio Harold Vilson

Da parafraziramo Čosera: mart je bio najgori mesec za Tonija Blera. Iračke slike, njegov arogantni govor da čvrsto veruje da nije doneo pogrešnu odluku, pobuna u Laburističkoj partiji zbog reforme obrazovanja i, konačno, skandal sa prodajom titula za pare, kako su glasili novinski naslovi, kao da su nagoveštavali da su svi počeli brojati dane i nedelje do njegovog odlaska. Da li su doista Toniju Bleru izbrojani dani u Dauning stritu 10?

Neuništivi Toni, ili kako ga na ostrvu zovu i Teflon-Toni, još jednom je iznenadio naciju i medije kada je pre nekoliko dana, za vreme turneje po Aziji i Australiji, izjavio da je možda pogrešio kada je pre 18 meseci poručio da se neće četvrti put kandidovati za premijera.

Kako doslovce glasi taj pitijski nagoveštaj konačnog odlaska-ostanka britanskog premijera?

"Mislim... kad ste već u trećem mandatu i kada ulazite u desetu godinu (na položaju premijera, p.n.), više zapravo nije važno šta vi govorite; ljudi će govoriti da je vreme za promenu ili će postavljati pitanje kad odlazite ili ko će vas naslediti. Čovek mora da nastavi da radi svoj posao jer će se ove spekulacije nastaviti bez obzira na to kakvu vi odluku donesete..."

Bler je nekoliko puta bio na ivici odlaska: u martu 2003, zbog rata u Iraku i pobune 139 laburista (ministar spoljnih poslova Robin Kuk podnosi ostavku), premijer poručuje da će se povući ako mu bude izglasano nepoverenje. Preživeo je; u oktobru 2003. Bler je imao srčane smetnje, mnogi su verovali da će se povući. Septembra 2004. Bler dramatično izjavljuje uoči laburističke Konvencije da će se povući iz političkog života posle trećeg mandata, da su on i Šeri kupili veliku kuću u Londonu i da će se on podvrgnuti operaciji srca. U martu ove godine Bler izjavljuje da je možda pogrešio što je pre godinu i po dana izjavio da se neće kandidovati četvrti put...

Dobro obavešteni izvori tvrde da je konačno, izgleda, ipak odlučeno kada će mister Bler predati ključeve Dauning strita 10 svom nasledniku. Međutim, čak ni najbliži saradnici britanskog premijera ne znaju kada će se to desiti. Na žalost pobunjenog krila u Laburističkog partiji, to izgleda neće biti tako brzo. Naime, Bler je poručio da želi da se uhvati u koštac i sa reformom zdravstvenog sistema u Britaniji, što će svakako potrajati još najmanje godinu dana.

OTPORAN NA KRITIKE: Toni Bler na udaru različitih formi protesta

GORDON BRAUN: Neki britanski analitičari misle da pravo pitanje nije kada će otići Toni Bler, već zašto Toni Bler opstaje. Za kompleksan odgovor neki nude samo jedno ime: Gordon Braun. Briljantni britanski ministar finansija, koji je "viđen" kao Blerov naslednik i za koga je i sam Bler rekao: "On radi, ja berem lovorike!", trenutno je najveći premijerov rival i njegov najveći spasilac.

Članovi kabineta su vrlo zabrinuti trenutnom situacijom, ali većina želi da odloži Braunovo preuzimanje kormila. Očigledno, u britanskoj vladi još nema kritične mase koja bi hitala da Gordona Brauna preseli u Dauning strit 10. Mnogi, izgleda, strepe od temperamenta i stila vladanja moćnog ministra finansija. On je često bio zapravo jedina kontrola mnogih premijerovih odluka. Dobri poznavaoci britanskih prilika tvrde da takve kontrole više neće biti kada Braun uđe u Dauning strit i to nije dobro. Oni tvrde da Gordon Braun neće dati svom ministru finansija tu slobodu i moć koju je Bler njemu davao. Takav je čovek. Kažu – čovek starog kova. Ne mogavši da mu ospori profesionalne kvalitete, Dejvid Kameron, lider torijevaca, Brauna ovako opisuje: "On je analogni političar u digitalnoj eri!" Očigledno, dugo smišljana verbalna dosetka.

Neki analitičari misle da ova nedifinisana situacija deluje krajnje destabilizijuće na "uredan tok prenosa vlasti" na očekivanog Blerovog naslednika Gordona Brauna.

Još pre prošlogodišnjih izbora tražena je Blerova ostavka, prvenstveno zbog Iraka, ali je i posle pobede laburistima bilo jasno da je nekada popularni premijer sada kamen o vratu. "Svi znamo da smo pobedili uprkos njemu, a ne zahvaljujući njemu!", nemilosrdno, ali tačno konstatovao je jedan od čelnika laburista.

Bleru je pošlo za rukom da za nove laburiste, kako se danas zvanično zovu, glasaju ljudi koji to nikada ranije nisu činili, ali laburiste znatno više zabrinjava činjenica da njegovu politiku ne podržavaju "tvrdi" laburisti, da je partiju sa levog pola okrenuo više nadesno, što je uostalom najbolje pokazalo izglasavanje zakona o reformi obrazovanja koji je prošao zahvaljujući podršci torijevaca. Istina, Blerova formula je radikalno razvodnjena i malo je ostalo od Blerovog prvobitnog predloga da škole budu nezavisne od lokalnih vlasti, da mogu da nalaze sponzore u biznisu, raznim dobrotvornim institucijama, religioznim grupama, univerzitetima i drugim uspešnim školama, da same odlučuju o programima i upisnoj politici. Za većinu laburista – čista anatema. Većina laburista se još zalaže za dobre škole u susedstvu koje kontroliše lokalna uprava. Oni se plaše da će Blerova, tržištu okrenuta škola najviše pogoditi decu iz siromašnih porodica. Čak 52 laburistička poslanika nisu glasala za ovaj zakon. Pažljivi analitičari britanskog parlamentarnog života ocenjuju da bi stotinak laburista glasalo protiv da nije bilo dugog i mukotrpnog pregovaranja, pravljenja "dilova", pa i zavrtanja ruku.

Za Blera vrlo neprijatno, iako ne fatalno iskustvo. Premijer nije pao.

PARE I TITULE: Za razliku od konzervativaca, koji premijera mogu da uklone tako što će mu izglasati nepoverenje, nezadovoljni laburisti tehnički mogu da ga smene samo na godišnjoj konferenciji Laburističke partije. Ili da nezadovoljni ministri zajednički ulože apel da se premijer povuče. Kabinet jeste bio temeljno potresen skandalom izazvanim velikim pozajmicama novca i dodelom plemićkih titula, ali je ipak ostao na okupu.

TRAJNA BLISKOST: Bračni par Bler

Mnogi su mislili da će Bler pasti, neki mediji su odbrojavali dane, kada je izbila najnovija politička afera koja je otkrila da su laburisti uoči prošlogodišnjih parlamentarnih izbora od većeg broja imućnih pojedinaca pozajmili oko 14.000.000 funti, a da su za uzvrat pojedini darežljivi bogataši nagrađeni plemićkim titulama. Počasnu listu novih plemića potpisuje, naravno, premijer. Neobično je da o ovoj svojoj aktivnosti Bler nije obavestio čak ni sekretara svoje partije, ali ni Komisiju za imenovanje lordova. Očigledno, premijer je pokušao da prikrije ovaj aranžman sa plutokratima.

Bila je ovo još jedna dobra prilika da Britanci odapnu strele na račun "feudalnih relikvija" i njihovog plemstva, ali i da postave pitanje zdravlja političkog sistema.

Cinici su se naprosto utrkivali ko će slikovitije da objasni premijerovo ponašanje u aferi sa plemićkim titulama. Najotrovnija je bila javno izrečena opaska da Blera zapravo ne treba da zameni sposobni i strogi ministar finansija Gordon Braun, koji bi prema svim prognozama bio bolji lider Laburističke partije i premijer, već – Silvio Berluskoni! Sada je svima jasno koje je to korisne ideje Bler dobio od svog italijanskog kolege za vreme onih zajedničkih letovanja u Toskani...

Neki komentatori upozoravaju da birači ne mogu da daju glas partiji koju vodi čovek koji živi u moralnom vakuumu, kao i da je naivno verovati da nama vladaju sveci, "ali je isto tako pogrešno tolerisati da na vlasti bude premijer koji se obrukao i u ratu, i u miru" (Maks Hejstings u "Gardijanu").

KRV I PESAK: Britansko javno mnjenje ne oprašta Bleru iračku ratnu avanturu, što je britanske vojnike, neki čak naglašavaju, "dobrim delom decu, tinejdžere", hladnokrvno poslao u bespuća iračkog rata. Ni tri godine posle Buš-Blerovog pohoda na Irak najveći deo Britanaca ne propušta da uporno nabraja sve pogrešne, a pokazuje se i fatalne korake koje je napravio njihov premijer: smatraju da je premijer olako krenuo u rat sa američkim predsednikom, republikancem koji na Ostrvu ne spada u najpopularnije ličnosti. I svaki put se ističe da Bler nije čekao odluku Ujedinjenih nacija, da je zloupotrebio obaveštajne informacije, da sa svojim planovima nije upoznao ni sve članove svoga kabineta i da, na kraju krajeva, nije našao famozno oružje za masovno uništavanje. Brutalni kraj rata, otkrivanje da su "oslobodioci" surovo postupali s ratnim zarobljenicima, ali i političkim neistomišljenicima, samo je uverilo Britance da su bili u pravu kada u najvećem broju nisu podržali ratni pohod na Irak. Istina, i torijevci su podržavali ratni obračun sa Sadamovim režimom, ali je u javnosti premijer oličenje glavnog "đavola". Njegova popularnost je u velikom padu, pa se tom "đavolu" samo docrtavaju sve veći rogovi i sve duži rep.

S one strane okeana Bleru se dive iz istog razlog zbog koga u njegovoj domovini misle da treba da se povuče.

Blerova reputacija je doista ozbiljno narušena i za sada mu se ozbiljne zamerke ne mogu naći samo kao "porodičnom čoveku". Na svim drugim tačkama njegov ugled je ozbiljno narušen, pa londonski "Ekonomist" piše: "... Teško je mirno podnositi Blerovu lažnu osećajnost, pritvornu skromnost, ulizički osmeh, njegovu želju da se pravi važan na međunarodnoj sceni, njegovo izvrtanje činjenica da bi potkrepio svoje argumente...".

Niko vitalnom 53-godišnjem premijeru ne osporava da je darovit i vešt političar, uostalom, da nije tako ne bi ostvario istorijski trijumf za laburiste i tri puta uzastopno pobedio na parlamentarnim izborima. Ni najveći kritičari ne osporavaju Bleru liderske kvalitete: u teškim, kriznim situacijama (smrt princeze Dajane, terorističke bombe u centru Londona) umeo je brzo da uhvati i oblikuje raspoloženje nacije... Njegove reakcije su bile hitre, sjajno iskazane. Na svetskoj političkoj pozornici bio je briljantan glumac. A onda je sa iračkom avanturom, sa strašnim prizorima rata, krvi i peska, sve to palo u drugi plan.

S druge strane, u vođenju ekonomije Blerova vlada uživa poverenje: mnogi analitičari odaju premijeru priznanje što je ostao na kursu Margaret Tačer i učvrstio započete reforme. Mnogi smatraju da je za to, istina, najzaslužniji ministar finansija Gordon Braun koji je uspeo da zadrži stabilnost i rast privrede. Braun je trenutno popularniji od Blera i aplauzi za dobru "zdravstvenu" sliku britanske ekonomije upućeni su na njegovu adresu. Ali, u svim raspravama o Toniju Bleru danas dominira tema poverenja, kredibilnosti, moralne čvrstine.

Laburistima će, sasvim je izvesno, nedostajati Toni Bler, ali onaj iz 1994, 1997, 2001, a ne ova senka nekadašnjeg Tonija.

Da li će Bler dobrovoljno, za dobro laburističke partije, pre isteka mandata (2010!) napustiti mesto premijera, kao što je to 1976. učinio Harold Vilson? Tačno je da Blerova popularnost vrtoglavo opada, ali on je za razliku od Vilsona mlad, zdrav i vrlo ambiciozan. Ako Toni Bler ostane u Dauning stritu 10, do 2008. nadmašiće po dužini neprekinutog premijerskog staža i "gvozdenu ledi" Margaret Tačer.

Slobodanka Ast