Vreme - Jubilej švajcarske garde: Čuvari pape i

VREME 802, 18. maj 2006. / SVET

Jubilej švajcarske garde:
Čuvari pape i – tradicije

Gardisti koji se već 500 godina nalaze u službi pape naslednici su čuvenih švajcarskih gardista, koji su čuvali dvorove širom Evrope

Osim trga i bazilike svetog Petra, muzeja sa ogromnom kolekcijom neprocenjivih umetničkih dela, i brojnih drugih građevina, na Vatikan obično asocira i stražar u šarenoj uniformi, koji se uvek nalazi na ulazu u grad-državu, kao i ispred privatnih papskih odaja, sekretarijata i drugih važnih institucija u Vatikanu. Švajcarska garda, kojoj pripada pomenuti stražar, predstavlja vojsku države Vatikan, i smatra se najmanjom vojskom na svetu. Ove godine proslavlja 500 godina postojanja i sa punim pravom se može smatrati jednim od simbola papske države. Tokom vremena postala je poznata koliko i američki marinci, na primer, ili gardisti ispred Bakingemske palate u Velikoj Britaniji. Poslednjih decenija raspravljalo se o svrsishodnosti njenog daljeg postojanja, ali nijedan papa još nije pokazao želju da je se odrekne.

Proslava petstote godišnjice odvijala se u nekoliko odvojenih ceremonija, sa puno simbolike i podsećanja na najvažnije trenutke u dosadašnjoj istoriji garde. Proslava jubileja počela je još 22. januara, koji se zvanično smatra danom osnivanja najmanje vojske na svetu. Zatim je 7. aprila iz Švajcarske krenulo 80 veterana ove jedinice, u znak sećanja na prve gardiste koji su 1506. posle dugog marša stigli u Rim. Veterani su u Vatikan stigli 4. maja, dva dana uoči završne ceremonije. Na Trgu svetog Petra u Rimu, 6. maja održana je završna proslave jubileja Švajcarske garde.

Pre nego što je 33 novih regruta položilo zakletvu, papa Benedikt XVI održao je misu posvećenu njihovim prethodnicima, nastradalim 6. maja 1527, štiteći papu Klementa VII ( vidi okvir ). "Osećam se počastvovanim i duboko zahvalnim, i pozivam vas da nastavite sa hrabrošću i odanošću. Budite iznad svega ljudi od vere, i neka uzvišena mudrost stvori od vas prave prijatelje boga", izjavio je između ostalog Benedikt XVI u zahvalnici pred okupljenim gardistima, veteranima i oko 20.000 posmatrača.

OSNIVANJE: Gardu je 1506. godine osnovao papa Julije II, koji je zamolio švajcarsku skupštinu da mu pošalje stalni korpus od 200 vojnika, koji bi mu služili kao lična zaštita. Njih oko 150 krenulo je u marš do Rima, gde su stigli 22. januara 1506. Gardisti koji se već 500 godina nalaze u službi pape naslednici su čuvenih švajcarskih gardista, koji su čuvali dvorove širom Evrope. Svoju bezbednost poveravali su im carica Marija Terezija, kraljevi Francuske, Pruske, Napulja, Saksonije, Savoje, i mnoge druge evropske vladarske kuće. Amandmanom na švajcarski ustav iz 1874, zabranjena je regrutacija Švajcaraca od strane neke strane države, i garde su otišle u istoriju. Sve, izuzev one koja se i dan-danas brine o bezbednosti poglavara katoličke crkve.

Renesansna uniforma, mač i haldebarda (sekira na dugačkom štapu), po kojima su postali jedan od simbola Vatikana, navode na zaključak da je reč samo o ceremonijalnoj službi. Međutim, Švajcarska garda zadržala je mnogo toga od svoje duge tradicije. Iako o bezbednosti Vatikana danas brinu italijanske službe, ona ipak nije izgubila svoju ulogu, i čini funkcionalan deo ukupnog sigurnosnog sistema Vatikana.

Garda danas broji 110 vojnika i oficira. Prema pravilima, gardisti mogu postati samo Švajcarci, katolici, između 19 i 30 godina koji su završili vojnu obuku u švajcarskoj armiji, i koji imaju potvrdu o dobrom vladanju. U obuku za služenje u Vatikanu ulazi i rukovanje mačem i haldebardom, bliska borba, taktika, kao i protivterorističke tehnike. Dakle, reč je o profesionalcima, obaveznim da sve vreme službe održavaju visok nivo psihofizičkih sposobnosti, kao i znalačko rukovanje modernim vatrenim oružjem. Poznato je i da vojnici dobijaju platu u iznosu od oko 2000 evra, a švajcarska vlada tvrdi da nikada nije bilo problema sa nedovoljnim odzivom regruta.

UVEK NA PROBI: Za 500 godina postojanja Garda je mnogo puta morala da dokazuje svoju vrednost. Njihova najpoznatija bitka odigrala se već pomenutog 6. maja 1527, prilikom pustošenja Rima, ali i nekoliko puta kasnije. Jedini put za vreme njihove službe papa je zarobljen od strane Napoleona 1798, kada je i Garda nakratko raspuštena. Za vreme Drugog svetskog rata, kada je Hitlerova armija ušla u Rim, gardisti su obukli sive uniforme, i Nemce dočekali iza mitraljeskih cevi. Tom prilikom nisu morali da dokazuju hrabrost, jer Hitleru nije padalo na pamet da osvaja Vatikan, ali je najbitnije to što su izašli pred mnogo snažnijeg neprijatelja, spremni da se bore do kraja.

Posle pokušaja atentata na papu Jovana Pavla II, 13. maja 1981, stavljen je znatno veći naglasak na funkcionalnu, a ne samo ceremonijalnu ulogu Garde. Od tada je i moderna, goreopisana obuka postala obavezna.

Jedan od glavnih aktera tog događaja, gardista Aloiz Esterman uskočio je u papino vozilo, koje se nalazilo u pokretu, štiteći Jovana Pavla II svojim telom. Ubrzo je postao heroj, a 1998. i vrhovni komandant Garde. Nekoliko sati posle proglašenja za komandanta pronađen je mrtav u svom stanu, zajedno sa svojom ženom i Sedrikom Tornejem, još jednim gardistom. Prema zvaničnom izveštaju Vatikana, objavljenom posle devetomesečne istrage, Sedrik Tornej je počinio ubistva, da bi nakon toga počinio i samoubistvo, navodno zbog Estermanovih kritika. Kako u zvaničnu verziju mnogi nisu poverovali, može se reći da je to najmračniji trenutak u petstogodišnjem postojanju Garde.

Marko Savić

Uniforma i zastava

Zvanična uniforma Švajcarske garde, sa plavim, žutim i crvenim prugama, gardistima daje renesansni izgled. Postoji pogrešno shvatanje da ih je kreirao Mikelanđelo, koji je svojim delima ukrasio baziliku Svetog Petra. Sadašnje uniforme kreirao je Žil Repond, jedan od komandanata Garde, 1914. godine, a inspiraciju je našao u delima Rafaela. Osnovne boje, plava i žuta, umetnute su na zahtev pape Klementa VII, dok je papa Lav X dodao crvenu. Radne uniforme su mnogo modernije i sastoje se od plavog kombinezona i crne beretke.

Zastava je još jedno od osnovnih obeležja Garde i njen izgled se stalno menja, sa dolaskom svakog novog pape i glavnog zapovednika Garde. U osnovi se nalazi veliki beli krst, koji zastavu deli na četiri dela. U centru se nalazi grb zapovednika Garde, u donjem desnom uglu grb pape Klementa VII, u gornjem levom uglu grb aktuelnog pape, a u ostalim delovima su boje Švajcarske garde.

Zastava sa grbom pape Jovana Pavla II i njegovog poslednjeg zapovednika Garde Elmara Teodora Modera.

Pustošenje Rima

Po tradiciji, regruti Švajcarske garde polažu zakletvu 6. maja svake godine, u znak sećanja na svoje prethodnike koji su poginuli štiteći papu Klementa VII od mnogo moćnije vojske Svetog rimsko-nemačkog carstva Karla V Habzburgovca, prilikom pustošenja Rima 1527. godine. Ovaj događaj imao je priličan uticaj na evropsku istoriju i, iako naizgled obiluje protivurečnostima, odlično odslikava političke i diplomatske odnose evropskih sila u kasnom srednjem veku.

Papska država, koju je vodio Klement VII, uključila se u jedan od ratova koji su Francuska i Sveto rimsko-nemačko carstvo vodili na teritoriji današnje Italije, na strani Francuske. Karlo V uspeo je da pobedi alijansu koju je predvodila Francuska, ali nije imao novca da plati svoje trupe, koje su u znak protesta napale Rim. Vojska od 20.000 vojnika ušla je u nebranjeni grad, i papa Klement VII našao se u beznadežnoj situaciji. Švajcarska garda, koja je u to vreme brojala 189 vojnika, čuvala je odstupnicu Klementu VII, koji je uspeo da se tajnim prolazima (passetto – ital. ) iz bazilike svetog Petra skoni u dvorac Sant Anđelo. Gardisti su branili ulaz u baziliku, ispred čijih vrata je posle žestoke borbe masakrirano njih 147, ali su ipak uspeli da obezbede dovoljno vremena za beg Klementa VII. Ostali, koji su se nalazili uz papu, uspeli su da prežive.

Pljačkanje Rima trajalo je osam dana, i tada su nepovratno izgubljena mnoga vredna umetnička dela. Ovaj događaj ujedno označava i kraj renesanse. Uticaj pape nepovratno je oslabio, i samim tim učinio Katoličku crkvu manje sposobnom da se suprotstavi pokretu Reformacije, koji je narastao u Nemačkoj. Posle pobede nad papom, Karlo V dobio je odrešene ruke da se suprotstavi Reformaciji, ali se taj napor posle mnogo ratova pokazao uzaludnim. Protestantske crkve ubrzo su nastale na teritoriji Svetog Rimsko-nemačkog carstva i u Engleskoj.

U celoj priči protivurečno je to što se Karlo V Habzburgovac smatrao zaštitnikom katoličke vere. Posle pustošenja Rima i sam je bio posramljen, ali nije uspeo da ga spreči. Vođa Reformacije u Nemačkoj Martin Luter ovako je prokomentarisao događaj: "Hrist vlada na takav način da je car koji progoni Lutera zbog pape primoran da uništi papu zbog Lutera." Prema drugoj priči, većina tadašnjih gardista trebalo je da se vrati kućama, jer je njihov vojni rok istekao. Zbog rata koji je bio u toku odlučili su da svoj odlazak odlože za neko vreme, i zbog svog profesionalizma mnogi od njih su stradali.