"Novokomponovani apokrif"; "Vreme" br. 803

Primetila sam i ranije da se Ivan Jević prilično emotivno angažuje u svojim filmskim kritikama. Mislim u redu, takav je lik. Ali sa ovim Da Vinčijevim kodom po meni malo se suviše primio. Pošto sam ja jedan od čitalaca i gledalaca dela koje je kod njega izazvalo onakvu kritiku, spadam (po Jeviću), u ljude koji "ne znaju ništa ni o čemu, ali su, ako im neko sažvaće i uprosti, skloni da poveruju u Nešto". Jedno ipak znam – da bi postala masovno popularna nijednoj vrsti priče nije potrebno da bude uverljiva na racionalnom planu, već na afektivnom, i u tome je baš fora. Zar nije najbolji dokaz za to upravo Priča o Hristu? Zar ona ne "radi" toliku publiku već 2006 godina? Čemu toliki bes zbog jednog filma? Ili je autor ovog prikaza "agregatnih stanja" Da Vinčijevog koda samo zaista takav, afektivan lik?

Maja Savić, elektronskom poštom