Portret savremenika - Ceca Ražnatović, drugi put >

Naivnost sa zaštitom

tamara skrozza

Da svaki dosadašnji potez Svetlane Ražnatović nije bio dobro promišljen, a svaki segment njenog života "adekvatno" medijski predstavljen, Ceca bi bila i ostala samo još jedna pevaljka, a sve ono što peva bilo bi ocenjeno kao skarednost – u ma kakvu foliju i produkciju da je zapakovano. Ovako, posle svega, ona definitivno pripada grupi onih odabranih kojima obični smrtnici više ne mogu ništa, sem da se "teše" tražeći im ljudske mane

Bilo je i drugih koji su uspeli da ispune Ušće. Bilo je i onih koji su uspeli da ispune Marakanu. Bilo je i onih kojima su stotine hiljada uzvikivale: "Mi te volimo!" S te strane, moglo bi se reći da Svetlana Ražnatović nije jedinstvena. Ono čime se ovih dana za sva vremena upisala u istoriju jeste – celulit. Tek što je na Ušću održala koncert pred približno 150.000 ljudi i dušmanima pokazala koliko je i kako njena publika voli, Ceca nacionale osvanula je na naslovnoj strani jednog beogradskog tabloida i to u nimalo laskavom izdanju. Haljina joj se, eto, malo zadigla i otkrila da domaća megazvezda na zadnjici ima famoznu "pomorandžinu koru". Da je u pitanju neko drugi, stvar ne bi bila nimalo strašna: celulit je bolest vezivnog tkiva koju mnogi smatraju isključivo estetskim problemom, a od koje boluje približno 90 odsto žena u Srbiji. Međutim, činjenica da je Cecin celulit zauzeo dve trećine naslovne stranice i da je propraćen komentarom kako je to utešno za mnoge "obične" devojke, definitivno ju je uvrstio u red onih odabranih kojima smrtnici više ne mogu ništa, sem da se "teše" tražeći im ljudske mane. Slična stvar se, uostalom, dogodila princezi Dajani (takođe celulit koji se nazirao na koketno prekrštenim nogama, a koji je osvanuo na naslovnoj strani jednog britanskog tabloida) i Lepoj Breni (čije se nimalo reprezantativno poprsje pojavilo na naslovnoj strani nekada popularne "Osmice"), u vreme njihove najveće slave.

TO, MIKI, TO: Čak i pre nego što su o Ceci nacionale objavljene silne autorizovane i neautorizovane biografije, ono što se o njoj pisalo ličilo je na dobar materijal za bestseler. Sve je bilo tu: i dirljivi momenti iz detinjstva, i uspon koji liči na "američki san", i venčanje kao iz tinejdžerskih snova, i brak s moćnim bogatašem, i silni problemi, i mlada udovica koja se sama probija kroz život, i navodna nepravda s kojom se glavna junakinja bez vidljivih trauma na kraju izborila. Naravno, sve je od samog početka prilagođeno ukusu najšire publike – u prevodu, začinjeno sa bezbroj detalja koji daleko prevazilaze granice dobrog ukusa.

Tako se, recimo, zna da je porođaj Cecine majke bio "lak i normalan", da je "progovorila sa šest meseci, a potom prohodala", da je prvi put nastupila s pet godina pevajući "Ajd' svekrvo napolje i ugasi sveću, ja sam tebi rekla da ti radit' neću", da je od prvog honorara "kupila sebi šarenu haljinu i cipelice", da je s majkom pevala na seoskim priredbama i da se pritom "dešavalo da nisu imale 30 dinara za prevoz do susednog sela, pa je Ceca tada plakala". Oni zainteresovani mogli su takođe da saznaju da je "sanjala i maštala da postane poznata pevačica", da je već od sedmog razreda osnovne "nastupala pred publikom", da je "kao đak ipak morala da bude odlična jer joj je majka učiteljica" i, konačno, da je "dok su njene vršnjakinje bezbrižno živele, ona mukotrpno radila". Tu su, naravno, i priče o tome da je kao tinejdžerka nastupala u kafanama na crnogorskom primorju, da je svu zaradu davala roditeljima i da je upravo u Crnoj Gori "otkrivena". Navodno, otkrio ju je jedan poznati harmonikaš i doveo je u Beograd, naučio je da se oblači i šminka, upoznao je s pravim ljudima i... Ostalo je istorija. Nastupom na festivalu "Ilidža" s pesmom Cvetak zanovetak i kasnije megahitom To, Miki, to, ušla je u aleju folk velikana. Karijeri u usponu nije zasmetalo čak ni to što je početak devedesetih provela u inostranstvu, gde je pobegla sa svojim tadašnjim dečkom Muharemom Samardžićem, kao ni glasine da je tamo "pevala muslimanima". Kada se 1993. vratila u Beograd, konačan uspeh bio je neizbežan: dobija pesmu Kukavica, objavljuje album Šta je to u tvojim venama koji prodaje u 300.000 primeraka, nastupa pred 10.000 ljudi na Tašmajdanu i – upoznaje Željka Ražnatovića Arkana.

DRAGANE MOJ, KAD DOĐEŠ TI: Pošto se u tada čuvenoj "Minimaksoviziji" pojavila u društvu s "komandantom" i stidljivo pognula glavu na pitanje da li su njih dvoje u vezi, velika transformacija Svetlane Veličković u Cecu nacionale mogla je da počne. Donedavno odevena u haljinice ala Brena i Dragana, počela je da se oblači tako da joj nijedan viđeniji modni kreator nije nalazio mane. Donedavno našminkana i frizirana u stilu disko-kluba u rodnoj joj Žitorađi, angažovala je najpoznatije šminkere i stiliste i postala pravi "trend seter" u toj oblasti. Spotovi u kojima je donedavno sve sevalo od grudi i butina uglavljenih u seoske pejzaže, postali su u sezoni 1993–1995. verna kopija tadašnjih svetskih hitova – pričalo se da je neke režirao čak i sam Arkan, ali je u svakom slučaju potvrđena činjenica da se na njima mnogo radilo i da su u njih ulagane stotine hiljada nemačkih maraka. Produkcija njenih izdanja takođe je bila svetska, a piratska izdanja nisu postojala: za ono prvo pobrinuli su se Arkanovi džepovi, a za ovo drugo Arkanovi momci uvek spremni da po svaku cenu i svim sredstvima spreče nelegalno kopiranje Cecinih CD-ova.

Kako bilo, veliko finale koje je Cecu uvrstilo u red nedodirljivih zvezda dogodilo se 19. februara 1995, kada se za Arkana konačno i udala. U vreme kada je pola Srbije bukvalno bilo gladno i kada je račune za struju plaćala možda trećina stanovništva, ovo venčanje nije moglo da izgleda drugačije nego kao san – jednima kao nešto što bi možda moglo da im se desi u nekom drugom životu, a drugima kao noćna mora koja još jednom pokazuje koliko je duboko Srbija pala. U celodnevnom direktnom prenosu na TV Pinku raskoši gladna publika mogla je da vidi: srpsku estradno-mafijašku elitu na okupu, poklone od kojih zastaje dah, skupocene odore glavnih aktera i gostiju, komade nakita vredne kao prosečan stan u prestonici, vozila do tada viđena samo u filmovima. Naravno, bilo je tu i mračnih priča, bilo je nagađanja o tome koliko je čitav taj hepening koštao, bilo je zgražanja u vezi s činjenicom da su zbog Arkanovog neuspešnog pucanja u jabuku na nevestinom krovu žitelji Žitorađe dva dana bili bez struje.

Sve to ipak nije moglo da promeni jednu stvar: Svetlana Ražnatović je u očima tada mladih ljudi prerasla u simbol osobe koja se "iz pepela digla do zvezda" i kojoj je čak i u bednoj, jadnoj i prljavoj Srbiji pošlo za rukom da postane Neko. Pozadinom čitave te idilične storije bavili su se samo retki: posle pogleda na Cecin nakit, na vozni park, na spotove, šminku, odeću i ostalo, većina više nije ni želela da razmišlja o leševima koje je njen suprug ostavljao iza sebe, ili o činjenici da je "devojče iz Žitorađe" pevalo o "melanholiji koja ubija" u vreme kada su na par stotina kilometara zaista ubijani njeni vršnjaci.

TO JE TA, ljUBAV FATALNA: Sve što se događalo posle "svadbe veka" bilo je samo razrada onoga što je tog dana viđeno i uspostavljeno kao model. U godinama koje su sledile bilo je raskoši (novinari su se utrkivali u tome da što detaljnije opišu vodene kaskade i nameštaj u njihovoj kući ili nakit koji Ceca dobija), bilo je ljubavnih priča (do u detalje je prepričavano njihovo upoznavanje, udvaranje i idila svakodnevnog života), bilo je patriotskih detalja (Ceca se obavezno pojavljivala u javnosti kad bi Arkan bio "negde na terenu" i objašnjavala da je njen zadatak kao supruge da svog voljenog čeka dok se ne vrati iz rata za vaskoliko srpstvo). Rođenje njihove dece bilo je medijski pokriveno verovatno više nego rođenje britanskog prestolonaslednika, a čitavi feljtoni posvećeni su debati da li im se ćerka zove Anastasija ili Anastazija, s akcentom na prvom, drugom ili trećem slogu.

Sve do ubistva Željka Ražnatovića 15. januara 2000. njegova supruga bila je "samo" folk zvezda. Tog dana, međutim, postala je heroina – kako za svoju vernu publiku tako i za sve one koji su bili nezainteresovani za njenu estradnu karijeru. Bila je sa suprugom u trenutku atentata, Arkan joj je "umirao na rukama", što je uz njenu dostojanstvenost na sahrani, jednogodišnje povlačenje iz javnosti i status mlade udovice s dvoje dece tj. samohrane majke, čak i u očima najkritičnijih bilo dovoljno za poštovanje. Kad se konačno ponovo pojavila u medijima, i sama je bila svesna da joj ta heroinska dimenzija znači više od svih hitova zajedno: forsirala je priče o deci koja odrastaju bez oca, o tome da će njen budući suprug morati da uzme prezime Ražnatović, da će biti još muškaraca, ali da je samo jedan Arkan, da će ona uprkos svemu nastaviti dalje... Ukratko, Ceca je od 2001. akcenat stavila upravo na ono što su radoznale uši želele da čuju i sa čim je šira javnost mogla da se identifikuje. Zbog toga su se jedino potpuno neupućeni začudili kada se na njenom koncertu na Marakani u junu 2002. okupilo 90.000 ljudi i kada je Cecina zvezda zasjala kao nikada do tad.

IDEALNO LOŠA: Ubrzo posle ubistva, međutim, u javnost su isplivale stvari koje nikako nisu odgovarale slici o smernoj udovici. Obznanjeno je, naime, kako je Ceca na prilično sumnjiv način došla do praktično celokupne imovine svog pokojnog supruga, koja se prema nekim procenama u tom trenutku merila desetinama miliona nemačkih maraka. Arkanova sestra i bivša supruga Natalija Martinović optužile su udovicu da je falsifikovala testament, dok je sin Vojin ispričao da je rukovođenje nad "Obilićem" preuzela tako što je neposredno posle sahrane okupila igrače i poturila im da "potpišu pristanak, kao da je to njihova želja, da im ona bude predsednik kluba". Nesporno je, međutim, bilo samo jedno: sa svim onim što je nasledila od supruga i onim što je sama inkasirala, bila je i ostala verovatno u vrhu top-liste najbogatijih građana Srbije.

Kao takva, dočekala je i 17. mart 2003. kada je uhapšena u okviru akcije Sablja. U njenoj kući nađen je, kako se pisalo, "čitav arsenal oružja i vojno policijske-opreme", a šuškalo se o kradenim komadima nakita, o povezanosti sa zemunskim klanom, poslovnim poduhvatima s njegovim čelnicima itd. Tokom boravka u pritvoru, Svetlana Ražnatović je dodatno optužena i za zloupotrebu službenog položaja jer je kao direktor FK Obilić prodajom 15 igrača navodno nelegalno zaradila 23,5 miliona maraka.

U pritvoru je provela 121 dan, od čega 10 dana štrajkujući glađu, a na kraju zvanično nije optužena. Naravno, ono što bi verovatno uništilo nečiju dalju karijeru, samo je pogodovalo Cecinoj.

Mnogo puta ponovljena priča da je njenoj deci objašnjeno da je "mama na putu", da je bila smeštena u samicu u kojoj se "temperatura spuštala i do nule", da nije znala šta će biti s njom i, konačno, da je u zatvoru ležala samo zato što je odbila udvaranje jednog političara – sve to dodatno je učvrstilo njene pozicije žene koja se bori, žene koja trpi i, istovremeno, žene koja se sa svim tim hrabro suočava i ide dalje. O njenom robijanju napisana je knjiga, krenule su priče o Madoninoj zainteresovanosti za snimanje filma, a svaki budući glas o njenim navodnim marifetlucima samo je doprinosio tezama tipa "svi su protiv nje, a niko joj ništa ne može". Posle problema s dobijanjem slovenačke i odbijanja zahteva za dobijanje kanadske vize, dragoj publici objašnjeno je da su se dušmani opet zaverili i da opet povlače ničim potkrepljene optužbe iz vremena Sablje. Kad je u martu 2006. uhapšen argentinski narko-diler domaćeg porekla, i to samo par dana pošto mu je Ceca pevala na svadbi, ona je naivno (?) objasnila: "Kakve to veze ima? Kako sam ja mogla da znam ko je on i čime se bavi? Što, je l' mu piše na čelu ko je? Pa, ne proveravam ja dosijee ljudi sa kojima sarađujem."

MOJE SRCE JE PILE: Sličnu "neupućenost" Ceca je pokazivala kad god bi joj bila postavljena nešto škakljivija pitanja. U intervjuu za "Plejboj" 2005. objasnila je kako se čuvena pucnjava Milorada Lukovića na proslavi njenog rođendana dogodila "u pola šest", dok je "žurka završena u pola četiri ujutro". Uz teze da je s Legijom nekoliko puta izašla u grad, da se on "sasvim normalno ponašao" i da ga "jedino mesto nije držalo", još je rekla: "Legija je moj kum, uvek je bio prijatelj kuće i toga ne mogu nikada da se odreknem. Poznajem ga od njegove dvadeset i četvrte godine. On je jednostavno uvek bio vojnik i samo vojnik... Nisam mnogo ulazila u sve to, ali koliko sam ga poznavala, on kriminalac nikada nije bio." Sublimaciju njene "naivnosti" i "neupućenosti" možda ipak predstavlja odgovor na pitanje o poreklu nakita koji joj je poklanjao muž: "Pravo da kažem, ja s njim nisam išla i birala. Obično ga je donosio kući. Gde je kupovao, šta je radio, nemam pojma", ispovedila se "Plejboju" 2005.

Osim u temama povezanim s kriminalom, Svetlana Ražnatović znala je da zablista i na drugim poljima. Ostalo je zapamćeno da je jednom prilikom objasnila kako je njen suprug pročitao "svu svetsku književnost", da je rekla kako joj je omiljeni dramski pisac Vilijem Šekspir, a omiljeni roman Seobe Miloša Crnjanskog. Naravno, takve stvari primetio je samo onaj deo javnosti koji je jasno sagledavao njenu pravu ulogu u sunovraćenoj Srbiji: samo je tim retkima moglo da padne na pamet da zamisle Cecu nacionale kako u pauzama između TV pojavljivanja i koncerata čita Hamleta, a na putu za Žitorađu Crnjanskog. Većini, takvi apsurdi nikada nisu bili bitni, baš kao što se nikada nisu podrobnije udubljivali u idiotske stihove od kojih je Ceca uspela da napravi megahitove. Da je drugačije, ne bi se dogodilo da sto i nešto hiljada mladih na Ušću doživi pravu katarzu na stihove posvećene Željku Ražnatoviću: "Moje srce je pile, drhti od straha kada grmi, nežno kao svila na kaldrmi. A moje srce je pile, pokislo, žuto i malo, što je kraj orla jednog zaspalo." Da svaki dosadašnji potez Svetlane Ražnatović nije bio dobro promišljen, a svaki segment njenog života "adekvatno" medijski predstavljen, Ceca bi bila i ostala samo još jedna pevaljka, a sve ono što peva bilo bi ocenjeno kao skarednost – u ma kakvu foliju i produkciju bilo zapakovano.

MOJ BEOGRADE, ZAGRLI ME: Neki mesec pre koncerta na Ušću, svi tabloidi su na naslovnim stranama objavili vest da "Ceca postaje plavuša". Onda su u istim tim medijima osvanule analize njenog novog imidža ("mladalački", "sa privremenim tetovažama", "bez raskošnih haljina i u džinsu"), da bi prava bura na estradi nastala zbog toga što je brigu o Cecinoj garderobi preuzeo kreator Saša Vidić – njen dotadašnji stilista Zvonko Marković se malkice naljutio, a bivša Vidićeva klijentkinja Seka Aleksić, prema navodima tabloida, ozbiljno izgubila strpljenje. Danima se raspravljalo u kakvoj će se garderobi Ceca pojaviti, a nije se štedelo ni na detaljnim opisima njene svakodnevice pred koncert (prestala je da puši, posvetila se zdravom životu, pije zeleni čaj, redovno ide u teretanu).

Najavljeno je takođe da će bina, koja je dopremljena iz Italije, biti visoka 18 metara, da se o ozvučenju i svetlosnim efektima brine firma s kojom sarađuje čak i Vatikan, da će kombi koji Ceca bude koristila za presvlačenje, tek posle nje koristiti Madona... Posle koncerta kojem je prisustvovalo približno 150.000 ljudi, procenjeno je da je čitav hepening koštao 500.000 evra, a većina estradnih analitičara složila se da je Ceca potvrdila da je "najveća zvezda u Srbiji".

Osim srceparajućih izjava da joj je 17. jun 2006. najlepši dan u životu i da svojoj publici može da zahvali na svemu što ima, Ceca je sa svim zainteresovanima podelila i informaciju da uskoro s decom ide na odmor i da će se tokom leta pojaviti još nekoliko novih spotova. Što se tiče običnih smrtnica – svih onih koje se nisu udale za patriote; svih onih koje nisu poznavale ni Legiju ni Dušana Spasojevića; svih onih koje su devedesete provele ili u redovima ili zlopateći se sa svojim roditeljima, umesto da su snimale spotove; svih onih čiju promenu kose ne primeti čak ni komšiluk, a kamoli vaskolika javnost – njima možda ipak nije tako loše. Ovaj put, imaju i nekakvu utehu u životu. Jer, čak i ta nedostižna i besmrtna Ceca po nečemu liči na njih. Ima žena celulit! A to nije mala stvar...


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST