Zemlja ljudi – Tibet:
Magija sporih putovanja

Zašto bi neko rizikovao besane, ledene noći i dva-tri dana grčenja po minijaturnim sedištima ako već postoji nešto brže i udobnije? Odgovor zavisi od vrste putnika i shvatanja putovanja, možda i shvatanja života

Prvi jul 2006. bio je dan koji se obično opisuje frazom "velika pobeda čoveka nad prirodom". Čudo u koje mnogi nisu verovali ipak se desilo, puštena je u rad tibetanska železnica, najviša pruga na svetu. Vest o stizanju "nebeskog ekspresa" do Lase praćena je impresivnim ciframa. Od 1142 kilometra pruge 960 je na visini od preko 4000 metara, od toga je na zaleđenom tlu 550 kilometara. Da bi izbegli deformisanje šina prilikom kratkotrajnog letnjeg otapanja tla, kineski inženjeri su na tim delovima postavili cevi za hlađenje koje održavaju tlo u zamrznutom stanju. Najviša tačka preko koje prelazi pruga je 5072 metra, što je dvesta metara više od andske železnice u Peruu. Za pet godina izgradnje nije nastradao nijedan radnik i pored ekstremno teških uslova za rad. Maksimalna brzina voza je 100km/h na zamrznutoj zemlji i 120 km/h na normalnom tlu. Prozori vagona su opremljeni filterima protiv ultraljubičastog zračenja, a količina kiseonika u vagonima prilagođava se potrebama putnika, kako bi bolje podneli razređen vazduh na velikoj nadmorskoj visini.

U senci priče o čudesnom vozu sigurno će u zaborav polako potonuti put koji prolazi istom rutom kao pruga. Bez boca za kiseonik, naoružani samo rančevima i željom da stignu do mističnog Tibeta, moderni nomadi su na višednevno putovanje ka Lasi autobusima i kamionima decenijama kretali tim putem, jednim od najtežih i najlepših na svetu.

Put, kao i pruga, počinje u gradu Golmudu, skupu betonskih, uniformnih zgrada usred polupustinje, gde svaki posetilac ima utisak da je stigao na kraj sveta. Na neki način to je i istina, jer od Golmuda ka jugu put vodi u nešto što je oduvek bilo toliko drugačije od svega ostalog da se slobodno može zvati drugim svetom.

Otvaranje Tibeta za posete individualnih putnika za kineske vlasti je bio i lep izvor prihoda. Svaki stranac u Golmudu bi čuo da je jedini način putovanja kupovina autobuskih karata u državnoj turističkoj agenciji, po ceni deset puta većoj od one koju je plaćalo lokalno stanovništvo. Posle kraćeg opiranja, ljutnje i zaklinjanja da neće pristati na takvu pljačku, svako bi se na kraju mašio za džep – ko bi prešao hiljade kilometara da dođe do te zabite tačke i na kraju odustao zbog cene, kada u vazduhu može gotovo opipati miris Tibeta. Uvek je bilo i onih koji traže nedozvoljene prečice. U dogovoru sa vozačem autobusa ili kamiona, oni bi pešačili nekoliko kilometara oko policijskih kontrolnih punktova, a vozači bi ih čekali kasnije na putu. Takve aktivnosti obavljale su se uglavnom noću, pa jedan mladi Kanađanin nije u tami uspeo da ponovo pronađe put, što ga je koštalo dvadesetak kilometara pešačenja nazad do Golmuda.

Put iz Golmuda vodi preko visoravni, prav kao strela, sve dok topli letnji dan ne preseče dah svežine kada se na vidiku pojave Kunlun planine okovane snegom. Dok žega uzmiče pred planinskom hladnoćom, niz zelene obronke se u skokovima spuštaju krda tibetanskih antilopa. Fraza "sva godišnja doba u jednom danu" na Tibetu se može bukvalno primeniti. Pođe se iz leta, popodne je na redu jesenja kiša, presecana munjama koje sevaju skoro paralelno sa tlom, naizgled na samom putu koji vozilo prelazi. U noći dolazi snežna oluja, na više od 5000 metara nije važno što je početak jula. Pre polaska se treba snabdeti toplom odećom, ali ni to ne pomaže mnogo kada ledeni vetar počne da probija autobus i žestoko ujeda svaki deo kože. Pogled na tibetanske kaluđere koji sede pored polomljenog prozora u svojim monaškim odorama navučenim na golo telo i spavaju snom pravednika deluje nadrealno. Lekarski saveti kažu da na velikim visinama treba strogo izbegavati cigarete i alkohol zbog visinske bolesti, ali u besanoj noći je ponekad jedino što krv natera da brže zastruji tibetansko pivo, čang, i cigareta koja makar prividno greje smrznute prste i usta. Jedna od stvari koja noću fascinira na Tibetu je apsolutna, ničim uznemirena tama, ali problem nastaje kada u takvoj tami vozač siđe sa puta da bi u nekom selu ostavio putnike, a onda ne može da se vrati. Pošto se točkovi zaglavljuju u batrganju preko bespuća, putnici su ljubazno zamoljeni da vozilo rasterete i izađu napolje. Grupica ljudi koja u surovo ledenoj noći trčkara za autobusom koji šara levo-desno verovatno bi naterala u smeh slučajnog posmatrača, ali samim putnicima je jedina uteha posle tog noćnog krosa činjenica da i unutrašnjost autobusa posle toga izgleda kao rajsko naselje okupano suncem.

Presrećan što se konačno dočepao mesta u prevozu koji vodi u raj, putnik neće odmah primetiti da mu u autobusu gusto napakovanom ljudima i robom bilo šta smeta. Dimenzije sedišta na kome se ekstremiteti i glava prosečnog zapadnjaka rasipaju na sve strane, počinju da žuljaju tek kada padne noć. U zavisnosti od toga da li je to prva, druga ili (za one koji baš nemaju sreće) treća noć u prevozu, progresivno rastu i Tantalove muke.

Svitanje daje nagradu za proživljeni košmar. Kroz snegom išaran prozor puca jedan od najveličanstvenijih prizora koji se mogu zamisliti, divovski zid planina okovanih večitim ledom pod zracima jutarnjeg sunca, poklopljen nebom nezamislivo plave boje. Dokle oko doseže prostire se devičanska belina. Na planinskom prevoju, čekajući prve zrake sunca da padnu na njih, Tibetanci pobožno pevaju pozdravljajući rađanje novog dana. Dok se, nešto kasnije, autobus munjevito spušta niz planinske obronke, u dolini se među crnim i sivim stenama pojavljuje blještava zelena tačka, selo usred plodne doline okruženo poljima ječma. Tada se može shvatiti kako je nastala legenda o magičnoj dolini večite mladosti Šangri La, izgubljenoj negde u visovima Himalaja.

Na usputnim stanicama pažnju privlače neobične figure ljudi koji se spuštaju na kolena, a zatim opruže po tlu sa rukama pruženim napred, kao da se mole, da bi put nastavili ponavljajući te pokrete od mesta koje su dotakli vrhovima prstiju. To i jeste molitva, uobičajena na Tibetu, oni su hodočasnici na putu ka Lasi ili nekom drugom svetom mestu, kao što je planina Kailaš, hiljadama kilometara daleko. Njihov put može trajati mesecima ili godinama, i za to vreme najveći broj hodočasnika prosi da bi imao dovoljno novca za hranu. Ti prosjaci nisu agresivni kao u drugim delovima sveta, i odnos ljudi prema njima je blagonaklon. Inače, i u veri postoje prečice, ima bogataša koji plaćaju nekog hodočasnika da put pređe umesto njih.

Put Golmud–Lasa je u mnogome promenio lice Tibeta. To su bila vrata kroz koja je Kina poslednjih decenija zakoračila na krov sveta, glavna arterija za transport robe, ljudi i vojne tehnike. Voz će ta vrata širom otvoriti, smanjujući cenu transporta za čak 75 odsto, ali se mnogi plaše da će sve specifičnosti koje Tibet čine toliko privlačnim biti izgubljene pred najezdom novog i modernog. Strah je opravdan: iako još odiše mistikom, Lasa većim delom već odavno liči na novoizgrađeno kinesko naselje. Moćna Han nacija primat ostvaruje i brojem i tehnikom, ne obazirući se na tuđe mišljenje. Za one koji su voljni da tragaju, u zemlji veličine Zapadne Evrope ipak je ostalo dovoljno skrivenih, neizmenjenih mesta do kojih pruga nikada neće stići.

Posle nabrojanih teškoća pri putovanju autobusom ili kamionom na Tibet, pominjanje svakog prevoznog sredstva osim novog voza (i preskupog aviona) deluje kao čist mazohizam. Zašto bi neko rizikovao besane, ledene noći i dva-tri dana grčenja po minijaturnim sedištima ako već postoji nešto brže i udobnije? Odgovor zavisi od vrste putnika i shvatanja putovanja, možda i shvatanja života. Brže i udobnije ne mora nužno značiti i lepše. Ponekad treba ispitati svoje granice, telo zaboravlja napor, ali ima nekih trenutaka koji ostaju pohranjeni u sećanju i čine kičmu života, osnovu na koju se naslanjamo kada dođu dani loše karme. Jedan od tih trenutaka može biti i onaj kada se vozilo iznenada zaustavi usred potpuno praznog, naizgled beskrajnog prostora. U tišini kakva je morala vladati svetom pre nego što su se začuli prvi koraci, putnici čuče na ivici puta i ćuteći puše, gledajući ivicu horizonta obrubljenu monumentalnim, ledenim vrhovima koji hvataju poslednje zrake umirućeg sunca. Iz neba koje je tu, nadohvat ruke, na visoravan se spušta meka, prozračna tama pomešana sa neopisivim osećajem mira i sreće, retkim i dragocenim, koji se ne da izmeriti utrošenim vremenom.

Momir Turudić