TV manijak:
Dopire li poruka

Veliki brat je u svakodnevni jezik medija vratio jedan zaboravljeni izraz iz socijalističke epohe – UKUĆANI! Konzervativci su radije koristili termin – čeljad, ili živalj. Ruku na srce, puni socijalistički termin glasi: "članovi domaćinstva", i još uvek je u upotrebi kod komunalnih (ili pritajeno komunističkih) službi. To je spisak koji dostavljate predsedniku saveta stanara vaše zgrade na overu zbog Infostana, ili u opštinu zbog poreza. Dakle, ukućani u Velikom bratu izgledaju kao prosečni srpski ukućani – ne rade ništa po ceo dan, dečaci češkaju stomačiće, šetaju u gaćama i čačkaju nokte na nogicama, a devojčice furaju helanke ili tange i glavna zanimacija im je da smeštaju jedni drugima. RTS je u okviru fantastičnog filmskog serijala klasika italijanskog neorealizma prikazao film Ružni, prljavi, zli, koji je do apsurda dovedena situacija besnih ukućana. Buni me samo što komentatori nisu posegnuli za nekim od sinonima u našem jeziku. Padaju mi na pamet – stanari (opet komunalije), cimeri (studentarija), stanovnici (geopolitički), takmičari (kompeticija), učesnici kviza (opisno, ali televizijski), kandidati (večita birokratija kod glasanja), ili habitanti (zvuči stranjski i naučno). Pitanje za ovdašnje televizije, dakle, glasi – kako zabaviti ukućane?

Počnimo od bazičnih nagona. Na Stankomu sam video gospodina koji je svojevremeno patentirao žensko rvanje u čokoladi. Čovek je veliki titoista, pa je napravio izbor za mis pionirke, gde su mlađe punoletnice paradirale u maskirnim tangicama, crvenim maramama i plavim kapama. U žiriju bio unuk Joška, kaže dogodine će zvati Jovanku.

Takođe se pojavljuju i partizanke striptizete, pardon umetnice u smb odorama. Znači – Tile je seksi.

RTS je protekle nedelje ponudio prenose iz Guče, gde je gospodin Koštunica filozofski izjavio: "Ko ne razume Guču, taj ne razume Srbiju." Ako je Guča taj famozni ključ ovdašnjeg mentaliteta, zabave i znanja, onda je RTS položio ispit. Slika je delovala impresivno, mada je nedostajalo više priloga o pratećim manifestacijama i događajima oko bine. Bio je i vašar i klopa i etno-četno i trbušni ples u porti. Ništa loše, o ukusima ne raspravljam, samo mi je nedostajalo više različitih uglova. Ono što je i ove godine pomutilo karnevalsko slavlje jeste ubistvo (gotovo ritualno nabadanje noževima), gde je nastradao jedan mladić. Shvatam da je skoro nemoguća misija obezbeđivanje pola miliona pijanih ljudi, ali činjenica da je ove godine u Guči bilo najviše stranaca samo potvrđuje da slika o Srbiji može i mora da se naslika i bez krvoprolića. Menjanje imidža Srbije možda treba početi upravo od Festivala trube po jednostavnoj formuli – više toaleta, manje pucnjave.

A da je grmilo i u Beogradu, grmilo je. Počelo je gomilom saobraćajnih nesreća uoči početka školske godine. Vesti su svakodnevno donosile slike razlupanih automobila, ali kao da poruka nije dopirala do ukućana i vozača. Na kraju se motociklista (sin pokojnog Vlade Trefa) zakucao u automobil negde na Ceraku. U vestima sam video i čuo ženu koja je videla sudar i izjavu počela rečima: "Puklo je kao da je neko bacio ručnu bombu!" Pitao sam se, šta je to sa Cerakom ili našim domaćicama, kada nam je prva asocijacija na jak praskavi zvuk – bomba. Koja balistička i pirotehnička kultura, ko da je iz Vizbadena, a ne sa Ceraje. Samo nekoliko dana kasnije Utisak nedelje je postao "Utisak nedelje", jer su neke budale bacale ili pucale iz petardi po Nataši Kandić i Olji Bećković. Kao, iznervirao ih javni nastup pa su burno reagovali, panduri su znalački ocenili da se nije pucalo ni iz "tetejca", ni iz "cz"-a, pa nije bilo uviđaja. Tek sutradan, na zahtev B92, ekipa za očevid ispitala je mesto zločina i našla delove petarde marke – "pirat". Kapiram i Olju Bećković, jer ne bih ni sam shvatio da sam "postao događaj" ako bi mi neko zavalio ciglu u šajbnu ili ekser u gumu. Normalan svet po logici stvari trudi se da izbegne skandal i cirkus. Da li sam prosto iznervirao komšiju ili su se ukućani organizovali, pa imaju i portparola Sinišu Vučinića koji objavljuje u tabloidima ko će biti meta. Možda i sakupljaju SMS glasove, pa koga najviše mrze – njega će petardom prvo da opomenu, a posle, videćemo...

Napad je potpuno domaćinski, jer kad ukućani u Srbiji nekoga ne vole, na primer komšiju, onda mu prvo ubiju psa (u Dalmaciji magarcu odrežu uši), pa zapale seno, ima tu čitava skala kojom se daje do znanja koliko ti neko ide na živce. Srbija je, dakle, samo naizgled mirna, jer su ukućani pukli.

Dragan Ilić