Sandžak:
Život na raskršću i kratak fitilj

Da li su najnoviji politički incidenti i ubistvo kandidata za odbornika u Novom Pazaru potvrda stare teze da će Sandžak biti sledeće krizno žarište posle Kosova i kako na razvoj situacije utiču kroj kineskih farmerki i kvalitet asfalta

Iako je posle ubistva Ruždije Durovića, kandidata za odbornika na Listi za Sanžak Sulejmana Ugljanina na lokalnim izborima u Novom Pazaru, i potonje pucnjave na kuću aktiviste suprotstavljene Sandžačke demokratske partije Rasima Ljajića, država ocenila da "nema razloga da se meša u lokalne političke sukobe", prema izveštajima iz tog regiona nije malo onih koji veruju da su upravo potezi iz Beograda doveli do prolivanja krvi u oblasti ionako opterećenoj brojnim i raznovrsnim problemima. Tako je jedan od posećenijih sandžačkih internet sajtova vest o ubistvu na biračkom mestu doneo pod upozoravajućim naslovom "Zavadi pa vladaj", ali bez detaljnijeg tumačenja o tome ko je koga zavadio. Prema pisanju dela beogradske štampe, međutim, lokalno javno mnjenje ubeđeno je da su sukobi u Novom Pazaru "odraz sukoba Demokratska stranka – Demokratska stranka Srbije" i prilično strahuje da bi politička borba dve najveće stranke iz tzv. demokratskog bloka mogla da donese novu pojavu ekstremizma na području Sandžaka.

Takve teze na prvi pogled lako je potkrepiti: ako je predvodnik tvrde nacionalne struje sandžačkih Bošnjaka Sulejman Ugljanin, koji je početkom devedesetih najavljivao formiranje republike Sandžak, ostvario saradnju sa desno orijentisanom strankom premijera Vojislava Koštunice, ostavljajući po strani godinama unazad iznošene teške međusobne optužbe, dramatičan nedostatak principijelnosti u tom činu morao je ozbiljno zbuniti deo birača i stranačkih aktivista i dovesti ih u stanje povišene tenzije uz odgovarajući kratak fitilj pride. Ne manju zbunjenost i razočaranje birača i stranačkih aktivista mogla je izazvati i činjenica da su dugogodišnja Ljajićeva politička umerenost i kooperativnost spram postpetooktobarskog vladajućeg Beograda rezultirale uskraćivanjem podrške baš od strane one vlade za koju je odradio najteže poslove (predsednik Nacionalnog saveta za saradnju s Haškim tribunalom). A put od nervoze i povišenih strasti do fizičkih obračuna uvek je bio kratak, često i jednosmeran.

LIDER SDP: Rasim Ljajić

STRATEGIJA I INTERESI: Mnogo je teže, međutim, bezrezervno potkrepiti tezu "zavadi pa vladaj" i u potpunosti odbaciti mogućnost da su sukobi posledica vođenja računa o dnevnim političkim interesima, a ne nekakve dugoročnije strategije: aktuelna srpska vlada imala je matematički precizan razlog da u Skupštini Srbije osigura podršku Ugljaninovih poslanika, a vodeća Koštuničina Demokratska stranka Srbije i partnerska Nova Srbija Velimira Ilića, reklo bi se, profitirale su od saradnje sa liderom Stranke demokratske akcije, okosnicom koalicije Lista za Sandžak, i na ovomesečnim lokalnim izborima u Novom Pazaru, gde su, osvojivši četiri mandata, ozbiljno dovele u pitanje doskorašnje analize popularnosti tih partija u Sandžaku.

Pristalice teze da su poslednja politička pregrupisavanja posledica trenutnih stranačkih potreba, a ne rezutat plana da se bošnjačko biračko telo nepomirljivo raspoluti kako bi se predupredila potencijalna secesionistička nastojanja, argument bi mogle da pronađu i u činjenici da poslednjih godina, uprkos zapaljivim upozorenjima dela štampe kako je upravo Sandžak novo krizno žarište u zemlji, nije poznato da se neko temeljnije bavio analizom stanja u toj oblasti. Makar kad je reč o institucijama čija je delatnost javna.

Po tom pitanju primećeno je jedino isticanje u Srbiji prilično nepopularne Međunarodne krizne grupe, koja je prošlog proleća sačinila izveštaj u kome se, uprkos "nadimku" Grupa za izazivanje krize, ne najavljuje nikakva katastrofa, već se tvrdi da je je Sandžak miran ali marginalizovan, i iznose se određene preporuke koje bi, prema mišljenju autora, mogle da pozitivno utiču na dalji razvoj događaja. Osim sa ocenom prema kojoj Koštuničin DSS, jednako kao radikali i SDA, predstavlja snagu koja pokušava da destabilizuje regiju, Ljajić je tada izveštaj MKG okarakterisao kao "studiozan, objektivan i realističan" i kao posebno važnu njegovu karakteristiku naveo ukazivanje na uzroke problema u Sandžaku. A kao dominantne probleme regije, MKG je naveo ekonomsku nerazvijenost (koju objašnjava istorijskim razlozima duge vlasti Otomanske imperije, čiji je Sandžak bio deo do 1912. godine, ali i kasnijom politikom Srbije) i "hroničan gubitak stanovništva".

LIDER SDA: Sulejman Ugljanin

POTENCIJAL ZA SUKOBE: "Pod uslovom da srpska vlada u Beogradu bude mudra, da dobro procenjuje situaciju kada se bavi problematikom ovog regiona i zauzda nacionalističke snage koje mogu da izazovu neprilike, potencijal za etničke sukobe u Sandžaku je relativno nizak i nema razloga da se povećava, čak i u slučaju da Kosovo postane nezavisno", ocenjuje se u izveštaju. Ipak, analitičari MKG-a su naveli i spisak faktora koji na obe strane destabilizuju Sandžak kroz svoje delovanje. U spisak su uvrstili "ekstremne pojedince unutar Srpske pravoslavne crkve, islamskog pokreta Vehabija, policije, državne bezbednosti (BIA) i vojne bezbednosti, nacionalističke elemente u Srpskoj radikalnoj stranci, Demokratskoj stranci Srbije i bošnjačkoj Stranci demokratske akcije". "Svi oni imaju interes da se etničke tenzije održe na visokom nivou", ističe se u izveštaju, u kome se, ipak, kaže da među vodećim bošnjačkim političkim partijama ne postoji želja da se izazovu međuetnički sukobi, kao i da većina Bošnjaka nema želju da traži nezavisnost od Srbije, niti da se pripoje Bosni i Hercegovini.

Godinu dana kasnije, bezbednost u regionu nije ugrožena na etničkoj osnovi, ali je krv prolivena u sukobima unutar bošnjačke nacionalne zajednice. Tenziju u Sandžaku, pritom, ne podižu ponavljani međustranački sukobi, već se "na liniji borbe" našla i Islamska verska zajednica, koja je, najpre kroz usta uticajnog muftije Muamera Zukorlića, optužila izbornog pobednika Sulejmana Ugljanina da je kriv za dešavanja u Novom Pazaru (na šta je Ugljaninova koalicija Lista za Sandžak odgovorila krivičnom prijavom protiv Zukorlića i direktora Fakulteta islamskih nauka Mevuda Dudića). Pojavio se još jedan ozbiljan problem: odlukom građana Crne Gore na referendumu, Sandžak je podeljen između dve nezavisne države. Pretnje pojedinih stranaka da bi takav rasplet višegodišnjeg natezanja između Crne Gore i Srbije mogao izazvati referendum i u Sandžaku, međutim, nije podržala nijedna od dve velike bošnjačke stranke. Sami pripadnici bošnjačke zajednice u crnogorskom delu Sandžaka, naime, glasali su za nezavisnost Crne Gore (koja je pojedinim stanovnicima pogranične oblasti bukvalno podelila imanje na dve države i dramatično zakomplikovala svakodnevni život), a pojedini zagovornici jedinstva regiona, poput Džemaila Suljevića, predsednika Bošnjačkog nacionalnog veća Sandžaka, ocenili su da je u pitanju bila reakcija njegovih sunarodnika iz Crne Gore na "ignorisanje pitanja Sandžaka u Srbiji", ulazak predstavnika Bošnjaka, i Ljajićevih i Ugljaninovih, u institucije države i "sedenje Ugljanina u Centru Sava u istom redu sa bratom Radovana Karadžića i nekim poznatim nacionalistima".

OD ČEGA SE ŽIVI: Istovremeno, nema naznaka da je rešenje najkrupnijeg problema navedenog u izveštaju MKG – ekonomskog – na vidiku, uprkos obećanjima vladinih zvaničnika, njihovim učestalim posetama regionu i nekim pojedinačnim ulaganjima.

Prema podacima Zavoda za statistiku, naime, sandžačke opštine i dalje su u donjem delu tabele koju čine podaci o prosečnim neto platama. Najlošija situacija je u Prijepolju, koje se, prema podacima iz drugog kvartala ove godine, nalazi na 147. mestu (od ukupno 167 opština), sa prosečnom platom od 12.395 dinara. Novi Pazar je na 146. mestu sa 12.586 dinara, Nova Varoš na 129. sa 14.588 dinara, Priboj na 126. sa 14.713, a Sjenica na 105. sa 16.014 dinara. Najbolja situacija je u Tutinu, koji je sa prosečnom neto platom u drugom kvartalu od 17.016 dinara na 88. mestu, ali i tamošnja prosečna neto zarada znatno je manja od republičkog proseka. Poređenja radi, prosečna neto zarada u Srbiji u tom kvartalu varirala je od 20.887 dinara u aprilu, preko 20.173 dinara u maju, do 21.777 dinara u junu. Podaci o velikom broju nezaposlenih (samo u Novom Pazaru oko 22.000) čine sliku još nepovoljnijom.

Septembar je, a na putevima ka Sandžaku koje, prema zvaničnim saopštenjima, uveliko popravlja Velimir Ilić nema više onih brojnih autobusa koji su, ne tako davno, naročito u vreme početka školske godine, iz cele Srbije hrlili u Novi Pazar u šoping. Nakon potpune propasti socijalističke ekonomije u tom kraju, devedesetih godina prošlog veka, dobrim delom zahvaljujući prihodima stečenim švercom robe i benzina iz Turske i Bugarske, što je vlast Slobodana Miloševića u vreme sankcija tolerisala, u Sandžaku, prvenstveno u Novom Pazaru, bilo je došlo do buma tekstilne industrije. Naročito su se isticali proizvođači jeftinog džinsa, najpre lažnih Levi’s modela, a posle i novopazarskih originala. Period u kome je priliv novca u region dovodio i do komičnih manifestacija ličnog blagostanja, međutim, nije dugo trajao, a bes zbog novog talasa ekonomske krize su na svojoj koži i bukvalno osetili kineski trgovci koji su, uz batine, proterivani sa sandžačkih pijaca. Poznavaoci stanja na terenu, međutim, tvrde da prodor jeftine kineske robe na tržište jeste važan, ali ne i jedini razlog sloma sandžačkog privrednog čuda. Prema tim tumačenjima, propast je počela odmah posle NATO bombardovanja, zatvaranja granice i uvođenja carine ka susednom Kosovu, ali i Crnoj Gori, područjima koja su nekada bila glavna odredišta za najveći deo odeće izvezene iz Novog Pazara. Tekstilna industrija u Sandžaku odjednom se suočila sa disproporcijom između svojih brzo stvorenih velikih kapaciteta i jednako tako brzo smanjenog tržišta, pojavom konkurencije u drugim gradovima, kao što je Arilje, i uvođenjenjem reda i plaćanja poreza. Mnoge do juče perspektivne i uspešne šivare jednostavno su morale da stave katanac na vrata.

Iz Beograda su, u međuvremenu, stigla razna primamljiva obećanja: pominju se veća ulaganja, pre svega u saobraćajnu infrastrukturu, ali i obnovu škola. U izgledu je, posle mnogo najava, i skoro donošenje odluke da li će planirani autoput od Beograda ka moru posle Požege skrenuti ka Sjenici, ili ka Zlatiboru. Dok se ljudi na terenu pitaju da li će put, kad ga i ako ga uopšte bude, prema prilično olakim i pojednostavljenim tumačenjima, usrećiti Sandžak i upropastiti Zlatibor, ili obratno, stigao je glas prema kome se razmatra i neko srednje rešenje, prema kome bi trasa trebalo da prođe terenom jednako udaljenim od oba regiona.

Vera Didanović