Kad tramvajem ulazite u Delft, proći ćete tik pored prave pravcate vetrenjače. U njenom podnožju je vetrenjačarev (valjda se tako kaže) stan, kroz čije se prozore vidi kuhinjica koja, u odnosu na gromadnu vetrenjaču, izgleda kao unutrašnjost lutkine kuće. Ako imate mnogo sreće, dan će biti sunčan, ravnomerno prošaran sivkastobelim oblacima, baš kao sa slika holandskih majstora. Vetra će biti taman toliko da vas, iako vam ide na živce, nagradi čudesnim prizorom neprekidne plovidbe oblaka po plavom nebu.

U Delft ste tramvajem pristigli iz Haga. Pre nego što je postao neka vrsta zloglasnog Lavirinta u kome nezasiti Minotaur proždire nevine mladiće (i poneku devojku) iz ovih krajeva, Hag je na našim mentalnim mapama uglavnom bio Ono Dosadno Malo Mesto koje je, iz potpuno nerazumljivih razloga, postalo glavni grad države koja ima Amsterdam (ej!), Roterdam i još svašta veliko i zanimljivo. Na mojoj mentalnoj mapi je, doduše, odavno postojao razlog za posetu Hagu – Madurodam. To je onaj park koji svakodnevno posećuju gomile odraslih pod izgovorom da tu dovode svoju decu, a u kome možete videti Holandiju u malom. Nisam bila tamo. U jedinom danu koji sam provela u Hagu, tramvaj me je odveo u Delft.

Umesto da me beogradski tramvaj, kako su mi svojevremeno obećavali, odvede pravo u XXI vek, u njega sam dospela mahom peške. Odatle me je, jedne lepe ranooktobarske nedelje, haški tramvaj odveo više od tri veka unazad, u čarobni Delft. Gradić u kome je nekad živeo Veliki Slikar, čovek o kome se ne zna gotovo ništa, zagonetni autor malobrojnih slika od kojih se skoro sve smatraju za remek-dela, i dalje čuva tajnu. Tajnu blage svetlosti i tišine. I savršenog sklada u kome, kako je neko jednom napisao, najobičniji svakodnevni prizor postaje nestvaran, a trenutak izgleda večit. Zato ga ne vredi opisivati. Genije ga je naslikao, mnogo više iznutra nego spolja, ali tako da jadnostavno znate da svetlost, tišina i sklad koji suvereno vladaju u tim lepo uređenim građanskim enterijerima, ista ta protestantska svedenost i ozbiljnost, ista ta tajanstvenost u pô bela dana – na isti način valadaju i spolja. I to je to. Da uživanje bude potpuno, Delftom ćete šetati u društvu drage osobe s kojom se niste videli čitavu večnost, popunjavajući tu ogromnu rupu u vremenu beskonačnom pričom, koja teče kao da ste prethodnu zajedničku kafu popili tu nedavno. U društvu nekoga ko će tu priču prekidati tek da vam skrene pažnju na neki prizor koji ne smete da propustite, i s nastavkom sačekati taman koliko je potrebno da mu se, za jedan večni trenutak, potpuno posvetite.

Kad se istim tramvajem vratite u Hag, opet će vas dočekati Delft – na zidu jedne od malobrojnih prostorija Maurithojsa (ovako bi, verovatno, trebalo da se čita Mauritshuis, ali mi nemojte verovati na reč: kad je flamanski u pitanju, uvek mi je na umu komentar moje mame, koja je prilikom jednog davnog putovanja kolima po Holandiji, na mestu suvozača, imala zadatak da čita mape i natpise duž puteva: "Čudan ti je to jezik: imaš, na primer, reč od devet slova, a čitaju se samo tri. Međutim, ta tri nisu među onih devet."). Vermerov Pogled na Delft, jedan jedini – smiren, precizan, očaravajući. Sa suprotnog zida, kao da se za trenutak okrenula da ga još jednom vidi (Delft? nekoga u njemu?), mekim, prigušenim sjajem sija Devojka s plavim turbanom. Pored nje, na daščici od ormana, čuveni Štiglic Karela Fabricijusa, kao da će poleteti. U susednim sobama Rubens, Brojgel, Holbajn, Memling... I, naravno, Rembrant. Uz nekoliko drugih, Čas anatomije, ne jedna od mojih omiljenih slika, ali svakako jedna od najpoznatijih na svetu. Sve ovo neizmerno bogatstvo, upakovano u uzdržanu i ne previše uglancanu eleganciju Maurithojsa, možda najbolje odslikava taj neverovatni holandski understatement. Ono isto u šta se možete uveriti kad, prolazeći u mirno predvečerje centrom Haga, ugledate Njeno kraljevsko veličanstvo kako ispraća svoju prijateljicu do taksija, ispred kraljevske palate, reklo bi se skromnije i manje (a svakako neuporedivo lepše) on nekih vila ovdašnjih novobogataša.

Iz tramvaja ćete, pri kraju dana, izaći na stanici tačno ispred muzeja Stedelijk (valjda se tako nekako i čita?), s nekoliko čuvenih Mondrijana, zanimljivom stalnom postavkom moderne umetnosti i izvanrednom izložbom naivca Co Westerika (ovo stvarno nemam pojma kako se čita), neke vrste holandskog Carinika Rusoa, onoliko i onako različitog od njega koliko je, i kako, Holandija različita od Francuske. Ako imate sreće, stan vaše drage i gostoljubive beogradske komšinice naći će se tačno preko puta Stedelijka, tako da ćete takoreći pravo iz tramvaja uskočiti u kola i odvesti se do obale Severnog mora. Tamo ćete, uz čašu vina i poslednje odsjaje dnevne svetlosti, gledati brodove u haškoj luci i svetla Roterdama u daljini. S drvene terase ćete ući u ambijent prave lučke krčme, s drvenim patosom i mnogo bučnih gostiju. Ako imate sreće, na jelovniku će biti odličan losos i pomfrit kakav, ako ste nekad i probali, verovatno niste odavno. I pričaćete, opet beskrajno i opet kao da ste juče zajedno pili kafu kod Pevca (koji se u ponoć, kao neka anti-Pepeljuga, od ofucanog komšijskog kafića s klimavim plastičnim stolicama, pretvorio u elegantno IN mesto).

Ako imate sreće, Hag će vas ispratiti lepim vremenom, bez notorne holandske vodoravne kiše, kako je to jednom, u trenutku očajanja, sažeto formulisala moja sestra. Ako nemate sreće (a nemate), Beograd će vas dočekati svakodnevnom jadikovkom o tome da dvosmerna saradnja s Minotaurom i dalje šlajfuje, pošto lokalni tezeji (suprotno dramaturgiji čuvene legende) nikako da navataju dovoljno nevinih žrtava za pristojan obrok omraženog čudovišta. Nevine žrtve nevinih žrtava pak pominju se već prema potrebama, naročito onda kad su prve Naše, a druge Njihove.

Kad se vratite u Beograd, ako imate malo vremena i mnogo dobre volje, napisaćete tekst za "Vreme uživanja". Tako ćete se zahvaliti Nebesima na prekrasnom danu, a dragim prijateljima na divnom društvu.

Nada Korać