Turska i EU:
Kiparska hrid spoticanja

Sva je prilika da će pregovori biti suspendovani, ali da će Turskoj biti dozvoljeno da pregovara o onim poglavljima koja se ne tiču trgovine ili ne dotiču tursko-kiparske odnose

"Zahtevima velikih sila za reformama nema kraja", vajkao se svojevremeno sultan Abdulhamid II. Gotovo vek kasnije, ovo osećanje blisko je milionima Turaka koji s nervozom očekuju decembarski samit šefova država i vlada članica Evropske unije i njihovu odluku o sudbini pregovora Turske sa EU-om.

Nervozu je dodatno pojačao izveštaj Evropske komisije o napretku Turske na putu ka EU-u, kojim se Ankara oštro kritikuje zbog nedovoljnih reformi u oblasti pravosuđa, zaštiti ljudskih prava i sloboda, te civilnoj i demokratskoj kontroli oružanih snaga. Uz to, podrška procesu pridruživanja EU-u u Turskoj doživela je dramatičan pad u poslednje dve godine. Prema istraživanju javnog mnjenja dnevnika "Milijet", danas entuzijazam po ovom pitanju gaji samo 30 odsto građana, bar upola manje nego pre dve godine.

Vlada umerenog islamiste Redžepa Tajipa Erdogana još bi nekako izašla na kraj sa zahtevima da se ukine verbalni delikt po članu 301. Krivičnog zakona koji predviđa zatvorsku kaznu za uvredu turske države i svega što je tursko. Na desetine uglednih turskih novinara i pisaca opekli su se o ovaj zakon, među njima i nobelovac Orhan Pamuk i Elif Šafak. Zalogaj koji Ankara u ovom trenutku ne može lako da proguta odnosi se na uslov da kiparskim brodovima dozvoli pristup lukama na severu Kipra koji je pod kontrolom vlade kiparskih Turaka koju priznaje jedino Ankara. Komesar za proširenje EU-a Oli Ren je tokom posete Ankari u oktobru posegnuo za već izanđalim "železničkim" metaforama koje se tako često koriste u opisima procesa evropskih integracija. On je svoje domaćine upozorio da još nije kasno da se spreči da "voz ispadne iz šina" i da Ankara još ima vremena da ispuni uslove kako bi dobila zeleno svetlo za nastavak pregovora. Njegova rodna Finska, koja će mesto predsedavajuće EU-a na kraju godine predati Nemačkoj, poslednjih je nedelja utrostručila diplomatske napore u pronalaženju kompromisa, ali je sve izglednije da će se kandidatura Turske za članstvo u EU-u ovoga puta razbiti o hridi kiparske obale. Iako Francuska i Austrija, najljući protivnici ulaska Turske u EU, mogu samo da likuju nad ovakvim razvojem događaja, ovaj brodolom bi na dno mora mogao sa sobom da povuče svaku nadu da će rešenje za podeljeni Kipar biti pronađeno u dogledno vreme. Uz to, mnoge bi učvrstilo u uverenju da je EU čisto "hrišćanski klub", uprkos tome što su pripreme za doček pape Bendikta XVI u Ankari u punom jeku.

DETALJI FINSKOG PLANA: Plan koji Finska ima u vidu nigde nije ozvaničen, ali su neki detalji poznati. Ankari je ponuđeno da otvori luku Famagustu na severu i da stavi nekadašnje letovalište Varošu pod kontrolu Ujedinjenih nacija. Nekada su u Varoši pretežno živeli kiparski Grci, ali je letovalište u međuvremenu postalo grad duhova. Ankara za uzvrat traži da se ukinu sankcije EU-a severnom delu Kipra i da se za međunarodni saobraćaj otvori vazdušna luka Erdžan. Turci procenjuju da bi direktni letovi iz Evrope doneli severnom delu ostrva više od milijardu i po evra prihoda od turizma. Za ovu ideju, međutim, zvanični Kipar neće ni da čuje. Kipar svoje članstvo u EU-u zdušno koristi da blokira svaki pokušaj normalizacije odnosa Brisela i EU-a, što mnoge analitičare navodi da požale što je EU u svoje okrilje primila podeljenu državu.

Uz to, izglede za kompromis kvari aktuelni predsednik Kipra Tasos Papadopulos, koji je kao pripadnik paravojnog pokreta EOKA krajem pedesetih učestvovao u građanskom ratu, a mnogi ga optužuju da je doprineo odluci grčkih Kiprana da odbace mirovni plan Kofija Anana pre dve godine. "Kipar je za Tursku pitanje od nacionalnog značaja", kaže za nemački "Špigl" Hajnc Kramer, ekspert pri berlinskom Institutu za međunarodnu politiku i bezbednost. "Za neke je to pitanje bezbednosti, za druge ponosa i nacionalne časti."

Da nevolje budu veće, sklonost ka kompromisu izgubio je i premijer Erdogan, koji sve više mora da vodi računa o svom tvrdokornom i nacionalističkom biračkom telu, jer ga narednog novembra čekaju izbori. Zbog toga se mnogi nadaju da je trenutna nepopustljivost deo predizborne kampanje, i da će se izgledi za kompromis naći čim se ustoliči nova vlada. Međutim, odluka Evropske komisije a potom i Saveta ministara za Tursku stiže u zao čas, jer Erdogan ovoga puta ne može da očekuje snažnu podršku Vašingtona.

PRITISAK SA OBE STRANE: Turski premijer Erdogan

BEZ PODRŠKE: U bezmalo pola veka dugoj istoriji približavanja Turske EU-u, Ankara je, kao verna saveznica NATO-a, mogla da se osloni na bezrezervnu podršku SAD, jer je Vašington uvek bio spreman da priskoči u pomoć i izvrši dodatan pritisak na uticajne članice Brisela. No, Erdoganove akcije se u ovom trenutku ne kotiraju baš najbolje u Vašingtonu. Američka administracija još ne može da oprosti premijeru što nije iskoristio većinu u parlamentu i progurao odluku da Turska pruži logističku podršku za invaziju na Irak.

Stvari su se u međuvremenu dodatno zakomplikovale. Turska od Amerike traži da se obračuna sa oko 5000 pripadnika kurdske organizacije PKK koji koriste utočište u iračkom Kurdistanu i izvode napade preko granice. Snage SAD na terenu već su razvučene "na tanko" i ne mogu sebi da dozvole otvaranje novog fronta, tim pre što je kurdski sever Iraka najmirniji deo zemlje koja je na ivici građanskog rata.

Učestali napadi i sukobi sa turskom vojskom jačaju zahteve nacionalista i udaljavaju Ankaru ne samo od Brisela već i od Vašingtona. Erdogan se iz posete Beloj kući pre mesec dana vratio praznih ruku, iako Amerika i dalje računa na podršku Turske u rešavanju delikatnih pitanja na Bliskom istoku. Odluka Ankare da u mirovnu misiju u Liban pošalje oko hiljadu svojih vojnika donekle je ublažila tenzije, kao i činjenica da je Turska i dalje jedan od glavnih snabdevača američkih snaga u Iraku nevojnom opremom. Ipak, surevnjivost između vojnog vrha, čuvara Ataturkovog zaveta o sekularnoj državi, i Erdoganovog kabineta raste.

Sve to nije stvorilo povoljnu klimu za rešavanje problema oko Kipra koji je u amanet Turcima ostavio nedavno preminuli Bulent Edževit, veteran turske politike koji ima i pesničke sklonosti. Edževit je kao mlad pesnik sanjao o tome kako će Turci i Grci sedeti zajedno uz čašicu rakije, zagledani u plavo Egejsko more. Te stihove zabeležio je kao student u Engleskoj, daleke 1947. Za njegovog mandata izvršena je invazija na severni deo Kipra 1974. godine.

KOMPROMIS: "Buduće generacije istoričara imaće muke da objasne i opravdaju činjenicu da je kiparski problem toliko uticao na tok odnosa Turske sa ostatkom Evrope", zapisao je lord Henej od Čizvika, specijalni izaslanik Velike Britanije za Kipar od 1996. i 2003. "Time ne želim da umanjim opravdane težnje kiparskih Turaka za bezbednošću i izvesnom autonomijom u odlučivanju. Međutim, obe strane moraju da uvide važnost kompromisa, ukoliko ne žele da dozvole da se kiparski problem završi uz suze, kao i toliko puta do sada."

Kako sada stvari stoje, suštinski kompromis nije na vidiku, ali se nazire spasonosna strategija koju panično pokušava da formuliše ministar spoljnih poslova Finske Erki Tuomioja, koji je na izvestan način lično povezan sa ovim problemom. Njegov otac Sakari bio je izaslanik UN-a za Kipar još davne 1963, kada su na ostrvu izbili sukobi između grčkog i turskog življa. Sva je prilika da će pregovori biti suspendovani, ali da će Turskoj biti dozvoljeno da pregovara o onim poglavljima koja se ne tiču trgovine ili ne dotiču tursko-kiparske odnose. I to je, međutim, slaba uteha, jer je zvanični Kipar i do sada uspešno blokirao zaključenje pregovora. Od 33 poglavlja, Turska je uspešno zaključila samo jedno – o nauci i novim tehnologijama. Vrata bi na ovaj način ostala odškrinuta, a vruć kromir gurnut u ruke Nemačkoj, koja EU-u predsedava od 1. januara naredne godine.

Duška Anastasijević