Krstarenje po uspomenama – virtuelni muzej:
Ljudi moji, je li to moguće

Na Jutjubu se dnevo pregleda više od sto miliona video-klipova, a istraživanje iz jula kaže da se tada dnevno dodavalo 65.000 novih, danas sigurno i više. Osim profesionalnih video-snimaka koji su na njemu postavljeni, i snimatelji amateri su preko Jutjuba konačno dobili priliku da dosegnu onih famoznih Makluenovih pet minuta slave

Kada je u prvim reagovanjima na objavljivanje njegovog govora u kome pozitivno govori o NDH Stjepan Mesić izjavio da nije siguran da je snimak autentičan, sigurno nije pomislio na moć novih tehnologija. Da jeste, takva omaška mu se ne bi desila, već bi odmah priznao da je pričao to što je pričao i pokušao da izvinjavanjem zataška neprijatnu epizodu. Naime, posle početnog Mesićevog nećkanja internetom su počeli da kruže njegovi slični govori koji su začas ispunili mnogobrojne forume i blogove. Jedna od najkompletnijih dokumentacija vezanih za ovaj skandal može se naći na veb-sajtu www.youtube.com, u društvu sa milionima drugih video-snimaka.

O ovom sajtu "Vreme " je već pisalo (broj 823). Na njemu se može učitati video-snimak bilo kog video-formata koji svako može da pregleda bez intervencija na svom softveru. Na Jutjubu se dnevo pregleda više od sto miliona video-klipova, a istraživanje iz jula kaže da se tada dnevno dodavalo 65.000 novih, danas sigurno i više. Osim profesionalnih video-snimaka koji su na njemu postavljeni, i snimatelji amateri su preko Jutjuba konačno dobili priliku da dosegnu onih famoznih Makluenovih pet minuta slave.

Naravno, mogućnosti "video-egzibicionizma" na ovaj način postaju neograničene, na sajtu ne manjka ni snimaka svadbi, rođendana, pa i sahrana (ne samo kod nas), ali treba gledati i lepšu stranu – moguće je na Jutjubu uključiti se usred nečijeg putovanja u svakom zamislivom delu sveta, ili krenuti na imaginarni pohod po Irskoj sa Kortom Maltezeom.

Na neki način, moglo bi se reći da je Jutjub muzej-svaštara, lavirint u kome svaki klik miša odvlači tragača dalje, otvarajući mu bezbroj prolaza. Na sajtu ima puno video-klipova sa prostora bivše Jugoslavije. Bar neki od njih omogućavaju da se privatni album sećanja popuni onim što je verovatno svako poželeo da ima – snimcima nekih događaja iz prošlosti, one kolektivne, važnih za "ličnu istoriju", poput onih trenutaka na kraju svake epizode serije "Grlom u jagode": "Te 1961. Ivo Andrić je primio Nobelovu nagradu… Bekim Fehmiju je 1967. razbijao rukama čaše u Skupljačima perja…" Koji ljubitelj Zuke Džumhura ne bi poželeo da ima u ličnoj arhivi sačuvan prizor kada Zuko sedi, sa strašću uvlači dim cigarete i Safetu Isoviću objašnjava zašto voli sevdalinke?

Čini se, bar iz ove perspektive, da je iz te prošlosti budućnost delovala mnogo svetlije, ne samo na ovim prostorima. Kosmička sapunica, serija Svemir 1999, bila je popularna početkom sedamdesetih, i mnogi se sa nostalgijom sećaju da su verovali da će te godine čovečanstvo zaista imati baze na Mesecu. Tih godina, ni reklama za "stojadina" u kojoj se ovo čudo od auta bez vozača kreće kroz talase, u ritmu muzike koju na plaži svira čovek na violončelu, nije izgledala neobično.

Ono što Jutjub pruža ljubiteljima muzike ne može se lako pronaći na drugim mestima. Na primer, razgovori sa Džonijem Štulićem ranih osamdesetih, rani intervjui Gorana Bregovića, Darko Rundek u prvim izvođenjima Ene, Bora Čorba dok je još pevao rok, junaci novog talasa u mladalačkim izdanjima... Većina današnjih korisnika interneta verovatno se nije ni rodila kada je 1974. na Pesmi Evrovizije nastupala Korni grupa, predvođena Zlatkom Pejakovićem obučenim u blještavozelenu košulju i pantalone. Za Zdravka Čolića, koji je sedamdesetih na Evroviziji pevao Gori vatra, ti mladi su sigurno čuli, ali teško da išta znaju o Kići Slabincu ili Loli Novaković. Svoju porciju zadovoljstva naći će i ljubitelji "ratnih novokomponovanih", od Tompsona do Baje Malog Knindže i, opet, Bore Čorbe. Sajt koriste i mladi bendovi postavljajući svoje snimke. Vodi ih nada da će ih neko zapaziti, podgrejana istinitim pričama o grupama koje su odatle krenule ka svetskoj slavi (OK Go, Sick Puppies…).

Ljubitelje muzike može iznenaditi agilnost ljubitelja turbo-folka na Jutjubu. Očigledno je da je estrada brzo upoznala prednosti interneta, pa se na sajtu u ogromnim količinama nalaze snimci Cece i Jece, ali i mnogo manje poznatih estradnih umetnica.

Sa arhiviranjem uspomena problem imaju ljudi sa ovih prostora čija prošlost zahvata daleko u prošli vek, kada je vrhunac tehnologije bio običan fotoaparat, a kamera u vlasništvu neopisiv luksuz.. Taj sentimentalni prtljag dragocen je naročito za one koji više nisu ovde jer se, baš kao i ljudi, rasuo na mnogo strana. Zato je i njihova zahvalnost za svaki dobijeni komad zajedničkih uspomena velika. To se vidi po komentarima na postavljanje snimaka Dražena Petrovića i zlatne generacije koja nikada nije zaigrala protiv Amera, Mirze Delibašića koji vodi "Bosnu" do prve titule prvaka Evrope protiv "Emersona" 1978, golova Pape Sušića Rumunima u onih legendarnih 6:4 u Bukureštu... Tuga još izbija iz snimaka poraza Jugoslavije od Argentine u četvrtfinalu Svetskog prvenstva 1990, "Željinog" gubitničkog 2:1 protiv "Videotona" u polufinalu kupa UEFA 1985, Zvezdinog poraza od 1:0 protiv Borusije 1978. u finalu tog istog kupa. Među komentatorima, vrh drže Mladen Delić sa "Je li to moguće, ljudi moji!!!" i ništa manje legendarni Milojko Pantić sa prodornim krikom kojim je proslavio ulazak Zvezde u finale Kupa šampiona: "Nebo se otvorilooo, stadion je eksplodiraooo!!!" Na Jutjubu je fascinantno i to što zahvatanje u prošlost ide zaista daleko, sve do gotovo zaboravljenih asova – Vukas trese mrežu Belgije 1958. i Austrije 1952...

Video-klipove o našim ljudima postavljaju i stranci. Ljubitelj japanskog kluba u kome je Ivica Osim postao trener postavio je snimak više njegovih televizijskih intervjua u Japanu. Onih koji su oduševljeni lobom kojim je Savićević u finalu Kupa šampiona u dresu Milana savladao Zubizaretu i Piksijevim golovima u Džej ligi ima na svim stranama sveta.

Primitivizma ne manjka ni među onima koji su kompjuterski pismeni, što dobro znaju posetioci blogova i foruma. Ne treba brzopleto izvlačiti zaključak da je ostrašćenost ekskluzivna za ove prostore, skok u bilo koji deo sveta daje istu sliku, svuda se prepucavaju i psuju nevidljivi "vekovni neprijatelji" i protivnici svih vrsta. Postoje i delovi ovog virtuelnog sveta gde još žestoko ratuju "četnici", "ustaše" i drugi neprijatelji iz svih balkanskih ratova. U ovim ćorsokacima istorije može se naleteti na svakakve utvare. Tim hodnicima luta, na primer, čak i duh Vlade Černozemskog, atentatora na kralja Aleksandra, o kome je spevana pesma koju je, uz snimak atentata, neko postavio na sajt. Broj ljubitelja likova i dela Arkana, Gotovine, Šešelja, Mladića, Škorpiona i inih balkanskih junaka koji su svoje divljenje div-junacima razaslali po svetu je impresivan.

I pored velikog truda uloženog u novo pisanje istorije prethodnih decenija, mnogo je prolaza koji vode prema definitivno najvećoj zvezdi koju je Jugoslavija dala, Josipu Brozu Titu – Tito putuje, Tito govori engleski, deca u Severnoj Koreji pevaju na našem jeziku Tito slobodo...

Možda najbolja postavljena arhiva video-klipova o bivšoj Jugoslaviji jeste ona koja se odnosi na raspad zemlje. Privatne zbirke od sada mogu da krase snimci legendarnog Bahrudina koji na pitanje šta se dešava u Sloveniji odgovara: "Jebi ga, ovi ko 'oće da se otcepe, a mi im ko ne damo." Pre Bahrudina su bile najave TV dnevnika, koje će buduće generacije zasmejavati, a onima koji su ih gledali in vivo zaustavljati knedlu u grlu. Nekome će možda biti smešne "četke i metle" koje su obeležile prve izbore u Srbiji, samo što su posle četki i metli došli tenkovi i vozovi koji mogu da se kreću bez šina, pa razloga za smeh više nije bilo. Odavde gledano, ni "Top-lista nadrealista" nije humoristička serija.

Kada se razgrnu nanosi koji ovaj sajt guše egzibicionizmom, netrpeljivošću, glupošću, ostaju mnogi slojevi koji Jutjub čine izuzetnim. Svako ima svoje skale vrednosti, ali osim što mnogima omogućava da nedostajućim delićima slagalice popune rupe u sećanju, on daje i svima šansu za uspeh. I reper iz Tadžikistana, i "najbolji vozač u Libiji", i bodi-bilder iz Čačka imaju priliku da budu zapaženi. Koliko god da je ta šansa mala, ipak hrani nadu da će od tolikog broja očiju što krstare po imaginarnom svetu neko zapaziti baš TAJ snimak, a odatle do uspeha i slave put nije tako dalek.

Momir Turudić