Prvi veliki posao neke nove vlade posle izbora biće da u novoj Narodnoj skupštini progura državni budžet za 2007. godinu. Taj posao bi, kako je, početkom ove sedmice izneo guverner Radovan Jelašić, morao da se okonča već do 1. aprila, kada ističe važnost Uredbe o privremenom finansiranju, koju je Koštuničin kabinet usvojio krajem prošle godine.

Do tog datuma malo je verovatno da će bilo koja parlamentarna koalicija i žuriti da sakupi većinu za novu vladu Srbije, jer je spomenuta Uredba obezbedila "umereno ekspanzivnu" javnu potrošnju u prvom kvartalu, pošto je jesenji rebalans budžeta naknadno veoma povisio dozvoljeni nivo potrošnje u toku ovogodišnjeg tromesečnog privremenog finansiranja (u načelu su dozvoljeni rashodi do jedne četvrtine prošlogodišnjeg budžeta). Istina, konkretno rečeno, u prvom ovogodišnjem kvartalu, po zakonu su dozvoljeni ukupni rashodi i izdaci budžeta od oko 137 milijardi dinara a, prema spomenutoj Uredbi, odobrena je potrošnja od oko 130 milijardi dinara, što znači – za oko 4,9 odsto manja od zakonom maksimalno moguće. Istina, pri tom treba imati u vidu da je u prvom kvartalu 2006. godine bilo stvarno potrošeno oko 113 milijardi dinara, pa izlazi da je za prvi kvartal ove godine predviđena potrošnja preko 15 odsto veća nego prethodne godine (pri stopi godišnje inflacije od oko 6,6 odsto).

Utisak da je u vrhu državne administracije još ranije bilo "predviđeno" da će se nova vlada dugo pripremati nameće i okolnost da je u Uredbi o privremenom finansiranju na početku 2007. godine odobren znatan porast izdataka za plate zaposlenih u javnom sektoru od oko 48,5 odsto, u odnosu na prvi kvartal 2006. godine. To je navelo istraživački tim Ekonomskog instituta u Beogradu, čiji rad koordinira Stojan Stamenković (a koji svoje nalaze objavljuje u publikaciji "MAT"), da proceni da će takva odluka "direktno podgrejati agregatnu tražnju početkom ove godine". Možemo ovde dodati da se takva galantna odluka može tumačiti i kao vladina "zahvalnica" svojim starim činovnicima ali, bilo kako da se ovo "popuštanje" razume, ono objektivno smanjuje nervozu srpske birokratske elite u razdoblju postizborne promene vladajuće nomenklature i ne ide u prilog brzom formiranju nove superstrukture izvršne vlasti.

Pri tom treba imati u vidu i činjenicu da tokom prošle godine stara vlada nije stigla da realizuje onaj deo kapitalnih investicija koji je predviđen Nacionalnim investicionim planom (famoznim NIP-om) – pa je tako od predviđenih ulaganja od 33 milijarde dinara, do kraja 2006. godine angažovana tek trećina. To bi moglo da znači da će se znatne investicije i dalje "deliti" tokom tekućeg privremenog finansiranja, tim pre što se u Uredbi predviđa izdvajanje 15,5 milijardi dinara za takve namene.

Nova vlada će, pored budžetskih, imati već na startu i niz drugih krupnih privrednih dilema sa političkom pozadinom. Na primer, već sada se postavlja pitanje može li jedna "tehnička vlada" završiti odobravanje velikog koncesionog posla od oko 1,5 milijardi evra na izgradnji autoputa Horgoš–Požega, pod izgovorom da ga je započela još dok nije bila "tehnička". Ako ta odluka ostane novom sastavu vlade, eto prvog probnog kamena eventualne koalicije. Sličan je i slučaj sa neokončanim tenderom za prodaju RTB-a Bor, gde je izgleda pobedio onaj ko nije bio predviđen da pobedi – pa će verovatno i ova nezgodna odluka veoma brzo doći na sto nove vlade. Nova vlada, verovatno, treba konačno da dozvoli i raspisivanje tendera za (manjinsku) privatizaciju Naftne industrije Srbije – a po njegovom okončanju niko je neće sačuvati od okapanja je li partnera izabrala iz strateških političkih ili iz racionalnih ekonomskih razloga – u slučaju da se na tom tenderu sudare interesi nekih ruskih kompanija sa interesima evropskih energetskih firmi. Uzgred, pred novu vladu će se postaviti i krupno pitanje da li treba da krene i u "kupovinu" energetskih resursa u Republici Srpskoj (govori se o dve drinske hidroelektrane), kao što je već tamo investirala u telekomunikacije i osiguranje, a razmatrala ideju da kupi rafineriju u Bosanskom Brodu (ruska firma je tamošnjim liderima bila više po volji i sa više kapitalnih obećanja od NIS-a). Ili će te resurse pokupovati neko drugi, sa manje razumevanja za "nacionalni privredni prostor".

U stvari, bez obzira na to što je put ka Evropi načelno jedina platforma na kojoj bi se mogla stvoriti "vlada demokratskog jedinstva" (što netačno zvuči), problem formiranja nove vlade uvećava upravo okolnost što bi se ta vlada veoma brzo suočila sa nizom odluka koje bi doista pokazale njen stvarni kurs i njenu stvarnu brzinu. Zato i jeste težak izbor dirigenta u novoj vladi.

Dimitrije Boarov