Disciplina u našim školama:
Primerno vladanje i kako ga postići

Školski pravilnici koji regulišu prava i obaveze đaka škole pojedinačno se sastavljaju na osnovu Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja iz 2003. godine: zabranjeno je izbacivanje sa časa i, naravno, svako fizičko i psihičko maltretiranje dece

Zvali su ga Toma Freska – svoje učenike je umeo tako jako da ošamari da se zalepe za zid. Radio je u prosveti četrdeset godina: đacu su ga uprkos njegovoj neumoljivoj strogoći obožavali, jer je bio izuzetno pravičan i uvek pun podrške za talente svojih đaka. Mnogi su se sa njim kao odrasli okumili i dan-danas ga obilaze. I još uvek je legenda svoje škole, neprikosnoven autoritet o čijim se uspešno odškolovanim generacijama i danas ispredaju priče u jednom gradu na jugu.

Njegova ćerka Nataša P. nastavila je očevim putem, i predaje već deset godina. "Vremena su se potpuno promenila – mi nikada nećemo moći da budemo takvi autoriteti kao što je to bio moj otac. Deca su danas zaštićena kao beli medvedi, i nama su gotovo potpuno vezane ruke. Možda su namere sa promenama koje su se dogodile u prosveti bile dobre, ali su rezultati loši. Učenička prava su toliko zloupotrebljena da nemam reči", kaže ona.

Malo se zna o tome da je telesno kažnjavanje kod nas zabranjeno još od Drugog svetskog rata; ipak, u našim školama ga je uvek bilo u praksi. Školski pravilnici koji regulišu prava i obaveze đaka škole pojedinačno se sastavljaju na osnovu Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja iz 2003. godine: zabranjeno je izbacivanje sa časa i, naravno, svako fizičko i psihičko maltretiranje dece.

Direktorka Instituta za pedagoška istraživanja Slobodanka Gašić-Pavišić nije sigurna da ima istine u tome da je takve prakse danas manje, jer istraživanja pokazuju da se veliki broj učenika žali na agresiju nastavnika.

Telesno "vaspitavanje" dece velika je tema i u mnogo razvijenijim zemljama: u Velikoj Britaniji upotreba šibe ukinuta je zakonom tek pre 15 godina, i to je ujedno i bio početak primena drugačijih vaspitnih metoda u nastavi. Slobodanka Gašić-Pavišić podseća i da je u više američkih država još uvek dozvoljena upotreba batina. Ima pravilnika škola koji precizno propisuju tip štapa i mesto gde treba udariti dete u zavisnosti od disciplinskog prekršaja.

Ipak, dominantni trend u sprovođenju školske discipline ipak se menja, i metode koje se preporučuju prosvetnim radnicima rezultat su boljeg poznavanja razvojne psihologije i emancipacije dečjih prava.

Sistem kazne i nagrade na kojem je počivao autoritet učitelja i nastavnika danas se posmatra u jednom drugačijem kontekstu.

"Ako se kazna i nagrada koriste u vaspitnom smislu, onda postoji niz uslova koji treba da se ispune da bi to bilo efikasno. Sve zavisi od toga kakav je odnos nastavnik uspostavio sa učenikom. Tek dobar i prijateljski odnos stvara uslove za ovakvo delovanje. Nastavnik treba, pre svega, da bude zainteresovan za dete, da dobro poznaje i dete i njegovu porodicu. Njegova obaveza je da uradi sve što može za dobrobit tog deteta: ako ima problem sa učenjem, da pronađe način da mu u tome pomogne, ako je dete sporo, da mu odredi manji obim zadataka, ako je nemirno, da mu odredi zaduženja koja će ga zabaviti i omogućiti mu da se kreće, a da bude korisno (da zalije cveće, obriše tablu, donese dnevnik). Potom, veoma je važno i ono što naročito deca jako dobro umeju da osete – da li je nastavnik pravedan. Tek tada će dete biti spremno da uvaži zahteve, i reaguje na pohvalu ili kaznu. Jako je važno poznavanje psiholoških potreba deteta, da bi i disciplinske mere koje se primenjuju bile efikasne, a dete se ponašalo konstruktivno i poštovalo pravila grupe", kaže za "Vreme" Slobodanka Gašić-Pavišić, autorka knjige Modeli razredne discipline.

Prosvetni radnici u našoj zemlji ulaze u škole nepripremljeni za napore koji ih očekuju sa razrednom disciplinom: naši fakulteti nemaju predmete koji se time bave. U tom smislu je knjiga Modeli razredne discipline jedinstvena i preko potrebna. Neprepoznavanje značaja ove oblasti znanja autorka vidi u tome što se disciplina kod nas izjednačavala sa sputavanjem slobode dece.

Branislava Đogo, učiteljica škole "Jovan Dučić", kaže da pohvala uvek ima bolji efekat. Sve što je za decu merljivo, makar i bombona, veoma je značajno i efikasno. "Problem je što i ja spadam među one koji jako retko hvale, i negde u mom vaspitanju ukorenjeno je shvatanje da decu ne treba hvaliti previše, da se ne pokvare", objašnjava Đogo.

Učiteljica kaže da su manji disciplinski prekršaji najčešći: pričanje na času, ometanje druge dece, pravljenje buke, ali i agresija. Ti problemi se rešavaju kroz razgovor sa učenicima, ili kroz dodatni rad kao vid kaznene mere.

"Kod mene se pokazalo da je veoma efikasna disciplinska lista gde smo beležili nedisciplinovano ponašanje, neki minus ili plus na tabli. Primiriće se čak i ako samo krenem rukom da napišem nešto. Možda je to zato što je lista javna, a njima je stalo do reputacije, a i jer roditelji takođe imaju mogućnost da je vide na roditeljskom sastanku. Međutim, to je efektno za drugi ili treći razred, ali ne i kasnije", kaže ona.

Jadranka Radovanović, psihološkinja Osnovne škole "Jovan Dučić" i dugogodišnja volonterka u Psihološkom savetovalištu Doma omladine za mlade, kaže za "Vreme" da je najvažnije pozitivno potkrepljenje dece: "Pohvala nikad dosta! Disciplinovanje nagrađivanjem je važno. Ono što je loše u dečijem ponašanju treba da ignorišemo, a da primećujemo i pohvaljujemo ono što je dobro. Osmeh, gest, pohvala, zagrljaj, pokazivanje pažnje i ohrabrivanje – toga nikada nije dovoljno, a posebno za decu koja imaju problem u ponašanju."

Uzroke nediscipline dece, koja je svakodnevica svakog nastavnika, Nataša P. vidi u gubitku autoriteta prosvetnih radnika: "Među nama ima zaista svakakvih ljudi pa i takvih koji ne zaslužuju da se bave ovim plemenitim poslom, ali je isto tako činjenica i da nam u školu dolaze deca čiji roditelji nipodaštavaju naše napore i ne uvažavaju naša zapažanja i sugestije u vezi sa decom. Ako roditelj kaže detetu – ma ko je ona da tebi da jedinicu, šta ona zamišlja, dete onda na najveću školsku kaznu reaguje rečima – možete odmah da mi date i dve jedinice, baš me briga. Roditelji ne smeju da ismevaju nastavnike i učitelje pred decom. To je prvi korak ka boljim rezultatima deteta u školi koji moraju biti praćeni i disciplinom."

Njen sin Strahinja ide u prvi razred osnovne škole. Izabrala je učiteljicu "starog kova" jer je videla da one mlađe sastavljaju odeljenja birajući decu bogatih i uticajnih roditelja, i da tračare o stanjima u njihovim porodicama. Iako misli da učiteljica njenog sina preterano opterećuje decu, o tome sa mužem razgovara u kuhinji dok dete spava. Sinu objašnjava da mora da poštuje pravila koja važe za svu decu i da učiteljica želi da ih podstakne da brzo napreduju jer je videla da su veoma pametna. Pomaže mu da domaće zadatke shvati kao igru i kao izazov, kad god je to moguće.

Naše društvo nekada je počivalo na svetom trojstvu tri autoriteta – popa, učitelja i lekara. Svi naši sagovornici kažu da je takav odnos prema učitelju stvar prošlosti.

"Nismo mi uvek umešni da rešimo problem discipline u odeljenju. To mnogo zavisi i od nas samih, od naše ličnosti, autoriteta, ali i koliko smo pripremljeni za to. Na pad struke je uticala celokupna situacija u društvu, ali smo tome kumovali i mi sami", kaže Branislava Đogo.

Ona, međutim, dodaje i da je pristup obrazovanju uticao na to da se pomeri centralno mesto učitelja. Nekad je učitelj bio pitan za sve i donosio odluke, a sada je on samo jedan u timu ravnopravnih, zajedno sa roditeljima i decom. "Iako to nije još sasvim zaživelo, roditelj je taj koji treba da nađe neko svoje mesto u tom timu. Ne umemo ni mi nekad da im prepoznamo mesto, a ni oni sami. Ne razmišljamo kao tim."

Može se reći da problem (ne)discipline u školama proizilazi iz velike slobode dece za koju ih roditelji ne pripreme adekvatno, a u školama prosvetari nisu spremni i prilagođeni različitim razvojnim psihološkim fazama dece.

Slobodanka Gašić-Pavišić skreće pažnju da su se promenili vaspitni stilovi roditelja, pa su se tako promenila i deca. Iako kaže da nije bilo istraživanja koja su to pratila, svakodnevno zapažanje je da vaspitni stil ide u pravcu veće popustljivosti prema deci i manje jasnim zahtevima kao i da se toleriše njihova agresivnost van porodice. Ukoliko roditelji ne postavljaju jasna ograničenja deci, šta sme, šta ne sme, šta mogu da očekuju, onda deca grade svoj sistem vrednosti.

"Svake četiri godine imam novu generaciju đaka koja se drastično razlikuje od prethodne. Čini mi se da su ova deca najzahtevnija do sada. Oni traže maksimalnu pažnju, nesamostalna su, nezrela. Ima onih koji su pripremljeni za školu, ali i onih koje zovem ’bebe’, još željne igranja. Dešava se da me uopšte ne čuju: negde su u svom svetu i u svojim razgovorima, i ponekad i pet puta moram da kažem nešto da bi me čuli. Veoma su nezrele generacije dece iz kasnih devedesetih", kaže Branislava Đogo.

Slobodanka Gašić-Pavišić kaže da je jedan od načina da se postigne bolja disciplina kod dece i pomoć u organizovanju konstruktivnog provođenja slobodnog vremena – uključivanje u različite aktivnosti, od sporta do lepih umetnosti.

Ali, ne na način koji je postao trend – privatni časovi baleta, plivanja, tenisa, klavira, engleskog.

"Sve dopunske aktivnosti treba da se događaju u školi i pored škole, i ono što je veoma važno je da ih deca ne pohađaju da bi postigla rezultate, već da bi uživala, da bi se družila i da bi im bilo lepo. Možda bi deca bila preopterećena, ali je i činjenica da ona imaju slobodnog vremena koje provode po parkovima bez ikakve kontrole nad tim da li će im neko ponuditi drogu, oteti patike ili slično. Škole moraju da prepoznaju obavezu organizovanja slobodnih sadržaja i to spada u obavezni vaspitni rad škole. Toga nema, jer nije dovoljno prepoznato kao značajno", kaže Gašić-Pavišić.

Decu ne treba vaspitavati da u školu dolaze da pobede druge, već da osvoje znanje. To će otvoriti prostor za razvoj njihove male zajednice, za uzajamno poštovanje i ljubav. Slobodanka Gašić-Pavišić kaže da je možda potrebno bolje uputiti roditelje u to gde je granica između slobode i popuštanja detetovim željama, i zahteva koji su potrebni da bi dete bilo jedna kompletna ličnost.

A što se učitelja tiče, suština je, kaže, u sledećem:

"Pohvalite ga zato što je bio dobar. Mnogi od njih će prvi put u životu dobiti pohvalu."

Jelena Grujić

Šta je disciplina Jadranka Radovanović, psihološkinja Osnovne škole "Jovan Dučić", objašnjava da pojam discipline podrazumeva "kontrolu ponašanja u cilju ostvarivanja nekih vrednosti". "Disciplina je neophodna da bi škola funkcionisala kao zajednica, samo je pitanje kakva disciplina i kojim se sredstvima ona postiže. Tu se otvara veliko etičko pitanje: ko ima pravo da odlučuje da li je neko ponašanje poželjno ili nepoželjno, te da određuje ciljeve? Po stavu prema ovim pitanjima razlikuju se autoritarna i demokratska disciplina. Autoritarna ili totalitarna disciplina jeste ona gde ciljeve, pravila ponašanja i sankcije određuje isključivo autoritet, bilo da je pojedinac, grupa ili institucija. Strah i potčinjenost odlike su takve discipline. Učenik nema nikakvu ulogu, od njega se jedino očekuje da bude miran, tih i poslušan. Disciplina postaje sama sebi cilj, ostvaruje se po cenu osujećivanja osnovnih dečjih potreba za sigurnošću, prisnošću, privrženošću, za aktivnošću, i po cenu ugrožavanja razvoja dečje ličnosti. Posledica toga su strah, apatičnost, nesigurnost, narušeno samopouzdanje. Demokratska disciplina podrazumeva ravnopravno uključivanje svih članova zajednice u odlučivanje o ciljevima, pravilima i sankcijama. To znači da su učenici na aktivan i odgovoran način uključeni u bitna pitanja školskog života, što im omogućava da razviju sposobnost donošenja realnih odluka i pravih izbora, i da razviju samokontrolu. Važno je da stvorimo sigurnost, samopoštovanje i samopouzdano dete, jer samo takvo dete može da uradi nešto u životu. To izgrađivanje pozitivnog pojma o sebi kod učenika je kod nas najbolnija tačka."