Lični stav - Ideološki ćorsokak:
Kako zavoleti Evropu

Lek koji se najčešće nudi za maligni tumor ideološkog sukoba oko karaktera gubitničkih ratova jesu kolektivna amnezija i jeftina neonska svetla Evropske unije

Vladimir Todorić

Sadašnju političku elitu Srbije sačinjavaju, manje-više, stranke koje su bile opozicija Miloševiću i koje su i tada skoro stalno bile u ideološkom sukobu koji je bio prekidan izbornim koalicijama zasnovanim na trenutnom interesu, a koje su po pravilu pucale odmah posle izbora. Iako ovaj sukob u suštini nikad nije bio prevaziđen, ta grupa stranaka i dalje se naziva "demokratskim blokom" što onda postaje prirodan izgovor za međusobnu koaliciju, jer se nekako podrazumeva da glasač pojedine stranke iz te grupacije istovremeno daje svoj glas i široj političkoj opciji, tj. demokratskom bloku.

Prilikom međupartijskih razgovora o formiranju nove vlade između marta i maja 2007. godine, kao početna osnova za pregovore ponuđena je lista od pet principa koji treba da simbolizuju konsenzus o programu Vlade kao mogućnosti za saradnju. Tih pet tačaka su: 1) podrška državnom planu za rešavanje budućeg statusa Kosova, 2) nastavak evropskih integracija i potpisivanje SSP-a, 3) ispunjavanje međunarodnih obaveza prema ICTY, 4) ciljevi ekonomske politike i 5) borba protiv organizovanog kriminala i korupcije. Načelan dogovor koji je postignut o ovim principima sigurno ne može biti argument za tvrdnju da postoji odsustvo političkih određenja partija, ali kasniji slom ovog dogovora preko ispostavljanja "šestog principa" a kasnije i "nultog" oko podele celokupne izvršne vlasti na svim nivoima pokazuje nešto mnogo značajnije. To nije samo odnos nepoverenja između potencijalnih koalicionih partnera što je u nekoj meri i razumljivo, već odnos prioritetizacije podele vlasti na uštrb postojanja iskrenog političkog konsenzusa. On u Srbiji jednostavno ne postoji, jer da postoji ne bismo bili u potpunoj krizi institucija i stanju duboke političke podeljenosti.

Međutim, političke partije ne priznaju da konsenzus ne postoji, već se sve deklarišu kao pravi pobornici uniformnih rešenja prethodno navedenih pet "opštih mesta" srpske politike. Sve da je i tako da se oni u sreći i veselju slože, njihovi birači imaju protivrečna gledišta na dinamiku i neodložnost ubrzanja evropskih integracija, razloge (ne)saradnje sa Hagom, odnosa prema međunarodnoj zajednici tokom i posle rešavanja statusa Kosova, uzroke korumpiranosti u državnim institucijama itd. U tome leži i najveći problem koji tišti političke stranke u Srbiji: kako da se zadrži podrška sopstvenih birača, a da se ne ispuni politika koja je sa njima prethodno dogovorena na izborima. Izlaz iz ovog problema do sada se tražio u fasadnim konsenzusima i nesadržajnim kompromisima, koji su nalazili svoj legitimitet u "državnim razlozima" oko sudbine državne zajednice SCG, neophodnosti sabornosti oko pitanja statusa Kosova i "neodložnim" usvanjem Mitrovdanskog Ustava.

Iako su ovi prividni konsenzusi do sada doživljavali male kratkoročne uspehe, politička podeljenost je ostala kao vlasništvo građana birača koju oni tako ljubomorno i sebično čuvaju. Koren te političke podele ne nalazi se u pomenutim principima od 0 do 6, već u nepostojanju političkog konsenzusa oko tumačenja bliže prošlosti u Srbiji bez čega nema dogovora o budućnosti. Ratovi iz devedesetih godina su nekako ostali nerazjašnjeni posle (za sada) neuspešnog projekta "suočavanja sa prošlošću" i oni predstavljaju temu koju većina stranaka rado izbegava prilikom predizbornih kampanja. To se opet jasno videlo posle presude Međunarodnog suda pravde po tužbi BiH za genocid protiv Srbije gde je ustanovljen akt genocida u Srebrenici i kasnijeg predloga da se usvoji odgovarajuća rezolucija u Narodnoj skupštini. To su naravno glatko odbili narodnjačkiji delovi tzv. demokratskog bloka pa je ovaj pokušaj propao kao i prethodni 2005. godine.

Lek koji se najčešće nudi za maligni tumor ideološkog sukoba oko karaktera gubitničkih ratova jesu kolektivna amnezija i jeftina neonska svetla Evropske unije. Mora se utvrditi da je ova neprivlačna tema pitanje svih pitanja oko stvaranja društvenog konsenzusa za političku budućnost Srbije i stabilnih institucija. Ovo nije nikakva sportska utakmica između dve jednake strane, već sukob mišljenja i činjenica. Razlozi koji sprečavaju ovu raspravu su nas i doveli u sadašnji ideološki ćorsokak u kome političke partije nemaju manevarski prostor za normalno funkcionisanje.

Premalo je reći da Evropska unija ima važan uticaj na politička dešavanja u Srbiji, koji je toliki da se anahrona podela na demokratski i patriotski blok ponekad zamenjuje nazivima proevropski i antievropski. Uticaj EU-a je drastično povećan posle prebacivanja Slobodana Miloševića u Hag i povlačenja pritiska Sjedinjenih Američkih Država; američka batina je zamenjena evropskom šargarepom. Mogućnost ulaska Srbije u Evropsku uniju je zbog kontinuiranog ideološkog sukoba unutar "demokratskog bloka" i nedostatka novog "konstitucionalnog mita" oberučke prihvaćena kao sredstvo legitimizacije tranzicije. Zavisno od toga da li je bila potrebna legitimizacija političkih ili ekonomskih reformi i pitanja potrebnih metoda, EU je bila poput "seoskog bicikla" ili bombone kod čika zubara, jer je bila nemilice korišćena kako od države tako i od nevladinog sektora za opravdavanje bolnih reformi koje su same po sebi bile neophodne.

Pošto u principu samo država ima zvaničnu komunikaciju sa briselskom administracijom, ona je ta koja dobija legitimitet sa izvora evropskih ideja i vrednosti. Ovakvoj vrsti jednosmerne komunikacije nema se mnogo šta zameriti jer se odvija između demokratski izabranih predstavnika. Uostalom, tako je i bilo u svim drugim zemljama koje su pregovarale sa EU-om. Međutim, pitanje je da li se mogu praviti analogije sa drugim državama kao uspešnijim primerima i zbog činjenice da Srbija ipak ima najviše problema sa politikom uslovljavanja u pretpristupnoj fazi pridruživanja. Politika uslovljavanja od strane EU-a sigurno ne može biti nacionalni interes jedne zemlje, ali je to u slučaju Srbije prirodni međustepenik između prethodne politike izolacije i budućeg ugovornog odnosa. Uostalom, u procesu kolektivnog učenja novih društvenih mehanizama, što proces pridruživanja jeste, neophodan je nadzor onoga od koga primate to znanje. To bi otprilike bilo isto kao kad bi neko uplatio kurs učenja rada na kompjuteru kod instruktora, pa ljutito odustao od tog kursa jer mu je rečeno da nije dobro uradio vežbu. Politika uslovljavanja može biti uspešna jedino kada se primenjuje na proevropske vlade država, a sredine u ovom slučaju nema – ili imamo takvu vladu ili nemamo, ili hoćemo nešto da naučimo ili nećemo.

Kao posledica jednosmerne komunikacije, otvaraju se mogućnosti zloupotrebe načelne podrške koju EU daje državnim organima zarad stvaranja što šire podrške reformama i državnoj stabilnosti. Ova podrška se onda može različito i selektivno interpretirati, u skladu sa trenutnim političkim potrebama u zemlji, ili se može postavljati kao pokriće za specifične kritike koje stižu iz EU-a ili Saveta Evrope, a vezane su za određena zakonska rešenja ili nepostojanje odgovarajućih (Zakon o crkvi, zakon o restituciji crkvene imovine, Zakon o konkurenciji, Zakon o zaštiti potrošača, Zakon o stranim ulaganjima, Zakon o dostupnosti javnih podataka, Zakon o javnim nabavkama itd.), za zabrinjavajuće primere uticaja izvršne vlasti na nezavisna regulatorna tela (Komisija za hartije od vrednosti u slučaju "Knjaza Miloša" (EU), dodela nacionalnih TV frekvencija od strane Republičke radiodifuzne agencije (Savet Evrope) i za kritike na nerad Komisije za zaštitu konkurencije uprkos privođenju kraju privatizacije (EBRD) ili za usvajanje problematičnih ustavnih rešenja prilikom problematičnog načina donošenja Ustava (Izveštaj Venecijanske komisije).

Načelna podrška EU-a takođe je definisana percepcijom moguće alternative tzv. demokratskom bloku, koja je oličena u neprihvatljivoj Srpskoj radikalnoj stranci. Ova činjenica dovodi do situacije kada Srbija dobija mogućnost da sprovodi sopstvenu "politiku uslovljavanja" prema Evropskoj uniji, po logici – ako nas ne podržavate, biće poražene demokratske snage, radikali će doći na vlast i onda preti destabilizacija ne samo Srbije već i regiona, a to niko naravno ne želi.

Nažalost, onda ceo proces postaje farsa i sa jedne i sa druge strane gde postoji politika svesne samoobmane. Srbija nije zainteresovana da iskreno ispunjava obaveze u pridruživanju, a u EU-u ne postoji spremnost da se destabilizuje srpska politička scena. U Skupštini Srbije je septembra 2005. godine usvojena Rezolucija o evropskoj budućnosti Srbije koja je trebalo da stvori politički konsenzus u tom cilju i da bude pravni osnov za usklađivanje zakonodavstva. Ona je izglasana najminimalnijom mogućom većinom uz prethodni dogovor sa Srpskom radikalnom strankom da ne prisustvuje glasanju kako bi izgledalo da je Rezolucija izglasana jednoglasno. Efekat rezolucije i pravno i politički je do sada nepostojeći.

Evropska unija tako, posle uvažavanja svih specifičnosti srpske politike, na kraju deluje nedosledno podržavajući suprotnosti zarad obezbeđivanja stabilnosti. Nije logički potpuno ispravno podržavati novi Ustav Srbije u kome se decidirano kaže da će Kosovo ostati u sastavu Srbije, a zatim otvoreno podržavati plan Martija Ahtisarija po kome Kosovo dobija nezavisnost; nije moguće dati pozitivnu studiju izvodljivosti i započeti pregovore pa ih prekinuti ne samo zbog nesaradnje sa Hagom već, kako je rečeno, zbog nedovoljne kontrole civilnih vlasti nad bezbednosnim sektorom. Nedoslednost EU-a, iako izazvana dobrim namerama, proizvela je niz neiskrenih konsenzusa između političkih partija u Srbiji i antagonizovala širu javnost prema iskreno proevropski opredeljenom delu građanskog društva.

Srpskim političkim partijama, njihovim biračima – građanima, i celokupnom građanskom društvu nije potrebna površna rasprava o tome da li da svi zajedno cimamo za rukav i molimo Brisel da nastavi pregovore sa nama ili ne. Umesto toga je neophodno shvatiti važnost jasnog profilisanja političkih opcija ne samo u odnosu na pet opštih mesta domaće politike već najpre na sam ideološki koren političke podele. Ta podela neće biti večna, kako neki smatraju, ako se obostrano bude insistiralo na sopstvenom identitetu. Postojanje političkih sukoba u demokratskim društvima je pozitivna stvar, dok je njihovo nerazrešavanje negativno u odnosu na stabilnost i rad institucija, ali i suprotno osnovnom demokratskom pravu na slobodan izbor. Kada izbori u Srbiji budu organizovani tako da je svakom nedvosmisleno jasno između čega se odlučuje, možda će onda rezultati izbora dozvoliti formiranje vlade bez ucena oko podele plena i blokade državnih institucija. Nešto evropskije od toga ne postoji.

Vladimir Todorić, saradnik Instituta za evropske studije, a tekst je deo članka "Na ničijoj zemlji – Evropska unija između građanskog društva i političkih partija u Srbiji" iz zbornika radova "Političke stranke u Srbiji i EU", koji izlazi u maju 2007. go