Ljudska prava u psihijatrijskim bolnicama:
Ljudi na margini

Retko se dešava da pacijent izrazi želju da bude otpušten, jer ne zna da kao dobrovoljni pacijent može zahtevati da ode iz bolnice. Ukoliko ipak insistira na tome da izađe iz bolnice, a osoblje smatra da treba da ostane da se leči, pokreće se postupak za prinudnu hospitalizaciju

Tim Helsinškog odbora za ljudska prava posetio je u novembru i decembru prošle godine tri specijalne bolnice za psihijatrijske bolesti u Srbiji – Specijalnu neuropsihijatrijsku bolnicu u Kovinu, Specijalnu neuropsihijatrijsku bolnicu "Dr Slavoljub Bakalović" u Vršcu i Specijalnu bolnicu za psihijatrijske bolesti "Dr Laza Lazarević" u Padinskoj Skeli. Rezultat tih poseta je izveštaj pod nazivom "Ljudi na margini – Ljudska prava u psihijatrijskim bolnicama", u kome je, na stotinak strana, pružen detaljan uvid u stanje u domaćim psihijatrijskim ustanovama.

Osim kvaliteta života (arhitektonsko-tehničkih uslova, opremljenosti institucija, sanitarnih uslova i higijene, kuhinje/ishrane pacijenata i eksterijera bolnica), ispraćeni su i metode i kvalitet lečenja, osoblje, sprečavanje zlostavljanja (torture), (ne)postojanje sredstava za ograničenje slobode kretanja i garancije u kontekstu prisilnog smeštaja. Za svaku kategoriju podrobno su objašnjene neusklađenosti između postojećeg/zatečenog stanja i uslova koje propisuju domaće i međunarodno zakonodavstvo, a na kraju svake teme date su preporuke koje za cilj imaju poboljšanje postojećeg stanja uz praćenje svetskih standarda.

PRETRPANO I MEMLJIVO: Sve tri psihijatrijske ustanove koje je obišao tim Helsinškog odbora za ljudska prava projektovane su za smeštaj velikog broja pacijenata – od 400 do 1000 ljudi. Specijalna bolnica za psihijatrijske bolesti "Dr Laza Lazarević" u Padinskoj Skeli broji ukupno 270 pacijenata (130 žena, 112 muškaraca koji se leče o trošku države i 28 sufinanisrajućih pacijenata), u ustanovi u Vršcu je u trenutku posete bilo smešteno 836 pacijenata (276 žena i 560 muškaraca), a u Kovinu njih 783 (305 žena i 478 muškaraca). U izveštaju se ocenjuje da je ovakva praksa posledica davno prevaziđenog koncepta u lečenju psihijatrijskih bolesnika, koji podrazumeva potpunu izolaciju obolelih iz zajednice, ali i margionalizovanje i stigmatizaciju ne samo pacijenata već i zaposlenih, pa i čitave struke. Iako Strategija razvoja zaštite mentalnog zdravlja predviđa da broj staromodnih psihijatrijskih klinika mora u velikoj meri biti smanjen, pa i to da se one zatvaraju, Vlada Srbije je planirala da za rekonstrukciju postojećih stacionarnih ustanova u ovoj godini iz Nacionalnog investicionog plana izdvoji 12,5 miliona evra. "Da je država zaista odlučila da zauzme moderniji pristup i prihvati savremene trendove u lečenju i tretmanu psihijatrijskih bolesnika", stoji u izveštaju, "ona bi umesto u velike sisteme, novac uložila u izgradnju i otvaranje bolnica manjeg kapaciteta, kojima bi inklinirali pacijenti koji teritorijalno pripadaju opštini na kojoj se bolnica nalazi."

U prilog toj sumnji ide činjenica da ustanova, kao što je, na primer, "Dr Slavoljub Bakalović" u Vršcu, mora da popuni 80 odsto kapaciteta kako bi bila finanisrana u predviđenom obimu. To znači da bi morala da ima bar 700 pacijenata. U njoj su trenutno smešteni mnogi pacijenti čije stanje ne zahteva bolnički tretman, već zbrinjavanje u socijalnim ustanovama. Prema proceni uprave i stručnog osoblja ove ustanove, najmanje 200 pacijenata trenutno ispunjava zdravstvene uslove za napuštanje bolnice, ali nemaju gde da odu. Sličan problem imaju i ustanove u Kovinu i Padinskoj Skeli. Prema namerama Vlade i Ministarstva zdravlja, u Kovinu bi trebalo izgraditi novu zgradu sa 300 postelja, s tim što bi se drugi postojeći objekti koji se nalaze u bolničkom krugu renovirali.

Kada su "ambijentalni" uslovi u pitanju, pored sumornih i oronulih fasada, koje već na prvi pogled pacijentu/posetiocu ostavljaju neprijatan utisak, unutrašnji izgled prostorija i hodnika, njihova opremljenost i sanitarni uslovi najčešće su na samoj granici dozvole za rad. Niti u jednoj od ove tri ustanove na WC kabinama i kupatilima nema vrata, niti drugih pregrada (zavesa, paravana...) koji bi omogućavali privatnost. "Pacijentima koji su tamo smešteni krše se osnovna ljudska prava", kaže za "Vreme" pravna savetnica Helsinškog odbora i jedna od autorki izveštaja Marijana Obradović. "Uslovi u prostorima gde borave ti pacijenti/lica koja su de fakto lišena slobode, nekada mogu biti ponižavajući i nečovečni. To važi i za one koji su tamo smešteni i za one koji tamo rade." Najdrastičnija i najšokantnija situacija u pogledu arhitektonsko-tehničkih uslova, higijene i opremljenosti je na Oligofrenom odeljenju u vršačkoj bolnici.

TRETMANI U LEČENJU: U ovim bolnicama nema pacijenta koji ne prima farmakoterapiju. Dobijaju je i pacijenti koji su u bolnice smešteni zbog ekspertize njihovog duševnog stanja. U obe bolnice, u kojima se ovakva vrsta ekspertize vrši (kovinska i vršačka) nije bilo primera da je neko otpušten, a da je utvrđeno da je mentalno zdrav. Ni u jednoj od bolnica, prema navodima osoblja, ne primenjuje se EKT terpapija (terapija elektrošokovima). Pacijenti kovinske bolnice se za primenu EKT-a vode u Institut za mentalno zdravlje u Beogradu. U Vršcu postoji EKT aparat, ali 25 godina nijednom pacijentu nije urađen elektrošok. Ni u jednoj od tri bolnice, zaključuje se u izveštaju, ne poštuje se Zakon o zaštiti zdravlja Republike Srbije, kada je reč o pravu pacijenta da dâ saglasnost na predloženi tretman i lečenje. U slučaju da se, na primer, pacijent protivi primeni EKT-a, ne postoji nezavisno telo koje bi donelo konačnu odluku o tome treba li primeniti tu terapiju.

U savladavanju agilitarnih pacijenata neretko pomažu ostali pacijenti.

"Srednji medicinski kadar nije uopšte adekvatno obučen da postupa sa psihijatrijskim pacijentma", objašnjava Marijana Obradović. "U popodenvnim smenama tek dve-tri sestre ostanu sa osamdesetak pacijenata, koji su u zatvorenim odeljenjima i koji se smatraju opasnijim od ostalih. S obzirom na to da osoblje nije pohađalo obuku o nefizičkim i manuelnim načinima savlađivanja otpora, zamislite situaciju u kojoj te sestre, bez ikakve propisane procedure, moraju da savladaju uznemirenog pacijenta."

PRISILNI SMEŠTAJ: Tim Helsinkog odbora prilikom obilaska nije naišao na očigledne dokaze o zlostavljanju pacijenata. U Padinskoj Skeli za fizičko obuzdavanje se koriste kaiševi. Pacijenti u kovinskoj bolnici se takođe fiksiraju za krevet pomoću kožnih kaiševa. Imobilizacija se vrši pred drugim pacijentima, jer ne postoji posebna soba za fiksiranje uznemirenih pacijenata. Prema informacijama koje je dobio tim Helsinškog odbora, gotovo uvek postoji neki pacijent u bolnici koji je imobilisan. Porodica i staratelji se ne obaveštavaju o fiksiranju pacijenta jer ne postoji propisana obaveza da bolnica o takvim namerama mora obavestiti porodicu ili pacijentovog staratelja.

Kako se navodi u izveštaju, garancije u kontekstu prisilnog smeštaja u psihijatrijske bolnice su "blago rečeno nedovoljne". Ovo uverenje je obrazloženo time da ne postoje ni zakonski, ni podzakonski propisi koji garantuju prava psihijatrijskim pacijentima, posebno onima koji su tu prisilno smešteni, ne postoji adekvatan i efikasan postupak pritužbi i žalbi na postupanje osoblja telima koja su izvan ustanove i sistema Ministarstva zdravlja, kao i što ne postoji ni redovni i ad hok monitoring psihijatrijskih ustanova koji bi vršilo telo van sistema Ministarstva zdravlja.

Autori izveštaja nisu uspeli da dobiju preciznu informaciju o broju pacijenata prisilno smeštenih u kovinsku bolnicu. Prilikom prisilnog smeštaja pacijenta primenjuju se odredbe Zakona o vanparničnom postupku Republike Srbije. Marijana Obradović objašnjava da pacijenti uopšte nisu upoznati sa svojim pravima. Retko se dešava da dobrovoljni pacijent izrazi želju da bude otpušten, jer ne zna da kao "dobrovoljac" može zahtevati da ode iz bolnice. Ako neko od pacijenata i izrazi želju da prekine lečenje i ode svojoj kući, uglavnom mu se objašnjava "da to za njega nije dobro i da je bolje da ostane još malo". Ukoliko ipak insistira na tome da izađe iz bolnice, a osoblje smatra da treba da ostane da se leči, navodno se pokreće postupak za prinudnu hospitalizaciju.

Tretman forenzičkih pacijenata uopšte nije regulisan. Na njih se ne mogu primenjivati odredbe Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, što praktično znači da se ta lica, u pravnom smislu, nalaze u nepovoljnijem položaju od zatvorenika. Smeštaj i trajanje bolničkog tretmana kod forenzičkih pacijenata često nije vremenski limitiran. U periodičnim razmacima, od po šest meseci, sud ima obavezu da izvrši automatsku reviziju odluke o zaštitnoj meri. Domaći sudovi, međutim, veoma često, gotovo po automatizmu, na predlog tužilaštva prolongiraju boravak pacijenata u bolnicama. Pre nego što donesu odluku, nisu obavezni čak ni da vide pacijenta i čuju njegovo mišljenje.

"Način na koji se ti postupci vode bio bi interesantan predmet za Međunarodni sud za ljudska prava. Kod nas još niko nije podneo tužbu Međunarodnom sudu zbog toga. Bar još niko nije došao na tu ideju", zaključuje Marijana Obradović i dodaje da "država, osim što treba da promeni zakone i da usvoji one standarde koji će zaista garantovati poštovanje ljudskih prava prilikom prisilnog smeštaja, mora da se potrudi da obezbedi i adekvatnu implementaciju tih zakona." Nacionalna komisija je napravila Predlog zakona za zaštitu prava osoba sa poremećajima mentalnog zdravlja. U skladu sa Akcionim planom Nacionalne komisije ovaj predlog zakona bi trebalo da bude usvojen do kraja ove godine.

Jasmina Lazić