Put do pravde

Suđenje Miloradu Ulemeku, i ostalim optuženim za ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića počelo je 22. decembra 2003. i do kraja je održano više od 150 pretresa. Saslušano je više od stotinu svedoka, što je ukucano na 20.000 strana sudskih spisa. Niko od optuženih nije priznao da je imao bilo kakvu ulogu u ubistvu premijera.

Sam sudski postupak je od početka pratilo mnogo kontroverznih situacija. Bilo je pretnji sudijama, pojavljivanja pripadnika Žandarmerije u sudnici sa majicama rasformiranog JSO-a, slanja crvenih ruža članovima veća, ubistava svedoka, napada na sestru Zorana Đinđića, smene tužilaca i sudija i opstrukcija suđenja od strane odbrane, političkih pritisaka na sud...

I pored mnogobrojnih dokaza koji su izvedeni tokom suđenja, ostale su nerazjašnjene okolnosti u vezi sa političkim aspektom ubistva premijera.

Sud je izrekao presudu, a da li je ona pravedna i puna istina vreme će pokazati.

Hronologija

2003. godina

12. mart

Oko 12.25 časova izvršen atentat na premijera Zorana Đinđića, koji je pogođen snajperskim hicem na parkingu zgrade republičke vlade. Uprkos poteri, snajperista i njegovi pomagači uspeli su da pobegnu. Smrt premijera zvanično je konstatovana u 13.30 časova, saopšteno je posle vanredne sednice Vlade.

Na Đinđića je pucano iz zgrade u ulici Admirala Geprata 14, pogođen je sa dva snajperska hica kada se nalazio u blizini sporednog ulaza u Vladu Srbije. Teško je ranjen i Milan Veruović, pripadnik ličnog obezbeđenja premijera.

Predsednik Skupštine i v.d. predsednika Srbije Nataša Mićić, u skladu sa ovlašćenjima, proglasila je vanredno stanje. Vlada Republike Srbije uveče je objavila saopštenje u kojem je za ubistvo premijera optužila zemunski klan, koji predvode bivši komandant JSO-a Milorad Ulemek Legija i Dušan Spasojević.

Pokrenuta je akcija Sablja tokom koje je prema podacima MUP-a privedeno 11.665 lica, podneto više od tri i po hiljade krivičnih prijava a 44 osobe označene kao pripadnici "zemunskog klana" direktno su optužene kao organizatori i saučesnici atentata na premijera Đinđića.

Nakon ubistva Zorana Đinđića, Vlada nije raspravljala o eventualnoj odgovornosti policije i minira Dušana Mihajlovića, a jedini dokument kojim se preispituje odgovornost MUP-a i BIA je izveštaj Komisije za ispitivanje propusta u obezbeđenju premijera. Na čelu Komisije bio je Žarko Korać, tadašnji potpredsednik Vlade Srbije i lider Socijaldemokratske unije. U izveštaju za javnost nakon, kako je Korać rekao, obrađenih više hiljada stranica materijala i obavljenih razgovora sa 32 lica, na 54 strane, ukazuje se na nekoordinaciju i nepostojanje efikasne obaveštajne i kontraobaveštajne zaštite u obezbeđivanju Đinđića.

Nakon objavljivanja izveštaja smenjena su četvorica nižih policijskih funkcionera.

14. mart

Dušan Mihajlović, ministar policije, objavio je da policija zna ko je naredio i izvršio ubistvo premijera. Uz obezbeđenje Žandarmerije počelo je rušenje poslovnog centra Dušana Spasojevića u Šilerovoj ulici u Zemunu, izgrađenog bez dozvole.

15. mart

Sahrani Zorana Đinđića prisustvovalo je pet stotina hiljada građana, formirajući pogrebnu povorku od Hrama svetog Save do Novog groblja.

Uz najviše vojne počasti premijer Đinđić sahranjen je u 14 časova u Aleji velikana na Novom groblju.

Uhapšen je Mlađan Mićić Pacov, jedan iz grupe najtraženijih begunaca sa liste MUP-a Srbije.

18. mart

Zoran Živković izabran je za predsednika Vlade.

19. mart

Uhapšen je Milan Sarajlić, zamenik republičkog tužioca. Sutradan je Vlada saopštila da je Sarajlić priznao da je radio za zemunski klan, kao i da je za informaciju o zaštićenom svedoku Ljubiši Buhi Čumetu dobio 150.000 evra.

23. mart

MUP Srbije je objavio da zemunski klan raspolaže kapitalom od više stotina miliona evra, stečenim trgovinom heroinom i kokainom. Posle višednevnih pokušaja konačno je srušena zgrada Dušana Spasojevića u Šilerovoj.

25. mart

Uhapšen je bivši pomoćnik komandanta JSO-a Zvezdan Jovanović, koji je nakon hapšenja priznao ubistvo.

"Ubio sam Zorana Đinđića iz patriotskih razloga kako bih sprečio izručenje naših ljudi, ratnika i istinskih patriota Hagu. To sam učinio u dogovoru s Legijom i za to nisam uzeo nikakav novac", stoji u Jovanovićevoj izjavi datoj tokom pretkrivičnog postupka.

Jovanović priznaje da je Đinđića ubio jednim hicem, iz Gepratove ulice. Drugi metak je ispalio radi sigurnosti.

Nekoliko dana kasnije, inspektorima pokazuje gde se nalazio kad je kod Bubanj potoka i hale Limes pokušano ubistvo premijera, kao i mesto na kome je upucavao pušku na Fruškoj gori, desetak dana pre kobnog 12. marta.

27. mart

Dušan Spasojević i Mile Luković Kum ubijeni su u pokušaju policije da ih uhapsi u selu Meljak kod Barajeva.

22. april

Nataša Mićić, vršilac dužnosti predsednika Srbije, ukinula je, na predlog Vlade Srbije, vanredno stanje. Ministarstvo unutrašnjih poslova saopštilo je da su od uvođenja do ukidanja vanrednog stanja privedene 7763 osobe

21. avgust

Specijalno tužilaštvo je podiglo optužnicu za organizovanje ubistva premijera Srbije i druga krivična dela protiv bivšeg komandanta specijalne jedinice policije Milorada Lukovića i još 43 osobe. Optužnica tereti 18 lica za udruživanje radi neprijateljske delatnosti, dok je 15 lica neposredno optuženo za ubistvo bivšeg premijera i terorizam. U trenutku podizanja optužnice, u pritvoru je 21 osoba, dok je 15 u bekstvu.

Na kraju suđenja petorica su još u bekstvu sa te prvobitno objavljene poternice. Traga se za Sretkom Kalinićem Belim, Vladom Milisavljevićem Budalom, Ninoslavom Konstantinovićem Ninom, Milošem Simovićem i Milanom Jurišićem Jurom.

Od 12 begunaca za kojima se tragalo trojica su dobila status svedoka saradnika: Miladin Suvajdžić, zvani Đura Mutavi, Zoran Vukojević Vuk i Dejan Milenković Bagzi.

Tokom prvih deset dana vanrednog stanja uhapšen je i Dušan Maričić Gumar, komandant Jedinice za specijalne operacije, a ova formacija je raspuštena. Saopšteno je i da je na Novom Beogradu, u jednom kamenjaru, nađena puška "hekler und koh" iz koje je Jovanović ispalio smrtonosne hice na Đinđića.

23. decembar

U Okružnom sudu u Beogradu, Odeljenje za borbu protiv organizovanog kriminala počelo je suđenje optuženima za ubistvo Đinđića.

Uz velike mere obezbeđenja, na optuženičku klupu, sa lisicama na rukama, seo je 21 optuženi. Milorad Ulemek Legija, Vladimir Milisavljević, Aleksandar i Miloš Simović, Ninoslav Konstantinović, Sretko Kalinić i Milan Jurišić su bili u bekstvu.

2004. godina

17. februar

Razdvojena je optužnica za atentat od ostalih krivičnih dela koja su obuhvaćena zajedničkom optužnicom.

Za ubistvo premijera Srbije optuženi su: Milorad Ulemek Legija, Zvezdan Jovanović, braća Miloš i Aleksandar Simović, Ninoslav Konstantinović, Vladimir Milisavljević, Dejan Milenković, Dušan Krsmanović, Sretko Kalinić, Željko Tojaga, Saša Pejaković, Milan Jurišić i Branislav Bezarević.

1. mart

Ubijen je Kujo Kriještorac, jedini svedok koji je u policiji prepoznao Vladimira Milosavljevića Budalu na lokaciji sa koje je pucano na premijera.

13. april

Svedočio je prvi svedok saradnik Zoran Vukojević, a posle njega Miladin Suvajdžić zvani Đura Mutavi.

19. april

Zaštićeni svedok Ljubiša Buha Čume započeo je svedočenje.

Trojica svedoka saradnika (Zoran Vukojević Vuk, Miladin Suvajdžić zvani Đura Mutavi i Ljubiša Buha Čume), saslušani tokom aprila, potvrdili su navode optužnice, ali su svedočenja, na njihov zahtev, bila zatvorena za javnost.

Krajem aprila svedočio je premijerov telohranitelj Milan Veruović, koji tvrdi da su u atentatu ispaljena tri hica, a ne dva, kako navodi optužnica. Još sedam pripadnika premijerove pratnje izjavilo je pred sudom da su čuli tri pucnja.

2. maj

Posle 14 meseci skrivanja vlastima se predao Milorad Ulemek Legija, prvooptuženi za ubistvo Đinđića.

Nešto posle 21 sat, Ulemek je izašao iz svoje kuće u beogradskom naselju Cerak, prišao policajcu koji je bio ispred njegove zgrade i rekao: "Vodite me, hoću da kažem istinu."

Dosta polemike je izazvala i informacija da je posle predaje Ulemek najpre doveden u prostorije MUP-a Srbije umesto u Centralni zatvor, gde su ga "dočekali" ministar unutrašnjih poslova Dragan Jočić, njegov zamenik Miroslav Milošević i komandant Žandarmerije Goran Radosavljević Guri. U to vreme nije bilo poznato, a nije ni danas, o čemu su optuženi i čelnici srpske policije tada pričali.

14. septembar

Uhapšen je zamenik specijalnog tužioca za organizovani kriminal Milan Radovanović. Nakon toga proces je napustio i drugi zamenik specijalnog tužioca Nebojša Maraš, a predmet je preuzeo Jovan Prijić. Na teret mu je stavljeno odavanje službene tajne – da policija prisluškuje Ljubomira Vučkovića, sudiju VSS-a, osumnjičenog za korupciju u pravosuđu, zbog čega je propala akcija hapšenja još nekoliko sudija VSS-a. Usred sudskog procesa, Radovanović umire od srčanog udara u martu 2006. godine.

septembar

Nenad Šare, šef Ulemekovog obezbeđenja, u predmetu za ubistvo Ivana Stambolića i pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi dobio je status svedoka saradnika.

Šare je potvrdio navode optužnice da je oružje nabavljeno neposredno pre ubistva. "Puška ‘hekler i koh G3’ bila je u kući Milorada Ulemeka Legije, ali na bazi fotografija iz sudskih spisa ne mogu da kažem da je to ona iz koje je ubijen premijer Zoran Đinđić. Mogu samo da kažem da je u pitanju isti model", rekao je svedok Nenad Šare.

2005. godina

16. jul

U Grčkoj je uhapšen Dejan Milenković Bagzi, koji je 3. februara 2005. izručen Srbiji.

Bagzi je vozač kamiona iz neuspešnog atentata kod hale Limes i čovek za kog se govorilo da je bio u Meljaku kad su ubijeni Mile Luković i Dušan Spasojević.

15. mart

Generalni sekretar Vlade Srbije Dejan Mihajlov svedočio je da je saopštenje u kojem je najavljivao da će Demokratska stranka

Srbije otkriti ko su ubice Zorana Đinđića, bilo "deo političke borbe".

27. jul

Smenjen je specijalni tužilac Jovan Prijić. Na čelo Tužilaštva dolazi Slobodan Radovanović, dok Prijić postaje njegov zamenik.

19. septembar

Sudsko veće odbilo je predlog Specijalnog tužilaštva da se Dejanu Milenkoviću Bagziju dodeli status svedoka saradnika.

2006. godina

3. jun

Ubijen je Zoran Vukojević Vuk, prvi svedok saradnik na suđenju za ubistvo premijera Đinđića.

Poluspaljeno Vukojevićevo telo nađeno je pored autoputa, a u Višegradskoj ulici nađen je mrtav jedan od odbeglih "zemunaca" Zoran Pović Pova, za koga se sumnja da je učestvovao u ubistvu Vukojevića. Pored Povića, sumnja se da je u ubistvu Vukojevića učestvovao i Aleksandar Simović.

Tokom ovog procesa po prvi put u srpskom pravosuđu uvedena je institucija svedoka saradnika. Prvi takav svedok koji je dao iskaz bio je Zoran Vukojević Vuk, nekadašnji policajac i pripadnik zemunskog klana.

23. jun

Dejan Milenković Bagzi dobio je status svedoka saradnika.

28. avgust

Marko Kljajević, predsedavajući sudskog veća na suđenju za ubistvo premijera Đinđića, podneo je ostavku, nakog čega je suđenje preuzela sudija Nata Mesarović, kao član veća imenovana je Radmila Dragičević-Dičić i od tog trenutka glavni pretres počinje iz početka.

Kljajević zahtev za razrešenje nije ni otkucao. Nedugo zatim oglašava se u javnosti navodeći da je ostavku dao zbog pritisaka kojima je bio izložen i zbog hapšenja brata Gorana, predsednika Trgovinskog suda u Beogradu, protiv koga je podignuta optužnica u kojoj je označen kao jedan od organizatora "stečajne mafije".

Tokom tri i po godine, koliko traje krivični postupak protiv optuženih za ubistvo premijera dogodile su se brojne smene u specijalnom tužilaštvu, ali i u sudskom veću.

Već sredinom 2004. godine usledile su prve najave smene tadašnjeg specijalnog tužioca Jovana Prijića. Posle njegove smene 27. jula 2005, na njegovo mesto došao je tužilac Slobodan Radovanović.

Kasnije su tužilaštvo počele da potresaju afere. Uhapšen je zamenik specijalnog tužioca Milan Radovanović. Zbog hapšenja Radovanovića, iz procesa za ubistvo premijera istupa i drugi tužilac Nebojša Maraš, koji krajem 2005. godine odlazi u advokate. Tako, novi zastupnik tužbe od 2005. postaje Jovan Prijić, prvi specijalni tužilac za borbu protiv organizovanog kriminala. Jovan Prijić je 4. marta 2003. godine imenovan za specijalnog tužioca za borbu protiv organizovanog kriminala. Napisao je optužnicu za ubistvo premijera, ali je pred sudom zastupao tužilaštvo tek od novembra 2005.

Sredinom prošle godine mesto zamenika specijalnog tužioca napušta i tužilac Mioljub Vitorović, a iste funkcije odrekao se i Nebojša Marković. Za ove promene obrazloženja nisu data.

23. novembar

Dejan Milenković započeo je javno dvodnevno svedočenje.

Bagzi je kazao: "Milorad Ulemek Legija i Dušan Spasojević su odlučili da Zoran Đinđić bude ubijen. Ulemek mu je rekao da ga u ubistvu premijera podržava Nebojša Čović. Vojislav Šešelj je bio upoznat sa tim."

Milenković je u svom iskazu pomenuo mnoga poznata imena.

Između ostalog on je svedočio da je planirano ubistvo Jovice Stanišića, pripadnika DB-a Ratka Romića i Milana Kuraka, kao i Andrije Draškovića. Planirano je i ubistvo Ljubiše Buhe Čumeta, kao i Danice Drašković.

Bagzi je detaljno govorio i o otmicama biznismena Milije Babovića i Miroslava Miškovića, kao i Vuka Bajruševića.

25. novembar

Uhapšen je Aleksandar Simović, jedan od optuženih za

ubistvo srpskog premijera.

2007. godina

23. mart

Završen dokazni postupak na suđenju za ubistvo Đinđića.

Po rečima iz završne reči Jovana Prijića, zamenika specijalnog tužioca, premijera Đinđića ubio je pomoćnik komandanta JSO-a optuženi Zvezdan Jovanović.

Pre nego što je pogođen, premijer Đinđić bio je leđima okrenut vratima Vlade Srbije, a Veruović leđima prema Zvezdanu Jovanoviću, tvrdi Prijić pozivajući se na nalaze naših, ali i veštaka iz Vizbadena.

Eksperti Instituta u Vizbadenu potvrdili su nalaz srpskih veštaka i navode optužnice da je Đinđić ubijen hicem "vinčester 308" ispaljenim sa prozora kancelarije broj 55 u Ulici admirala Geprata 14. Nemački veštaci su time osporili tvrdnje odbrane da je premijer, 12. marta 2003. godine, pogođen hicem iz Birčaninove ulice. Smrtonosni metak koji je pogodio predsednika srpske vlade, prema mišljenju stručnjaka iz Vizbadena, rikošetirao je u slobodan prostor, dok je projektil kojim je ranjen Milan Veruović udario u zid ispred vrata ulaza broj pet zgrade Vlade Srbije.

Veruović, Đinđićev telohranitelj koji je ranjen tokom atentata, u svom svedočenju izjavio je da je čuo tri pucnja, što će kasnije postati predmet brojnih analiza, tumačenja i rasprava, kao i povod za mnogobrojne teorije zavere i sumnjičenja verodostojnosti optužnice.

Nalaz veštaka osporio je i teoriju o drugom strelcu i trećem metku za koji su Đinđićevi telohranitelji tvrdili su čuli. Veštaci iz Vizbadena zaključili su da, na osnovu tragova i oštećenja, nema dokaza o tome da je prilikom atentata bio ispaljen treći metak.

Branioci optuženih su tvrdili da to nije tačno, tražeći da se uradi rekonstrukcija i novo balističko veštačenje.

Veće sudije Nate Mesarović to nije prihvatilo.

Prema tužiočevom mišljenju, Jovanoviću je motiv za ubistvo premijera stvorio Milorad Ulemek Legija, rekavši mu da će JSO biti rasformirana i da će njeni pripadnici odgovarati pred Tribunalom u Hagu.

Pravni zastupnik porodice premijera advokat Srđa Popović i njegov kolega advokat Rajko Danilović izjavili su da istinu o atentatu na premijera Đinđića sud neće utvrditi, iako je optužnica u celosti dokazana, "jer nisu – iako je to moglo – utvrđene činjenice o političkoj pozadini i motivima ubistva prvog demokratskog premijera Srbije".

Specijalni tužilac Jovan Prijić tokom procesa odustao je od krivičnog gonjenja Vojislava Šešelja i Aca Tomića "zbog nedostatka čvrstih dokaza da su bili u vezi sa zemunskim klanom". Oni su, zajedno sa još šest osoba, među kojima su bili i Borislav Mikelić, bivši predsednik Vlade Republike Srpske Krajine, kao i trojica advokata optuženog Milorada Ulemeka Legije, bili osumnjičeni za zločinačko udruživanje prilikom ubistva Zorana Đinđića.

Tužilac i zastupnici oštećenih zatražili su od sudskog veća da okrivljenima izrekne maksimalne zatvorske kazne, odnosno 40 godina robije.

Odbrana i njihovi advokati tražili su da budu oslobođeni jer po njima optužnica nije dokazana.

Od 23. aprila do 4. maja iznete su i završne reči. Milorad Ulemek iznosi završnu reč u majici sa glavom vuka razjapljenih čeljusti (amblem JSO-a) i kaže da nijednog dokaza protiv njega nema, tvrdi da nije umešan u ubistvo premijera, kao i da do kraja nije utvrđeno šta se dešavalo na dan ubistva premijera.

U sudske anale ući će i imena punomoćnika oštećenih Rajka Danilovića, Srđe Popovića, Bože Prelevića i branilaca optuženih Slobodana Milivojevića, Nenada Vukasovića, Miodraga Rašića, Želimira Čabrila, Aleksandra Popovića, Aleksandra Zarića, Veljka Delibašića, Olivere Đorđević, Krste Bobota, Gorana Petronijevića, Željka Grbovića i Aleksandra Đorđevića.

Dokumentacioni centar "Vreme"