Braća Žarko i Darko bili su najružniji u kraju. Darko je bio stariji i kada ga danas sretnem shvatam da je i sa osam godina bio ćelav, ako razumete šta želim da kažem. Žarko je bio življi, nemirniji, ali mu je slina neprestano curila iz nosa i pravila one čudne žute brkove na gornjoj usni. Zamišljao sam kako može da trpi to na sebi, ali on to jednostavno nije primećivao, trčao je niz prašnjevu ulicu i pesak pomešan sa slinom činio je kompatktnu strukturu, pa kada bi čovek njega video iz daljine, mislio bi da je on takođe neki starmali.

Ipak, da neko ne pomisli da imam ružno mišljenje o svojim drugarima iz ulice u kojoj sam odrastao, ova dvojica su bili maheri kada je trebalo da se nešto ukrade. Ne kažem da smo mi bili lopovi, daleko od toga, prosto nas nisu tako vaspitavali, ali kada počne proleće lagano da prelazi u leto i da voće počne da zri to je bilo pravo vreme za akciju.

Otac nam je u kući uvek govorio da je bolje umreti od gladi nego uzeti nešto tuđe, priznajem da i danas zbog toga imam probleme, ali tada je njegov glas bio strašan i preteći i ja sam shvatao da se ne šali kada kaže da će me umlatiti kao muvu ako samo čuje da sam ušao u tuđe dvorište da kradem voće. Bio sam dobar đak kog su hvalili na roditeljskim sastancima, predsednik odeljenske zajednice i blagajnik u više mandata i ta reputacija nije smela da dođe u pitanje.

Ipak, ponovo to "ipak", kada proleće počne da prelazi u leto, a mi deca iz kraja završimo basket na terenčetu, uvek bi se pojavili braća Darko i Žarko sa predlogom akcije pod radnim nazivom: "Prežderavanje od trešanja iz Drakčetovog voćnjaka". Reći ću vam i to da braća nikada nisu igrala s nama ostalima niti fudbal niti basket, nekako su bili "operisani", što ih je svakao obeležavalo na poseban način. Kažem, mali se izdvajao od ostale dece slincima pomešanim sa peskom, a stariji velikom glavom i bio je nekako ćelav. Takvi kakvim ih je bog dao bili su orni da nas predvode u lopovluku protiv odvratne drtine Drakčeta, starkelje naoružane motikom.

Moram nešto i o njemu, zarad poštenja i verodostojnosti. Taj matori je prvi čovek kod kog sam na glavi video šajkaču (nosio ju je neprestano) i koji je svima govorio "Bog ti pomogao" kada bi mu prolaznik nazvao "Dobar dan". To mi je bilo strano i samo je pojačavalo utisak da nešto sa njim nije u redu, jer niti izgleda kao ostali, niti govori kao drugi. Imao je taj voćnjak (trešnjevik i višnjik zajedno) baš ispod Darkove i Žarkove kuće i oni su mogli da prate kako se plod razvija iz dana u dan. Kao da ih sad vidim sa onim musavim i velikim glavama kako vire kroz dvokrilni prozor iz svoje sobe dok Milunka, njihova majka, viče nešto na Stanimira, vrednog oca, koji petlja po dvorištu, gledaju njih dvojica i već u sebi vare one trešnje, crvene kao krv, pravilne kao kliker džomba! Gledaju Drakčeta koji šeta po voćnjaku, zagleda svako drvo i mrmlja nešto u bradu, kao da se dogovara sa bogovima da ne udari neko nevreme, ali kao da im preti jer je namršten i izgleda kao da ne oprašta. Ona dvojica na prozoru još pamte, baš kao i svi mi iz ulice, kako nas je lane jurio kao mahnit, psujući nam familiju i pleme, zahtevajući od istih bogova da nas kazne za tu strašnu krađu nekoliko kilograma trešanja.

Kada nas je te godine uhvatio jedno predveče in flagranti, jurio nas je do praga naših kuća, zajapureni, ludi starac, poludeo kao Šajlok tražeći od naših roditelja odštetu, tražeći da mu plate štetu, proklinjući ih što su se doselili na to mesto, mesto koje je od pamtiveka bilo njegove familije, samo da nije bilo odvratnih komunista i onog špijuna Tita koji je Srbiju zakopao, jednog kralja ubio, drugog proterao... Pobegao bih u kuću i sakrio se negde dok otac ne pohvata šta to blesavi Drakče (tako smo ga zvali u kući) zaista govori i u čemu je problem. Otac je morao najpre da uzvrati uznemirenom starcu jer je ponos doma i porodice bio napadnut psovkama, a kada bi kriza u dvorištu bila razrešena, ulazio bi smrknut u kuću i počastio me sa par komada. Tako je to bilo, ali sam zato pamtio ukus trešanja. Onda bi pao razgovor, još jednom o tome kako se ne krade i to mora da mi bude jasno, tuđe se ne uzima, govori mi otac u kratkim rečenicama, niko nikada kod nas nije bio lopov to moraš da zapamtiš, a ja mislim nemoj samo da me udariš i kada vidim da je na stolu verbalna džebana, mislima sam u voćnjaku i pitam se šta je bilo sa ostalima jer je Šajlok obišao čitav kraj i ponovio predstavu pred svim vratima.

Sutradan na terenčetu nema Darka i Žarka, ne zato što ne znaju s loptom već, saznajemo od Slađana, premlatio ih je Stanimir posle dojave blesavog monarhiste sa motikom. Znajući Stanimira zaključujemo da im tako i treba jer su glupi i od njih nema nikakve koristi. Ipak, opet to ipak, znamo da će za dva dana doći na terenče, musavi i glavati, da nas sa nestvarnom energijom ubeđuju da imaju još bolju trešnju. Gore, preko brda, malo dalje od naše ulice. I mi pristajemo, željni pentranja, trke, bežanije i trešanja crvenih kao revolucija.

Slobodan Georgijev