Nuspojave Pod inđijskim zvezdama Količina živaca u Srbiji dramatično je opala, pošto su ih mnogi pogubili one noći u panonskom blatu

piše: Teofil Pančić

Drugarice & drugovi, volite li Inđiju? Hoćemo li uskoro na neki dernek tamo? Znam dobro mesto za parking...

Okej, ako su salve psovki, uvreda i kanibalskih pretnji bar malo utihnule, možemo da počnemo. Zapravo, ne još. Kada bi neko skenirao moju podsvest (a možda ja i nemam podsvest, kao Sledž Hamer?!), verujem da bi kao nekakva "praslika", nekakva prva-od-prvih asocijacija na pomen Red Hot Čili Pepersa iz nje izronio mutnjikavo zapamćen prizor iz jeseni 1991: rat, mobilizacije, ludilo, beznađe; boravim kod sestre u N; dolazimo kod nekog njenog prijatelja, a na TV-u, baš kao zvrkasto biće iz nekog Sasvim Drugog Sveta, skakuće megadugokosi Anthony Kiedis: Give it Away, jedna od mantri ranih devedesetih, vremena kada je cela Srbija za dž gledala MTV (i kad se MTV još mogao gotovo ozbiljno shvatiti); to jest, ona Srbija koja nije gledala PTC. Ako su na MTV-u uglavnom bili "neki narkomani", onda su PTC-om defilovali dileri. S tim da to nije bila jedna te ista droga u pitanju; jok, njihove mušterije su blenule u ekrane, pronicljivo otvorenih usta. Kako god, nekako je ispalo da megauspeh RHCP (sa albumom Blood, Sugar, Sex, Magic) vremenski koincidira sa megapropašću naših života. Otuda su Pepersi, više i jače od Stounsa ili bilo koga drugog, postali Mračni Predmet Želja, glasoviti i glasni simbol jednog Sveta koji je ostao negde na nedostupnoj Svetloj Strani, dok smo mi otklizali u dubine Crne Rupe iz koje se nećemo više izvaditi u tom milenijumu, a i za ovaj sledeći počinjem nešto da sumnjam. Čak je i glavni junak Ćirićevog Hoboa pohodio njihov famozni koncert u Budimpešti sredinom devedesetih: ta, zar je mogao da ga mimoiđe?! I svi su znali: Srbija će biti iznova normalna zemlja kad Pepersi (dakako, i Stounsi) dođu ovamo. E sad, ili smo se prevarili u računu, ili ni normalnost nije što je kadgod bila...

Evo, sad ćemo početi. Dakle, naravno: i ja sam bio tamo. Dakle, razume se: i ja sam prvo pokisao, a onda se zaglavio na onom parkingu (ako se tako zove ledina bez ikakvih oznaka, kojom su mnogi satima bauljali uzalud tražeći sopstvena kola). Koliko dugo sam čamio u kolima? Srećom, ne baš dugo: samo tri sata i pedeset i pet minuta. Što je ukupno tričavih 235 minuta. Ili 14100 sekundi. Za to vreme, svetlosni zraci ispuštani u nebo tokom koncerta već su bili negde na rubu Sunčevog sistema. Mi nismo: mi smo bili na rubu živaca. I gladi, žeđi, te, da prostite, upišanosti. A bilo je, naravno, i težih slučajeva, ako znate na šta mislim. Eh, lako je zracima: imali su idealne uslove, ništa ih nije ometalo da se vinu ka zvezdama. Za razliku od nas, the earthlings, koji smo uspešno ometali jedni druge u gmizanju Zemljom, a sve zajedno su nas ometali oni koji su trebali da nam pomažu. No su umesto toga odlučili da se ne mešaju u svoj posao, kao da im je Milan Milutinović životni uzor i zvezda vodilja. O čemu, uostalom, već sve znate: ili ste i sami bili tamo, ili ste o tome prinudno sve saznali zato što se danima brujalo samo o tome, kao da živimo u srećnoj zemlji Dembeliji u kojoj je najveći problem kako da se neka p(r)okisla masa iskobelja sa neke sremske ledine. More, kuj vi je kriv kad idete na toj dernjanje, a ne lepo na Cecili, ki ljudi!? Ono jes’, stvarno. Šta ti je kruženje živih bića u prirodi: ona trkom pobegla sa njive u grad, a mi navalili obrnuto, bežimo iz otuđenog grada pravo u njive, tako nam i treba.

Vidim da je količina raspoloživih živaca u Srbiji poslednjih dana dramatično opala, pošto su ih mnogi pogubili one noći u panonskom blatu krležijanskom, i od tada nikako da ih nađu. Lično nisam bio u prevelikom deficitu s živci: em sam bio u dobrom i zabavnom društvu, em sam se bio unapred psihički pripremio na sve poslovične nedaće zemlje Srbije, em smo u kolima slušali nešto kao vanredni program Radija B92, što je samo po sebi bilo uistinu nezaboravno iskustvo: gde to još ima da evakuacija sa nekog koncerta bude elementarna nepogoda nacionalnih razmera? Da je potrajalo još samo jedan sat, mislim da bi Tadić morao da angažuje vojsku da nas otčepljuje. Mada bi ga Šutanovac nerado poslušao, pošto opravdano podozreva da je te Peperse uglavnom pohodila ona odvratna bagra koja preferira civilno služenje vojnog roka, što našeg veselog Šutketa duboko vređa. I još se veseljak poziva na to da je "u njegovoj generaciji to bilo sramota". A čovek moje godište! Govori u svoje ime, samozvanče!

OK, back to Indjija. Onog trenutka kad su ljudi, s "preranim" odlaskom Pepersa sa bine, shvatili da nisu na koncertu nego na festivalu (zamisli otkrića!), počelo je Traženje Krivca. Onog trenutka kad su ljudi pokisli, pa izmaltretirani i izgurani iz Arene, te na kraju gratis izgolgotirani što na parkingu što po (pretežno nepostojećim) vozovima i autobusima, i za to je neko pod hitno morao da bude Krivac. Za ovo prvo uglavnom su optuženi "egzitaši", za ovo drugo Goran Ješić, čuveni mladi & dinamični predsednik opštine Inđija. Oko dužine trajanja koncerta stvari još nisu baš jasne, no ta mi se priča čini predimenzioniranom: Pepersi i na znatno lovarnijim mestima retko sviraju duže od sat i po. Što se tiče ovog drugog, Ješić je napravio Fatalnu Grešku onda kada je – upravo na onom vanrednom noćnom radio-programu – počeo da mulja i zapliće kako je sve manje-više normalno i pod kontrolom, evo sa’će se sredi, za jedno četerespet minuta... Pa mu ni to nije bilo dosta nego je još tražio krivce u "razmaženim Beograđanima" i ko zna čemu još. A za to vreme, gle slučajnosti, dična Jočićeva policija svesno izminirala i izblamirala mladu i drčnu vedetu DS-a... Naravno, to je samo moja zloba i paranoja, nije da ja tu nešto impliciram... Samo hoću da kažem kako je sve oko te noći pod inđijskim zvezdama bilo vrlo zanimljivo i nadasve poučno. Lekcija je mnogo, ali glavna glasi: nije majka karala sina što se kockao, no što se vadio!