---

Skupštinski život >

Klupski nastupi

Klub sa najvećim brojem poslanika uvek se nalazi na drugom spratu, a kako broj poslanika opada, povećava se visina na kojoj se, u skupštinskoj zgradi, nalaze prostorije poslaničkog kluba. Paradoksalno je to što bolji rejting kod birača znači lošije uslove za rad u parlamentu

Od 250 poslanika u trenutnom sazivu Narodne skupštine, samo jedan ne pripada nijednom poslaničkom klubu. Ostali su raspoređeni u osam klubova, od kojih je najbrojniji onaj Srpske radikalne stranke, sa osamdeset jednim poslanikom. Sledi ga poslanička grupa Demokratske stranke, sa 64 narodna predstavnika, a zatim koalicija DSS–NS–Dr Vojislav Koštunica. Broj poslanika koji neka stranka ima u parlamentu nije nužno identičan broju članova poslaničkog kluba, jer se u njemu mogu naći i oni koji nisu članovi te stranke, ali su izabrani u parlament.

Na koji način funkcionišu poslanički klubovi u Skupštini Srbije, kako su organizovani i koja je njihova uloga? Pre svega oni postoje radi lakše organizacije i koordinacije poslanika i jedinstvenog nastupa na sednicama parlamenta. "Sastanke poslaničkog kluba održavamo pred svaku sednicu", kaže u razgovoru za "Vreme" Ivica Dačić, šef poslaničkog kluba Socijalističke partije Srbije: "Prvo se sastanemo dok je sednica još u pipremi, da bismo se dogovorili ko će od poslanika raditi na kom zakonu. Onda se dogovaramo ko će diskutovati, pošto postoje propisi da imamo 20 minuta za diskusiju, plus 20 minuta za šefa poslaničkog kluba."

Ipak, sastanci uoči svake sednice nisu praksa u svim poslaničkim klubovima srpskog parlamenta. Za razliku od SPS-a, poslanička grupa koju čine poslanici Demokratske stranke Srbije, Nove Srbije, Srpskog demokratskog pokreta obnove i Jedinstvene Srbije, sastala se svega četiri ili pet puta od početka ovog saziva parlamenta. Prema rečima Miloša Aligrudića, šefa ove poslaničke grupe, sastanci se održavaju zavisno od potrebe. "Prosto su se stvari tako odvijale da je sve što je trebalo da bude rečeno moglo da se kaže i u okviru tih nekoliko sastanaka", kaže Aligrudić i dodaje da je to moguće jedino pod uslovom da je rad poslaničkog kluba prethodno dobro organizovan. Zato, umesto sastanaka na kojima bi se dogovarali o tome kad će ko izlaziti za govornicu, šef kluba dobija spisak zainteresovanih govornika koji je podložan izmenama.

Za razliku od poslaničke grupe DSS–NS–Dr Vojislav Koštunica, Srpska radikalna stranka održava sastanke jednom nedeljno, a prema rečima Aleksandra Vučića, zamenika šefa ove grupe, ponekad i dva puta dnevno. Iako česti, sastanci najorganizovanijeg poslaničkog kluba u Skupštini Srbije ne traju dugo: "Probleme koji se dešavaju u Skupštini raspravljamo na predsedničkom kolegijumu stranke, a onda zaključke sa kolegijuma iznosimo pred poslanički klub. Zatim se dogovorimo ko će kad i kako izaći za govornicu", kaže Vučić.

Druga po veličini poslanička grupa, koju čine predstavnici Demokratske stranke, Sandžačke demokratske partije i Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini takođe se sastaje često. Predsednica poslaničke grupe Demokratske stranke Nada Kolundžija kaže za "Vreme" da se poslanički klub sastaje često, iako ne pred svaku sednicu Skupštine: "Ipak, pred svaku sednicu imamo konsultacije, okupimo se u prostorijama kluba, ali to ne tretiramo kao formalni sastanak, već kao uobičajene konsultacije."

DISCIPLINA I ODGOVORNOST: Novija istorija srpskog parlamentarizma obeležena je svakojakim skandalima. Najpoznatiji i najupečatljiviji svakako je takozvana afera Bodrum, iz jula 2003. godine, kada je partija G17 plus objavila da je poslanica DS-a Neda Arnerić evidentirana kao prisutna u sali za vreme izbora Kori Udovički za novog guvernera Narodne banke Jugoslavije, iako je bila na letovanju u turskom letovalištu Bodrum. Čitav slučaj dobio je epilog na sudu, a čini se da su poslanici u narednim sazivima Skupštine iz njega, ali i iz drugih inicidenata i drugih vrsta "natezanja" oko kvoruma, izvukli pouku. Bar prema onome što kažu šefovi poslaničkih grupa, o poslaničkoj disciplini i tome da redovno dolaze na sednice i budu prisutni u sali, danas se strogo vodi računa.

Ivica Dačić kaže da su se u SPS-u dogovorili da, kada su ovakve stvari u pitanju, budu rigorozni: "To znači da na svakih šest meseci analiziramo ko je koliko bio prisutan i koliko je bio aktivan. Dakle, jedno je pitanje redovnog prisustva na sednicama parlamenta, a drugo ko se koliko puta javio za reč." U poslaničkim klubovima DSS-a i SRS-a ne bave se analizom aktivnosti, već se kontrola obavlja "pešaka" – jedan poslanik zadužen je za to da evidentira prisutne kolege iz poslaničkog kluba. Aleksandar Vučić otkriva za "Vreme" da je u redovima radikala za to zadužena poslanica Verica Radeta, dok Miloš Aligrudić kaže da poslanički klub čiji je on šef funkcioniše po principu podele odgovornosti, pa se podrazumeva da postoji i neko ko je zadužen za disciplinu grupe: "To ne mogu da rade zaposleni u Skupštini jer nemaju dovoljno autoriteta, pa je neophodno da to bude neko od poslanika." Aligrudić napominje da vladajuća koalicija ima tesnu većinu u parlamentu, pa je važno da poslanici, naročito u danima za glasanje, budu prisutni: "Bitno je da budu prisutni svakog dana, ne samo zbog utvrđivanja kvoruma za početak rada parlamenta nego i zbog toga što postoji rad po odborima i drugi niz aktivnosti koje je nemoguće izvršiti iz dnevne sobe."

S druge strane, Nada Kolundžija smatra da u okviru poslaničkog kluba nije neophodno da postoji neko ko će biti "razredni starešina", već da su poslanici odrasli ljudi sa kredibilitetom, pa o redovnim dolascima na sednice i o ispunjavanju drugih poslaničkih obaveza svi zajednički vode računa. Zato poslanici iz grupe DS-a sami procenjuju kada je neophodno da budu prisutni u sali. "Postoje sednice koje se prosto otmu temi i proceduri, pa odsustvo poslanika može da bude i izraz političkog stava", kaže Nada Kolundžija, dodajući da je sama činjenica da se neodgovorno ponašanje evidentira i da za njega sledi neka vrsta "žutog kartona" dovoljan razlog da se poslanici ponašaju odgovorno: "Zato, sve ovo i nije pitanje discipline, nego osećaja odgovornosti prema poverenoj funkciji i uvažavanja realnosti."

Svi sagovornici "Vremena" saglasni su u tome da težih slučajeva kršenja discipline, bar u ovom sazivu, nije bilo. Pod težim prekršajima uglavnom se misli na glasanje mimo ili suprotno stranačkom stavu. "Nama se samo jednom desilo da je Borka Vučić greškom glasala za budžet, ali smo se dogovorili da to prevaziđemo, jer je zaista u pitanju bila greška", kaže Ivica Dačić, "ona je razgovarala sa nekim ko je bio pored nje, a pošto je imala amandmane, mislila je da se glasa za njen amandman. Ali, nikad se nije desilo da naš poslanički klub različito glasa, što je nekada u našoj partiji bio slučaj." I Miloš Aligrudić kaže da takvih slučajeva nije bilo, a da nema problema ni sa redovnim dolascima poslanika u Skupštinu, jer su svi tu kada je neophodno, a prema Aligrudićevim rečima, ima onih koji su tu i kada to nije potrebno: "Kad neko stanuje van Beograda, teško je da svakog dana putuje. Zato poslanici izaberu da jedan dobar deo nedelje budu u Beogradu, pa kad su već tu, onda najviše vremena provode u zgradi Skupštine."

Govoreći o sankcijama prema poslanicima koji se neodgovorno ponašaju, Aleksandar Vučić kaže da se, kada su radikali u pitanju jasno vidi da oni poslanici sa kojima je u jednom sazivu bilo problema, u sledećem neće dobiti mandat. Međutim, kada je reč o sankcijama tokom trajanja mandata, Vučić kaže da je bilo takvih slučajeva, ali da ne želi da govori o načinu na koji je problem rešen.

PROSTORNO PLANIRANJE: Najveći deo zgrade Narodne skupštine zauzimaju upravo prostorije poslaničkih klubova. Prema nepisanom pravilu, klub sa najvećim brojem poslanika uvek se nalazi na drugom spratu, a kako broj poslanika opada, povećava se visina na kojoj se, u skupštinskoj zgradi, nalaze prostorije poslaničkog kluba.

Prostorije su opremljene jednoobrazno – tepisima sa orijentalnim šarama i nameštajem presvučenim crnom veštačkom kožom. Donekle iznenađuje činjenica da je jako mali broj prostorija klimatizovan. Konkretno, dva najveća poslanička kluba, SRS-a i DS-a, imaju po dva ili tri klima-uređaja, a raspolažu sa po petnaestak prostorija. Iako u većini prostorija stoji znak za zabranjeno pušenje, opušci u pepeljarama izdajnički svedoče o tome da se ovo pravilo u poslaničkim klubovima srpskog parlamenta baš i ne poštuje.

Jedino po čemu se prostorije značajno razlikuju, jeste atmosfera koja u njima vlada. Dok u jednom klubu sekretarica prekraćuje vreme gledajući latinoameričku sapunicu na flet-montioru svog računara, njena koleginica koja radi za drugu poslaničku grupu, deset minuta pred nastavak sednice Skupštine užurbano obilazi kancelarije, podsećajući poslanike na to da uskoro treba da siđu u salu.

Svi sagovornici "Vremena" slažu se da su uslovi za rad poslanika daleko od idealnih. Najveći problem je manjak prostora. U jednoj kancelariji od desetak kvadrata sedi po četiri ili pet poslanika. Paradoksalno je to što bolji rejting kod birača znači lošije uslove za rad u parlamentu. Naime, dok manji poslanički klubovi nemaju problema ni sa prostorom ni sa brojem računara, oni brojniji imaju muke da nabave dovoljan broj stolova i stolica. Nije nikakva retkost da je prostorija koju koristi pet poslanika opremljena sa dva radna stola i klub-garniturom.

Druga vrsta problema postoji kada je reč o zaposlenima u Skupštini koji stoje na raspolaganju poslaničkim klubovima. Jedna sekretarica često opslužuje po deset i više poslanika, a postoji i manjak pravnih stručnjaka. Prema rečima Nade Kolundžije, poslanički klub DS-a ima samo jednog pravnika iz redova zaposlenih u Narodnoj skupštini. Za razliku od razvijenih evropskih zemalja, gde stručnjaci za određene oblasti do detalja analiziraju posledice svakog predloga zakonskih rešenja, u ovdašnjim uslovima, poslanici se oslanjaju ili na iskustvo kolega sa dužim poslaničkim stažom ili koriste savete stručnjaka iz redova svojih partija. Komentarišući ovakvu situaciju, Nada Kolundžija kaže da ne želi da ulazi u raspravu o tome da li u Skupštini Srbije postoji manjak ili višak zaposlenih, već da je pravo pitanje kakva je struktura zaposlenog kadra. "Nažalost, pokazalo se da mi od 2000. godine nismo suštinski menjali strukturu zaposlenih, niti smo menjali one koji su tu zatečeni, a to pokazuje da Skupština Srbije nikada nije bila pravi predstavnički dom, već je uvek bila politički servis izvršne vlasti", kaže Kolundžija.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---