Nuspojave Nikolaj i Če protiv NATO dušmana Zanimljivo je kako se "leva" i "desna" retorika lako udružuju kada nanjuše zajedničkog neprijatelja

piše: Teofil Pančić

O tome smo uzgred već nešto natuknuli pre nekoliko nedelja, ali kako se situacija nezadrživo intenzivira, vredelo bi se podrobnije pozabaviti tom stvari. Hoće li, dakle, Srbija u "evroatlantske integracije", što je, dakako, samo besmisleni, kukavički eufemizam za NATO? A ako neće, gde će? U Pokret nesvrstanih, jopet? U Varšavski pakt, posthumno? Ili možda na Neptun, sve mamuzajući srpsku nebesku kljusad? U sklopu svoje generalne zaumne strategije priključivanja Srbije virtuelnom SEV-u (seća li se neko još tog čuda?), evo je DSS predložio da Srbija žestoko kazni zli Zapad za ("eventualnu") nezavisnost Kosova tako što će se nekakvom deklamacijom obavezati da nikada ne uđe u NATO, pa neka dušmani vide kako će bez nas. Bez šale, kakve veze uopšte ima Kosovo sa pitanjem članstva Srbije u "Jevropi", a vala i "evroatlantskim integracijama"? Srbija ili treba ili ne treba da bude deo političkih, ekonomskih i bezbednosnih struktura matičnog kontinenta, jer je to pitanje em elementarnog zdravog razuma i poznavanja geografije, em bazičnih vrednosti koje deli ili ne deli sa delom sveta u koji je smeštena. Dakako, prirodno je da bude tu.

Na ovom mestu me, međutim, uopšte ne zanima "desna" anti-NATO retorika, ta trivijalna i poražavajuće tupava mešavina nacionalističkog buncanja i popovskih propovedi. Šta ćemo, međutim, sa "levicom" i to ne onom mutantnom i falširanom ivicadačićevskom – ideološki zapravo bližom Ljotiću nego, štajaznam, Habermasu – nego sa onom "autentičnom", onom koja se danas diči antiglobalističkim i tome sličnim pomodnim diskursom? Nije li to, naime, baš jako zanimljivo kako se "zatucani" ljubitelji Nikolaja Velimirovića i "napredni" fanovi Če Gevare (inače prilično krvoločnog masovnog ubice) tako divno slažu i padaju jedni drugima na grudi glede urođene odvratnoće i užasnoće NATO-a, a bogme im je i ona plutokratska ujdurma zvana EU krajnje sumnjiva? Nisu li i jedni i drugi bratski i sestrinski podelili žanrovske pristupe – pa se svako obraća svojoj Ciljnoj Grupi – ali se ujedinili u ubeđenju da sirotoj nam Srbijici nikako nije mesto u tim gnusnim epicentrima imperijalističkog Novog svetskog poretka, smišljenog samo zato da pije krv Pravoslavnog Srbstva/Potlačenih Proleterskih Masa (nepotrebno precrtati)? Pa dobro, reći ćete vi, to su ipak krajnosti, valjda ima i nešto između njih? O da, ima, evo i u samoj vlasti: tu su Demokratska stranka i G17 plus. Šta oni kažu? Pa, eto, oni su načelno za evroat-bla-bla-bla, ali više u šiframa i eufemizmima, i samo Ako To Narod Hoće, a to ćemo pak da utvrdimo na referendumu. Majke ti?! To je u praksi jednako kao da ste rekli da nećemo nikada u NATO & co, jer ima već dvadeset godina – od samog dolaska Miloševića na vlast – kako se javnost sistematski uljuljkuje u izolacionizmu, antievropejstvu, antiliberalizmu i univerzalnom antizapadnjaštvu. I to temeljito trovanje i razaranje ne prestaje. To, dakle, nema veze sa "bombardovanjem" kao dežurnim izgovorom: ovo je, bogme, i starije i dublje. I šta tu onda može da uradi jedan tričavi referendum, osim da neslavno propadne, na radost mračnjaka, štetočina i suklata svih fela, "levih" koliko i "desnih"? Odatle ispada da je i sam tinjajući "sukob" unutar vlasti po ovom pitanju čista konstrukcija: nema tu "sukoba", nego to jedni suvereno i gospodarski drže banku, a drugi im se kilavo tobož suprotstavljaju, paralisani od straha, balzamovani od nekompetencije i neznanja, posve nesposobni da ugaze u sopstvenu senku – toliko su se zapetljali i utronjali.

Dobro, ali u čemu je uopšte štos s tim NATO-om? Šta nam fali i ovako? Okej, NATO nije nešto što je moguće baš voleti, ne bar u mom sistemu vrednosti. Ali, ima tu jedna začkoljica: i EU i NATO ima smisla kritikovati samo kad si unutra. Jer, biti Evropljanin a ne biti unutra jedna je veoma jasna politička i vrednosna poruka: to znači namerno nepripadanje onome što, uz sve nesavršenosti, jeste nešto najbliže Slobodnom Svetu što je na ovoj planeti ikada postojalo. Uzgred, manite me odmah sa Švajcarskom ili Švedskom: možda nemaju Člansku Kartu, ali suštinski, one su deo istog Sistema, i to nije sporno: naprotiv, to do te mere nije sporno da čak ne moraju ni da budu u formalnom članstvu! Sa Srbijom, iz mnogih razloga, nije tako.

Pratio sam svojevremeno tenzije oko pristupanja Slovenije NATO-u (odmah potom i EU): naravno, skoro svi meni bliski ljudi tamo bili su i ostali "protiv" NATO-a: znate kako, to vam je prosto jedna default-mantra levo-liberalne inteligencije na Zapadu, a Slovenija ipak jeste Zapad... To vam je nešto kao društvena igra u kojoj nekako volšebno Svi Dobijaju: biti emancipovani levol-iberalni intelektualac koji je protiv NATO-a, EU, kapitalizma, globalizma etc., naprosto je kul, i fensi, i seksi; no, Slovenija je ipak izabrala članstvo u NATO-u, što je dobro za nju; moji prijatelji su pak dokazali da su bili protiv – a nisu oni krivi što je Establišment zao i pokvaren, a narod zatucan i glup... – što je valjda dobro za njih; zato kažem da na koncu svi dobijaju... Slično će biti uskoro u Hrvatskoj: talambasaće levo-liberalna inteligencija žestoko "protiv", i tako će dokazati da je i fensi, i seksi, i kul, ali će Hrvatska ipak ući u NATO – i tako će dokazati da nije šenula pameću. Naš, ovdašnji problem je što ovakve komforne win-win jednačine ovde ne važe: umesto da bude blago gadljivi (malo)građanski mejnstrim kao drugde, zalaganje za članstvo u NATO-u ovde je teški politički radikalizam, duboki underground, žešći pank. Biti pak protiv NATO-a, opšte je mesto, buđavi oportunizam kojim se nećete nikome zameriti, naprotiv. Ako ne žele da budu mizerni konformisti – tetošeni od čika Čea i od deda Nikolaja podjednako – ovde bi oni momci sa dredovima i zelenokose devojčice trebalo da demonstriraju i biju se s policijom tražeći da Srbija pošto-poto uđe u NATO i EU. Zašto? Zato što će tek od tog trenutka njihova borba protiv njih zadobiti poneko zrnce Smisla!