Vreme
VREME 877, 25. oktobar 2007. / KULTURA

TV manijak – Toše Proeski (1981–2007):
Mit počinje

Ako zvezde postaju sjajnije nakon tragične smrti, Toše Proeski će ostati upamćen kao najveća zvezda svog vremena
Image

Tugom i pesmom ujedinio Balkan! Sveti Toše od Makedonije. Stotine hiljada komentara i izraza saučešća porodici i Makedoniji. Uplakane tinejdžerke koje sam video kako u suzama SMS-om šalju dalje tragičnu vest. Prosto je neverovatno koliko je duboko i dramatično primljena agencijska informacija o pogibiji pevača Tošeta Proeskog na autocesti Zagreb–Lipovac kod Nove Gradiške. Još je neverovatnije koliko su izrazi bola identični u svim republikama bivše SFRJ. U muzičkom smislu ova vrsta popularnosti do sada je bila rezervisana za Bijelo dugme (turneja ZG–SA–BG) i Zdravka Čolića. Razmere reakcija daju nam za pravo da posthumno govorimo o "fenomenu Toše".

Iz profesionalne biografije (u kojoj treba spomenuti i činjenicu da je studirao solo pevanje) teško je moguće zaključiti zašto je Toše postao zvezda balkanskih razmera. Upadljivo je odsustvo skandala, političkih ili kvazipatriotskih gafova, skaradnih fotografija, maskirnih uniformi, maloletnica, vanbračne dece, srceparajućih raskida – ukratko svih ovih pikanterija koje prate balkansku estradu. Umesto toga Proeski je bio – ambasador dobre volje UNICEF-a, plišane mede je poklanjao sirotištima, a poslednji koncert u Skopju je za cilj imao prikupljanje sredstava za poboljšanje stanja u makedonskim školama. Toše Proeski je pre ličio na pokretnu pevačku Narodnu kancelariju, nego na harizmatičnu pevačku zvezdu.

Kada je poginuo na autoputu (nekada se zvao Bratstva i jedinstva, kao u pesmi Jure Stublića, gde se sudar dešava kod hiljaduiprve rupe), Balkanom je protutnjao zemljotres.

Internet sajtovi su zabeležili rekordnu posetu koja se merila stotinama hiljada, u Beogradu je otvorena Knjiga žalosti, plakalo se, a pominjali su se Tito, Đinđić, Elvis i Silvana Armenulić. Toše je bio makedonski zaštitni znak, ali su ga i drugde smatrali svojim, pa se često pominjao duh Jugoslavije. Toše je za većinu ljudi svojim univerzalnim ljubavnim pesmama uspeo da pređe rampu međuetničkih granica, potvrđujući da je Makedonija bila i ostala najjače uporište duha jedinstva jugoslovenskih naroda i narodnosti. Setite se – to je zemlja koja se klackala na ivici ambisa građanskog rata, sa izrazito lošim ekonomskim pokazateljima, stalnim pretnjama asimilacijom. E tu je pevao Toše uspevši da nadiđe čemernu svakodnevicu i dobaci do Slovenije. Nakon sahrane se pominje mogućnost da Makedonska pravoslavna crkva (MPC) proglasi Tošeta za sveca. Proeski je proglašen za zaslužnog građanina Makedonije i sahranjen je sa svim vojnim i državnim i crkvenim počastima. Nisu izostala ni astrološka tumačenja, na kablovskim programima danima se emituju Tošetove pesme uz prateće SMS komentare. Prema nekima od njih numerološka vrednost njegovih godina (6+2=8, broj smrti) ili datuma rođenja ukazuju na tragičnu sudbinu. Mit počinje.

Dakle ako zvezde postaju sjajnije nakon tragične smrti, Toše će ostati upamćen kao najveća zvezda svog vremena. Međutim, kako se bliži novi Evrosong, i to u Beogradu, mislim da bi bilo fer bar delić tog spektakla posvetiti Tošetu Proeskom. On je jedan od ljudi koji su vratili pop muziku u žižu popularnosti i komercijalne eksploatacije. Ma šta mislili o Evroviziji i pop baladama, one su prve dovele do interbalkanske saradnje, do značajnog podizanja kriterijuma u muzici i tekstovima, do povratka osećajnosti u emocionalno opustošene narode i narodnosti. Nedavna smrt Laze Ristovskog ili koncert u slavu preminulih Indeksa pokazuje nekrofilnu crtu naše estrade. O kolegama iz drugih republika govori se i peva tek kada ih više nema. Toše je bio klinac iz druge priče, druge generacije koja je pokušala da poveže ono što se raspalo i pokidalo tokom devedesetih.

To je činio glasom, delima i ličnim primerom – skromnošću i pristojnošću. Zato su valjda smrt Tošeta Proeskog čak i oni koji nisu kupovali njegova izdanja ili plaćali kartu za koncerte doživeli (sudeći po hiljadama takvih komentara) kao lični gubitak. Možda su zato ovi masovni izlivi osećanja pokazatelj da smo ipak sposobni da osećamo, da iznutra nismo mrtvi, okamenjeni ili otupeli, mnogo ljudi je u komentarima priznalo da su plakali, odnosno da su doživeli nekakvu emocionalnu katarzu. A makedonske pečalbarske pesme su vam ko bosanske sevdalinke – služe da se čovek isplače i olakša muku.

Dragan Ilić