"Ko mi je stavio bombe na prozor"; "Vreme" br. 876

Stvarno je teško i mučno čitati ove redove, a da se čovek po ko zna koji put ne zapita: "Gde mi to stvarno živimo ili ima li nade da preživimo!?" Mene zaista čudi vaša naivnost i navodno poverenje u srpske vlasti i srpsku policiju, da će hitno rešiti taj slučaj. U zemlji u kojoj ne postoji minimum ljudskih prava na život, rad, slobodu kretanja i govora, vrlo je opasno živeti u zabludi i verovati bilo kome, a da nije iz najuže porodice. To što ste sedeli sa Tadićem na kafi i telefonom pričali sa Jočićem mala je vajda za vas. Bolje bi bilo da su diskretno našli počinioce i ukazali vam kako dalje normalno da živite sa svojom porodicom u srpskoj prestonici. Ovde je postalo pravno legitimno ne rešavati slučajeve, jer nema više reči o moralu i odgovornosti, a tek viši interesi kada su u pitanju onda pojedinačne sudbine nemaju nikakvu vrednost. S obzirom na to da u Srbiji uvek prevladavaju viši, nacionalni interesi i da sve treba da stane dok se oni ne reše, nikakve šanse nemate ni vi, ali ni drugi normalni ljudi u ovoj zemlji da bilo šta reše u svom životu. Pogotovo ako ste moralan, odgovoran i razuman čovek i želite da saznate istinu, nemate nikakve šanse da živite mirno i dostojanstveno jer je laž u Srbiji najveća istina. Narod obraća pažnju samo na budale, jer su budale.

Stanislava Đukić, elektronskom poštom