Pozorište >

Mehanizam nasilja

olga dimitrijević

Noć ubica
JDP, Scena "Bojan Stupica"
Tekst: Hoze Trijana
Režija: Marko Manojlović
Igraju: Milica Mihajlović, Branislav Trifunović, Sena Đorović

Drama Noć ubica Hozea Trijane, izvedena na Sceni "Bojan Stupica" JDP-a, podseća nas tematikom pre svega na Porodične priče Biljane Srbljanović – deca se igraju odraslih, tj. svojih roditelja i različitih porodičnih situacija, i kroz tu igru razotkrivaju mehanizme mržnje, nasilja i ostalih negativnih pojava koje i te kako utiču na njihov život, a povezane su sa društveno-političkom situacijom. Trijanin tekst je u doba svoje praizvedbe bio blisko povezan sa dešavanjima na Kubi, a roditelji i deca su se čitali kao aluzija i na predrevolucionarnu vlast i na ustoličeni Kastrov režim. Takvo čitanje najviše duguje osetljivom društveno-istorijskom momentu u kom je komad prvi put izveden, dok je danas, čini se, u ovom tekstu pre svega dominantna tema poremećenih odnosa u porodici. Sa te strane on nam nudi ne baš razrađeni, i prilično plakatni prikaz opštih odlika patrijarhalne familije kao što su psihološki pritisci, očev problem sa alkoholom, tuče, histerično majčino spremanje kuće i nadrealna zatrpanost kućnim poslovima. Eventualna politička paralela sa Srbijom u tranzicionom periodu, na koju je između ostalog, kako sam kaže, ciljao i reditelj Marko Manojlović, na osnovu samog čitanja veoma je nategnuta i slabo prepoznatljiva, te je za njeno uspostavljanje bila potrebna značajna rediteljska intervencija.

Međutim, prvi znaci koje primamo sa scene ne ukazuju ni na šta slično. Ne dobijamo ni naznaku gde se radnja tačno dešava, zapravo, ova zbivanja bi se mogla odigrati u bilo kojoj sirotinjskoj porodici od Latinske Amerike do Balkana. Scenografija Marije Kalabić nam ilustruje sobu porodice koja sastavlja kraj sa krajem: grede na plafonu, raspali orman, žica za veš raširena u sobi... uz još nekoliko objekata koji su tu samo ilustracije radi i tokom predstave neće imati nikakvu funkciju (kavez za ptice, sat...) U takvom ambijentu upoznajemo likove: Lala, Cucu i Bebu, u iznošenoj i nemarnoj odeći (kostim potpisuje Lana Cvijanović). Oni se igraju porodičnih situacija u kojima naizmenično tumače oca, majku i sebe same, a karakter tih situacija trebalo bi da nam razotkrije bolesnu porodičnu situaciju i dâ objašnenje za Lalovu nezadrživu želju da pokolje svoje roditelje; dok sa druge strane njihova opsesivna igra otkriva i nemogućnost odvajanja i međusobnu patološku zavisnost roditelja i dece. Dok je Lalo (Branislav Trifunović) pogubljen, rastrzan, uznemiren, i ponekad previše dramatičan u pokušaju da počne da živi svoj samostalni život (ma šta god on podrazumevao pod time), njegova sestra Cuca (Milica Mihajlović) stoji na zemlji i oprezno, odbojno i racionalno se odnosi prema mogućim radikalnim promenama (čitaj: eventualnom ubistvu roditelja). Između njih dvoje stoji Beba (Sena Đorović), devojčica izgubljena između ove dve suprotnosti, koja se naizmenično isključuje iz igre i revnosno u njoj učestvuje. Sama glumačka igra je određena u tonu ekstremnog psihološkog realizma, tako da u kombinaciji sa takođe vrlo realističkom scenografijom dovodi do toga da nedovoljno razrađene i u ovakvom ključu ogoljeno banalne situacije iz komada izbiju na površinu. Čini se da je Marko Manojlović nedovoljno kritički iščitavao tekst i svu svoju pažnju usredsredio na razigravanje mizanscena i rad sa glumcima te je idejni plan ostao zanemaren. Postavkom nam nije data nijedna referenca na današnjicu (može se dešavati i danas i npr. sedamdesetih godina prošlog veka), a oni jasno naznačeni problemi – nasilje i poremećeni odnosi – dobijaju karakter opšteg mesta. Prikazano stanje stvari je manje-više konstanta klasične patrijarhalne porodice, a neiznijansirani i maltene taksativno nabrojeni problemi stoje u opoziciji sa primenjenim duboko realističkim postupkom što dovodi do toga da sve ispada odveć banalno. Politički aspekt teksta je verovatno bilo lako prepoznati na Kubi šezdesetih godina, ali u Srbiji danas on ostaje na nivou dobronamernog učitavanja. Možda nije bilo ni potrebno konstruisati metafore na tranziciju da se predstava Noć ubica ozbiljno pozabavila mehanizmima nasilja u patrijarhalnoj porodici, ali je, nažalost, i ta prilika ispuštena.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST