Pola dva ujutru i ne mogu da zaspim.

Iz neke ludosti uključim televizor i na ružičastoj televizji gledam film o cnačkom životu. Teče priča o bivšem robijašu, dileru droge: ne može da nađe posao, posećuje biro dva puta i za tri meseca ne nalazi ništa, uporno ga odbijaju, zbog prošlosti. Zatim sa ortakom iz kraja komentariše kako posao dobijaju samo devojke a momci mogu da diluju, drogu i/ili ribe.

Nekako, dok se odvijalo tih poslednjih dvadeset minuta filma, skontao sam da živim u pravom getu.

Heroin ću lakše naći od knjige. Pa, nije ni čudo: kada ću jednom knjigom da se uradim, a i biće mi mnogo lepše od čitanja. Ko je lud da napreže mozak kad ne mora, a i ne može, sve i da hoće. Za makroa ne bih mogao da tvrdim, ali ne sumnjam da je to izvesnije i lakše postati nego zaposliti se preko biroa, gde samo gledaju kako da te skinu sa večite liste, kao da ćeš im iz usta uzeti.

Film ima težinu jer sam baš ovog leta prolazio kroz takve lustracije gde daš sve od sebe za bilo kakav bedni posao da bi na kraju samo odmahnuli rukom kao da si, jebote, izvinjavam se, crnac! I kao da si bivši robijaš! Šikaniranje na sve strane, mislim, šta više reći kad i za posao konobara treba veza.

Gledao sam i nešto gde se ukazuje na to kako većina mladih u Srbiji nikada nije izašla iz zemlje, žive s roditeljima i kad napune 30 godina, nesposobni za život, s visokim šansama da okončaju samoubistvom, kako su političari ti koji su nas doveli opet do devedesetih i kako smo i sami krivi za sve to.

Naravno, možemo izvršiti kolektivno samoubistvo, ali to bi bilo objavljeno kao vest da je srpska omladina to počinila iz revolta zbog oduzimanja Kosova.

Očigledno, system error. Veliki crni ekran i čekanje na ruku koja će negde pritisnuti neko dugme za restartovanje ove gungule od pobrkanih vrednosti. Ono što ovde dostiže vrhunac popularnosti je default primer šunda. Neke tamo superzvezde Granda okupiće neverovatan broj ljudi i, što je još crnje, to će se desiti u Beogradu. Razumem unutrašnjost, ljudi se okupe i na političkim mitinzima jer nemaju gde da izađu, ali Beograd razočarava svojom masovnom glupošću. Doduše, tu se i proizvodi to zlo zvano popularna muzika ili turbo-folk, pinkofonija, kvazimuzika napravljena kao rastvarač za inteligenciju.

Znam da su neki vladari poput Lenjina koristili filmove sa imbecilnim sadržajem samo da bi zaglupeli populaciju u cilju, naravno, što duže vladavine. Mislim da je i ovde slučaj zaglupljivanja nacije: javne ličnosti se trude da nas impresioniraju – a i sami sebe, rekao bih – izvanrednom mešavinom morbidnih izjava i partijske uloge.

Prvo vidim onog kako izgovara da je odlično što je njegov predsednik u Hagu i da je to baš, baš super, jer je on tamo otišao da pobedi sud, NATO i celu Ameriku. Mislim, molim te, koji imbecil može to stvarno misliti a da u isto vreme voli svoju stranku i lidera? Zatim sledi, ne znam kako to nazvati – ratna propaganda. Pojavljuju se izvesni intelektualci, poznata lica i jedan za drugim izgovaraju tekst "Ne damo Kosovo" ili "Kosovo je Srbija", što mu dođe isto. Prvo, ko je njih išta pitao? Drugo, da li oni žive tamo? Treće, da li su oni normalni?

Kad uključim televizor želim da vidim film, seriju i naučno-obrazovni program. Sve osim toga je suvišno, svaki oblik vesti pretvara se u dnevnu infuziju političkog sranja. Tome potpomažu redovne i vanredne pojave, izjave funkcionera date čisto da ne zaboravimo za koga nismo glasali i za koga smo glasali – pa makar se taj glas u međuvremenu preobrazio u vrisak. To narušava zdravlje. Ne mogu ni da pretpostavim kako je onima sa mnogo većim iskustvom, godinama i, ne daj bože, aritmijom u ovu meteorološki promenjivo vreme.

Predlažem – apstinirati od televizije i tri puta na dan po deset puta izgovoriti rečenicu: "Volim sebe, želim da živim."

Ako to ne pomogne, kao što neće, predlažem preplivavanje Dunava, pa u Rumuniju.

Samo da malo otopli i – eto nas u Evropi.

Đorđe Štefan