Navigator:
Britanski skandal

To je bio san svakog informatičkog skeptika. Dvadeset i pet miliona imena, adresa i podataka o bankovnim računima Britanaca koji primaju dečji dodatak palo je u ko zna čije ruke, greškom poreske službe. Razmere skandala su tolike da se u nekoliko navrata oglasio i premijer Gordon Braun, dok je šef poreske (i carinske) službe podneo ostavku.

A sve je počelo krajnje naivno. Osamnaestog oktobra jedan niži službenik poreske uprave dobio je zadatak da dva diska sa pomenutim podacima pošalje oditoru u London. Tu počinje misterija. Službenik je diskove navodno poslao preko kompanije TNT, ali je propustio da to na bilo koji način registruje i uzme povratnicu. Pet-šest dana kasnije, nakon što je utvrđeno da paket nije stigao, poreska služba, inače smeštena izvan Londona, šalje nova dva diska koji uredno stižu. Početkom novembra svi počinju da se brinu i da traže nestale diskove. Iz dana u dan se obaveštavaju funkcioneri na višem nivou dok desetog novembra ne biva obaveštena cela vlada sa premijerom. Istraga se proširuje i kako ne daje rezultate, uprkos preturanju skladišta TNT-a, obaveštena je javnost, a ugroženi pojedinci, to jest njih dvadeset pet miliona, upozoreni su da obrate pažnju na bilo kakve sumnjive transakcije sa svojih računa. Kao da sve to nije bilo dovoljno, poreska uprava obaveštava javnost da su krajem oktobra izgubili još šest diskova na kojima su snimljeni razgovori službenika i građana koji su zvali da se oko nečega žale.

Da sam na mestu britanskih vlasti, poreske uprave i građana ne bih se toliko brinuo zbog dva nestala diska koliko zbog neverovatnog sistema kojim se ti diskovi distribuiraju. Najpre, nije mi najjasnije zbog čega u zemlji najbržeg interneta u Evropi, ti podaci nisu mogli biti poslati kao šifrovani fajl? Stigli bi za nekoliko minuta, potpuno bezbedno. Snimanje na CD čini ih ranjivim na mnogo načina. Lično bih se zabrinuo oko toga ko sve može da kopira takve podatke, ko ih kontroliše i koliko je takvih diskova napravljeno za koječije potrebe. Najmanje bih se brinuo zbog nestalih diskova. Da su dopali meni u ruke imao bih mogućnost da ih vratim uz pompu (najbolje uz pomoć tabloida koji bi mi lepo platili da osramote vladu) ili da ih zloupotrebim. U ovom drugom slučaju bi ih presnimio i prosledio dalje, na adresu na koju su upućeni kako niko ne bi shvatio da je njihova kopija u pogrešnim rukama. Onda bih natenane smislio najbolji način da ih iskoristim.

Zadržavanje diskova može da znači da onaj ko ih ima želi da Britanci strahuju ili da prosto nije svestan šta ima u rukama (Del boj, na primer). Moguće je da su diskovi negde bačeni i da ih je bespredmetno tražiti.

Zoran Stanojević