Kina >

Mali razmaženi imperatori

seška stanojlović

Nezaustavljivi ekonomski uspon, poboljšanje standarda i "komercijalizacija" svake vrste učinili su svoje i kada je reč o politici "jedna porodica – jedno dete"

Prostran i brižljivo negovan park prostire se u severoistočnom predgrađu Pekinga. Od sličnih parkova u kineskoj prestonici razlikuje se po tome što je istovremeno i rezervat retkih vrsta ptica i jedne, takođe retke vrste kineskog jelena. Za obične posetioce otvoren je tek pre nekoliko godina i njima su namenjene aktivističke poruke tipa "ako mislite na budućnost – čuvajte prirodu", "planeta je naš zajednički dom", "čuvajte prirodnu sredinu" i slično. Dvojezične (na kineskom i engleskom) uklesane su u kamene klupe duž šetačkih staza i praktično su neuništive.

Poruka uklesana na jednoj od njih odskače od ostalih i može da zbuni posetioca: produce trees – not children, ili, u slobodnom prevodu sa engleskog "posadimo drveće, a ne decu". Vispreni kamenorezac kao da se potrudio da se jednim jedinim kreativnim zapisom oduži i prirodi i – vlastima.

Istovremeno, kao da je u jednom potezu sažeo svu dramatiku jedne od najdelikatnijih kineskih tema u poslednjih nekoliko decenija. Suočena sa naglim porastom stanovništva šezdesetih godina prošlog veka, koji se preklopio sa katastrofalnim posledicama Maove avanturističke ekonomske politike (od "velikog skoka napred" do "kulturne revolucije"), Kina se suočila i sa direktnom egzistencijalnom pretnjom za milione svojih stanovnika.

Ova najmnogoljudnija zemlja na planeti raspolaže sa samo sedam odsto obradivih površina u svetu, sa kojih hrani petinu čovečanstva. Zato je krajem sedamdesetih, sa početkom ekonomskih reformi i procesa modernizacije, proklamovala i rigoroznu kontrolu nataliteta. Striktno planiranje, pod sloganom "jedna porodica – jedno dete" uglavnom se uspešno sprovodi već gotovo tri decenije, otkad se rađaju samo jedinčad.

IZUZECI: Izuzeci od striktnog pravila se gotovo na prste mogu nabrojati, i u njih spadaju manjine koje brojčano (samo ih je šest procenata) ionako ne ugrožavaju većinsko hansko stanovništvo, kao i neka udaljena, retko nastanjena ruralna područja. U izuzetne slučajeve spada i smrt prvorođenog deteta, ili ukoliko je rođeno s nekim hendikepom. Onim parovima gde su oboje i sami potomci jedinaca od početka je bilo dozvoljeno da imaju više od jednog deteta. Ovaj kriterijum danas ispunjavaju čitave generacije jedinaca koje su tokom poslednjih tridesetak godina stasali za roditeljstvo, pa je sve više mladih bračnih parova koji se kvalifikuju za dozvolu da imaju više dece.

Svemoćna država koja preko državnih institucija, organizacija i preduzeća kontroliše sopstvene građane, pokazala se uspešnom i u ovom segmentu. Statistički, Kina je uspešno kanalisala prirodni priraštaj stanovništva. U poslednjih dvadesetak godina ukupni broj je zvanično povećan za oko 200 miliona, što na "startnoj osnovici" od milijardu i sto miliona nije dramatični rast. Ono što suvoparni jezik statistike ne registruje jesu pojedinačne i porodične drame koje se u kineskom slučaju broje u milionima. Niko, na primer, ne zna koliko je trudnoća nasilno prekinuto po nalogu "odozgo", jer bračni par u nekoj fabrici, školi, ili nekoj drugoj instituciji te godine nije bio na spisku onih kojima se odobrava proširenje porodice. Od početka primene ultrazvuka u ginekologiji porastao je i broj prekida trudnoće na zahtev roditelja kada se ustanovi da će dobiti ćerku, jer su, u skladu sa tradicijom, u Kini na ceni sinovi.

Stranci koji dolaze u Kinu, o čemu svedoče i novinski i putopisni zapisi, dirnuti su ljubavlju koju Kinezi iskazuju prema deci. Po nekima, nema naroda na svetu koji toliko obožava klince. U tom kontekstu "politika jednog deteta" ima i dimenziju gorkog nacionalnog (samo)odricanja, koje se onda iskazuje u bezgraničnoj ljubavi prema jedincima. Ogromna ljubav podrazumeva i popustljivost u ispunjavanju želja dece, koja se često ponašaju kao istinski porodični gospodari, pa i nose titulu "malih kineskih careva". S druge strane, od njih se, kad poodrastu, očekuje da ispune sve roditeljske snove i ambicije što je neretko veliki teret za samo jedna pleća. Prema pisanju zapadnih medija u studentskim naseljima beleži se povećan broj samoubistava.

ČVRSTA RUKA: Regule i norme su često u sukobu sa životom, pogotovo kada je reč o tako delikatnim odnosima. U Kini taj sudar ima dimenziju istinske društvene drame gde su akteri istiniti likovi (vidi okvir). Nekima, ipak, polazi za rukom da propise zaobiđu na ovaj ili onaj način – preseljenjem dublje u unutrašnjost, skrivanjem od vlasti, ili drugim trikovima. Prema nekim procenama, u Kini postoji između 100 i 200 miliona Kineza koji su "ilegalaci" u sopstvenoj zemlji. Oni ne poseduju nikakve lične dokumente (od krštenice do lične karte) kojima bi zvanično mogli da dokažu da uopšte postoje, jer su na svet došli ilegalno, prema strogim kineksim zakonima.

U međuvremenu, promenile su se mnoge okolnosti koje su svojevremeno diktirale strogo kontrolisano planiranje porodice. Nezaustavljivi ekonomski uspon, poboljšanje standarda i "komercijalizacija" svake vrste učinili su svoje i kada je reč o politici "jedna porodica – jedno dete". Mnoge lokalne vlasti su čak legalizovale rađanje većeg broja dece, pod uslovom da se to dobro plati: u Pekingu je, na primer, cena za drugorođeno i trećerođeno dete – 75.000 juana, odnosno12.000 dolara. U Šangaju, gde je pre tri godine doneta slična odluka, u međuvremenu je 17.000 porodica dobilo (platilo) dozvolu za porodični "višak". Tako su se partijskim i državnim rukovodiocima, koji su najbrojnija kategorija među prekršiocima propisa o tročlanoj porodici, pridružili kineski novobogataši koji proširenje svoje porodice mogu da kupe. Pred tim izazovom koji preti da uspeh višedecenijske politike planiranja nataliteta dovede u pitanje, vlasti radije komuniciraju sa "svojima", podsećajući prvenstveno državne rukovodioce i partijske kadrove na disciplinu: "Biće uspostavljen mehanizam čvrste kontrole koji će proveriti porodični status funkcionera i članova partije", stoji u dokumentu koji je nedavno partijskim organizacijama i lokalnim vlastima uputilo Organizaciono odeljenje Centralnog komiteta Komunističke partije Kine. U njemu se navodi i da će osnovni kriterijum za napredovanje u partijskoj i državnoj hijerarhiji ubuduće biti "pridržavanje politike planiranja porodice". Istovremeno, ne izostaju javne pohvale onima koji se drže zakona i surovo kažnjavaju prekršioce. Među njima su dve provincije (Hunan i Đeđang) koje su nedavno drastično podigle kazne za porodice koje imaju više od jednog deteta i koje u pojedinim slučajevima mogu da iznose više od milion juana, odnosno 130.000 dolara.

Kao i svaka, i ova kineska medalja ima drugu stranu. Socijalnim kontroverzama koje je prate od početka, pridružuje se i dilema koja još nije aktuelna, ali se postepeno artikuliše. Naime, stručnjaci prognoziraju da bi se već negde između 2020. i 2030. godine Kina mogla pridružiti "starim" nacijama kojoj će nedostajati odgovarajuće radno sposobne generacije mlađih i mladih ljudi. Taj potencijalni problem diskretno otvaraju mediji koji oprezno, ne više od dva do tri puta godišnje, natuknu ponešto na tu temu, što valja uzeti kao indiciju da će se kad-tad time pozabaviti i nadležni.


 

Srećni kraj

Kao vrlo mlada i još neudata, Šin Jun iz Pekinga ostala je u drugom stanju, a da toga nije bila svesna sve dok za abortus nije bilo prekasno. Roditelji njenog dečka, sadašnjeg muža, žive u unutrašnjosti i pristali su da, uz sav rizik koji se podrazumeva, buduća snaha u njihovom domu donese na svet novorođenče – devojčicu, i prihvatili su da se o njoj u tajnosti staraju, jer je majka nakon nekoliko sedmica odsustva morala natrag u Peking na posao. Kada je nakon nekoliko meseci otišla da obiđe kćer, saopšteno joj je da je devojčica umrla. Posle izvesnog vremena Šin Jun se udala za nekadašnjeg dečka i ponovo ostala trudna. Ali, kako su joj rekli pretpostavljeni na radnom mestu, nije bila na redu za rađanje, pa je primorana na abortus. Dve uzastopne traume dugo su opterećivale Šin i njenog muža, ali su se ipak posle nekoliko godina odlučili na treći pokušaj – na svet je došla još jedna devojčica. Možda je roditeljski instikt ovaj bračni par održavao u nadi da ni prvorođena devojčica nije umrla, već je "sklonjena na sigurno", u neku drugu porodicu bez dece, još dublje u unutrašnjost. Ova dirljiva priča ima srećan kraj, jer se na kraju ispostavilo da su roditelji s razlogom verovali da im je prvorođena ćerka u životu. Sada, u dvadesetim godinama ona, sa "tuđim" imenom koje nosi i raspolućenim identitetom stalno boravi sa pravim roditeljima i mlađom sestrom, jer više nije dete pa ni njoj ni roditeljima više niko ništa ne može. Ali: "Ja ni danas ne znam šta je u njenoj glavi", poverila se sa setom Šin Jun nedavno jednom novinaru, sažimajući i sopstveno i kćerkino bolno iskustvo u jednoj rečenici.

Sistematsko planiranje

Planiranje porodice u Kini ima status "državne mere", što omogućuje da se sprovodi sistematski i organizovano, a počinje još pre venčanja. Odnosno, ni pred matičara se ne može bez dozvole, a ideološko-propagandno obrazovanje u stilu "što kasnije, to bolje" traje permanentno. Sledeća stepenica je dozvola za prvo (u pravilu i jedino) dete. Po mestu rada (u gradovima), odnosno stanovanja (pretežno u selima) planiraju se godišnje kvote novorođenčadi, pa roditelji strpljivo čekaju da dođu na red i uđu u godišnju kvotu.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

POVEZANI ČLANCI