VREME 899, 27. mart 2008. / MOZAIK
Artur Klark, 1917–2008:
Moreplovac kosmičke odiseje
Iako je želeo da ga upamte pre svega kao pisca, ljudi će ga se sećati i kao velikog popularizatora nauke i smelog vizionara koji se nije libio da proriče bližu i dalju budućnost
|
Artur Klark rođen je 1917. godine u Somersetu, obalskoj provinciji u jugozapadnoj Engleskoj. Skromno imovno stanje nije mu dozvolilo da svoju načitanost i znatiželju dopuni unverzitetskim obrazovanjem tako da je mladost proveo radeći kao anonimni službenik penzionog fonda. Drugi svetski rat Klark je proveo braneći otadžbinu, kao ekspert za radarske sisteme, tehnologiju koja je u ono vreme bila tek u povoju. Tek nakon rata Klark počinje ozbiljnije da se bavi literaturom.
Prelomni događaj Klarkove karijere zbio se 1948. godine kada je napisao kratku priču Stražar i sa njom učestvovao na jednom BBC-jevom konkursu. Priča o misterioznom odašiljaču koji je na Mesec postavila jedna nepoznata civilizacija ostala je neprimećena, ali je udarila temelj Klarkovom budućem književnom delu. U svojim najboljim romanima, Kraj detinjstva (1953), Grad i zvezde (1956) i Sastanak s Ramom (1972), Klark na različite načine obrađuje susret naprednog čovečanstva i još superiornije kosmičke civilizacije. Prožeti mistikom, nerazumevanjem i nepoverenjem, ovi komplikovani susreti ilustruju Klarkovo duboko verovanje da kosmos vrvi od inteligentnog života. Ali susret s nepoznatim Klark nikad nije idealizovao. Baš kao i njegov savremenik Stanislav Lem, Klark je svoju priču o preplitanju civilizacija formulisao kao niz upozorenja i nagoveštaja da prvi kontakt neće biti ni brz, ni lak ni lišen rizika.
KJUBRIK, KLARK I KLARK: Ipak, da nije bilo romana 2001: Odiseja u svemiru i istoimenog filma iz 1968. godine, Klarkova slava bi danas bila neuporedivo manja. Film i roman nastajali su paralelno, kao plod zajedničkog saradnje Artura Klarka i Stenlija Kjubrika a kao predložak za priču uzet je već pomenuti Stražar. Saradnja ova dva izuzetna umetnika nije bila jednostavna: Klark je smatran za čudaka koji "živi na drvetu", dok je Kjubrik bio enfant terrible u svetu filma. Svako je vukao na svoju stranu tako da su razlike u pristupu opstale do samog kraja: Kjubrik je u filmu prednost dao artističkim i vizuelnim elementima dok je Klark u romanu bio mnogo direktniji i određeniji. Od početne ideje da se napiše "filmski scenario Kjubrika i Klarka po romanu Klarka i Kjubrika" na kraju je ispao film koji su potpisala oba autora i roman koji je, pomalo sebično, potpisao samo Klark. I tako je nastala nezaboravna priča o monolitu savršenih proporcija koji kroz prostor i vreme prati sazrevanje ljudske rase pripremajući je za susret sa višim intelektom.
Film je podelio gledaoce na one koji nisu ništa shvatili, na one koji su mislili da su nešto shvatili i na one koji su sve shvatili samo to nikom nisu umeli da objasne. I pored toga, publika nije dozvolila da film propadne. Štaviše, Odiseja je i pored svoje zahtevne hermetičnosti i negativnih početnih reakcija na kraju zabeležila neslućeni komercijalni uspeh (preko dvesta miliona dolara čistog profita). Autori su stekli svetsku slavu a film kultni status jednog od najboljih filmova svih vremena, ne samo u naučnofantastičnom žanru.
Klark je bio veoma plodan pisac u svakom pogledu, sa preko sto značajnijih naslova. Razumljivo, tako velik opus bio je i prilično neujednačenog kvaliteta, naročito kada su u pitanju nastavci antologijskih originala. Pritisnut publicitetom, slavom, iščekivanjem i zahtevima armije svojih čitalaca, Klark je napisao tri nastavka Odiseje i još tri nastavka Sastanka s Ramom, ali je taj trud prošao prilično nezapaženo. Knjiga Poslednja teorema koju je Klark napisao u saradnji sa Frederikom Polom, još jednim velikanom SF-literature, biće objavljena posthumno.
Iako je Klark želeo da ga upamte pre svega kao pisca, ljudi će ga se sećati i kao velikog popularizatora nauke i smelog vizionara koji se nije libio da proriče bližu i dalju budućnost. U tekstu napisanom 1945. godine za "Wireless Magazine" Klark je uverljivo predvideo da će geostacionarni sateliti jednoga dana predstavljati komunikacionu kičmu planete, pre nego što je prvi satelit bio i nacrtan a kamoli lansiran. Reč je o satelitima koji se kreću vrlo visoko, na oko 36.000 kilometara iznad površine zemlje. Na ovoj visini brzina kretanja satelita odgovara brzini rotacije planete tako da se satelit nalazi uvek iznad iste tačke globusa. Sve ostale orbite nemaju ovu prednost: satelit je ili brži u odnosu na Zemljinu rotaciju (na nižim orbitama) ili sporiji (na višim) tako da se signal koji satelit emituje može uhvatiti samo u vreme preleta.
|
STRAĆITI MILIJARDU: I zaista, ispostavilo se da je geostacionarna orbita vrlo dragocen resurs: postoji samo jedna takva kružna putanja i ona se nalazi u ekvatorijalnoj ravni. U čast čoveka koji je prvi predvideo njen značaj i svrhu, ova orbita se danas i zvanično naziva "Klarkovom orbitom". Geostacionarni pojas izdeljen je na "slotove", tj. "parcele" u kojima se nalazi po jedan geostacionarni satelit a oko toga kome ovi slotovi pripadaju (državi koja je lansirala satelit ili državi iznad koje se satelit permanentno nalazi) i dalje se vodi rasprava. Iako se vremenom pokazalo da geostacionarna orbita nije sasvim idealna (striktna ekvatorijalna lokacija, limitiran smeštajni prostor, velika visina orbite koja izaziva merljivo kašnjenje u transmisiji signala), Klark bi, verovatno, zaradio ogromne pare da se setio da svoj koncept na vreme patentira. Umesto toga, napisao je više šaljivih tekstova sprdajući se na sopstveni račun ("Kako sam straćio milijardu dolara u slobodno vreme"). Klark je, osim toga, vrlo rano shvatio koliki značaj imaju informacije u savremenom društvu i kakav se manipulativni potencijal krije u njima: "Ponekad sanjam da je Ted Tarner izabran za američkog predsednika ali da odbija da preuzme dužnost jer ne želi da se odrekne vlasti koju mu daje CNN."
Ideja na koju je Klark takođe bio jako ponosan je "svemirski lift", veoma dugačko i jako "uže" vezano jednim krajem za zemlju a drugim za "sidro" postavljeno iza geostacionarne orbite. Ovakvo uže koristilo bi se za brzo i lako lansiranje satelita: jednostavno, zakačite satelit za uže a onda ga pustite da puzi naviše kao što se majmun penje uz lijanu sve do krošnje drveta. Iako ova Klarkova ideja deluje skoro bizarno, mnogi inženjeri tvrde da je sva potrebna tehnologija uglavnom tu i da kosmički lift može da bude sagrađen u narednih dvadesetak godina.
Nije Klark uvek bio tako uspešan u svojim predviđanjima. Neka od njih bila su sasvim groteskna, poput uverenja da će početkom sedamdesetih utrenirane šimpanze zameniti čoveka u velikom broju trivijalnih poslova. Neka predviđanja ostvarila su se tek delimično (Klark nije predvideo internet u njegovoj današnjoj formi, ali je tvrdio da će "globalna biblioteka" profunkcionisati do 2005. godine). Čak i antologijska Odiseja u svemiru pati od "viška dostignuća" oročenih za početak XXI veka: masivne orbitalne stanice, hoteli u kosmosu, rutinski letovi ka Mesecu i Jupiteru, veštačka inteligencija... Klark je predvideo uspon kompjutera, ali je u tom predviđanju i preterao: današnji kompjuteri umeju da igraju jako dobar šah, ali su još uvek decenijama daleko od toga da steknu svoju "ličnost" kroz sposobnost apstraktnog razmišljanja. Da ne pominjemo kontakt sa vanzemaljskim civilizacijama koji je Klark proricao i očekivao sve do poslednjeg dana života. U svom intervjuu za "Playboy" od 2001. godine, rezignirani Klark ne skriva svoju ogorčenost što se sredstva namenjena ostvarenju prvog kontakta neprekidno smanjuju: "Američki Kongres obustavio je finansiranje istraživanja u pravcu najvažnijeg otkrića u istoriji civilizacije. Ponekad se čovek zapita ima li inteligentnog života u Vašingtonu."
Klark je, ipak, najviše promašio u proceni da će interes čovečanstva za osvajanje kosmosa u budućnosti neprekidno rasti. Tako nešto možda mu je delovalo logično dok je zajedno sa Volterom Kronkajtom za američku televiziju komentarisao epohalne letove Apola na Mesec. Instrumentalizacija osvajanja kosmosa u političke svrhe kako bi se stekao odlučujući poen u hladnoratovskom nadmetanju Klarku je bila strana. On, jednostavno, nije bio spreman da vidi kako se interesi nacionalnih država često kose sa nespornim interesima čovečanstva u celini. Pa opet, evidentni promašaji ne umanjuju značaj Klarkovih proročkih vizija. Ako ništa drugo, Klark nas je naterao da o tim stvarima razmišljamo kao o potencijalno mogućim. Kako je sam govorio: "Da nije bilo ljudi kao što su H. Dž. Vels i Žil Vern, ljudi nikad ne bi shvatili da je let na Mesec izvodljiv. Ja sam srećan kad čujem da su neki mladi ljudi postali kosmonauti zato što su čitali moje knjige."
PUSTINJAK: Klarkov privatan život odvijao se, uglavnom, daleko od očiju javnosti. Nakon kratkotrajnog promašenog braka koji se završio razvodom i bez dece, Klark se 1956. godine, kao zaljubljenik u more i još strasniji ronilac, preselio u Šri Lanku (tada Cejlon) i tamo ostao do kraja života, baveći se pisanjem, podvodnim istraživanjima, davanjem intervjua i vođenjem svoje ronilačke škole (koju će zbrisati katastrofalni cunami iz 2004. godine). Krajem osamdesetih dijagnosticiran mu je postpolio sindrom, progresivno oboljenje koje će ga sve češće vezivati za invalidska kolica. Povremeno je bio na meti žute štampe, prvi put kada se spekulisalo o njegovom (homo) seksualnom opredeljenju, a drugi put kada ga je "Sunday Times" optužio za pedofiliju i iživljavanje nad decom. Iako je policija Šri Lanke sprovela temljenu istragu, ove teške tvrdnje nikad nisi bile potkrepljene dokazima. Klark je svoj revolt izrazio tako što je dve godine odbijao da primi plemićku titulu koju mu je dodelila engleska kraljica.
Sa ovog sveta Klark je otišao skromno, okružen malim krugom prijatelja, poštovalaca i rodbine, bez ikakvih religioznih obreda. Klark nikad nije krio svoj apsolutni ateizam, često naglašavajući da je institucionalna religija "najveće zlo u istoriji čovečanstva". Posebno ga je iritirao monopol vodećih svetskih religija na interpretaciju univerzalnih moralnih načela. Impresioniran brzinom razvoja nauke i čovekovom potrebom da neprekidno uči i širi svoje vidike, Klark je zahtevao da se na njegov grob upiše samo jedna rečenica: "Nikad nije odrastao i nikad nije prestao da raste." Prethodno se pobrinuo da jednu vlas svoje kose pošalje u kosmos, uzbuđen mogućnošću da njegov genetski materijal vaskrsne na nekom drugom mestu, u nekoj drugoj, dalekoj civilizaciji. Klark je sahranjen u svojoj drugoj otadžbini, na gradskom groblju u Kolombu 22. marta, ali njegovo stremljenje ka zvezdama ni smrt nije uspela da zaustavi.
Dr Saša Marković