Nuspojave Okupacija u 2,6 izjava Ono što je naskočilo na Đilasa jedno je bedno shvatanje "nacionalne države" kao vanvremenskog i nadistorijskog projekta koji ima svoje apsolutističke kriterijume, važeće za sva vremena

piše: Teofil Pančić

Upomoć, kad će više taj jedanaesti maj – ima da pocrkamo od ovih progresivno narastajućih Udara Čiste Gluposti! Evo, sad se to Putujuće Predizborno Ludilo, bogme, dohvatilo i Zemuna, a na tu sam temu posebno osetljiv, pošto je Munze Konza jedan od dva grada na svetu u kojima imam nešto kao krov nad glavom. A oba su, ne baš slučajno, panonski, vojvođanski, podunavski gradovi, razbaškareni pod kulama na sremskim uzvisinama. I u oba, tjah, vladaju radikali. U jednom, doduše, biće da neće još dugo.

Elem, čto slučilos? Dragan Đilas, čovek koji bi širokom dijapazonu svojih aktivnosti rado pridružio i posao gradonačelnika Beograda (ma znate ga, to je onaj što za lepe pare "prodaje sekunde"; u moje vreme nije postojala takva profesija, nego si morao da imaš pravo, ozbiljno zanimanje – znate ono: pekar, lekar, apotekar... – i da se kvalitetno baviš nečim vidljivim, konkretnim i korisnim da bi te uvažavali; bilo je, doduše, onih što su prodavali cigle, ali njih niko nije baš shvatao ozbiljno) došetao onomad malo do Zemuna, pa se tu nešto zapričao, baš onako predizborno. I tako, reč po reč, reče Đilas da je Zemun još pre iha-haj godina – recimo, sto i pedeset – "bio deo Evrope", što u to vreme "nije bilo slučaj sa drugim delovima Beograda". Dočim danas Zemun, veli Đilas, baš nešto i nije u Evropi. A Beograd? Pa, ako dobro sledim tok Đilasovog iskaza, ni on baš nije u Evropi, ali nekako manje nije u Evropi od Zemuna, koji danas nekako skroz nije u Evropi. Ili tako nekako. Enivej, na tu su se njegovu izjavicu brže-bolje obrušile sve (u borbenoj formaciji: razvivši se u krelce) političko-medijske parapatriotske snage, no o njima ćemo nešto docnije. Hajde prvo da vidimo šta je to Dragan Đ. rekao, šta to zapravo znači, i zašto to uvek izaziva predvidljivo burne i ganutljivo plitke reakcije?

Najpre, fakat je da su Zemun i Beograd u vreme na koje Đilas ukazuje bili susedni gradovi u dve države: Beograd u Otomanskoj imperiji, posle u Kneževini Srbiji, a Zemun je bio pogranični, mahom ribarsko-zanatlijsko-paorski kontumac one muzilovske "kakanije", crno-žute monarhije, i njegove su prestonice bili Beč i Pešta. Je l’ bilo tako? Bilo je. Koliko dugo? Ma sitnica, par stoleća... Đilasova je izjava u tom smislu sasvim tačna: kao što je po merilima današnjeg sveta EU "mejnstrim Evropa", a ono što je izvan nje sumračna margina, tako je po merilima onog vremena Zemun bio deo teritorije jedne od ključnih evropskih država, one koja je stvarala i simbolizovala duh one famozne (kičerski divinizovane i prostački vređane) Mitteleurope. Oh, ta nema li u tom duhu i nečega malograđanskog (pfuuj...)? Ima, naravno; i malograđanština je jedan eminentno evropski izum... Dakle, i fašizam, kao njen neizbežni, degenerični proizvod? Jakako, baš kao i prometejski, plemeniti, delatno demokratski, ne-staljinski antifašizam! Kako god, fakat je da je Beograd tog vremena, i "turski" i "srpski", bio maloazijska kasabica, tek u najranijoj fazi svoje jevropske preobuke. To, da se razumemo, nije ništa "loše", kamoli strašno: to, recimo, znači da se u Beogradu i tada dobro, meraklijski, mezetilo i pilo... Sve je to užas i postida jedino u očima iskompleksiranih skorojevića. Zato je ukazivati na te istorijske činjenice – i njihove neizbežne reperkusije – sasvim u redu, sve dok se ne ode korak ili dva predaleko, ka nekoj formi potuljenog kulturrasizma. Bez obzira na stanovitu dozu laskanja i umiljavanja taštini tvrdokornih "zemunista", Đilas nije prešao tu crtu.

Šta ga je, međutim, dočekalo? Neumorni Qrir ga je razvukao kao Panta pitu, ali nije važan Qrir, važno je da su pruženu im priliku iskoristili likovi poput Aleksandra DSS Popovića i istoimenog Vučića, Đilasovih protivkandidata, te šarmantne Gordane Pop Lazić, predsednice opštine Zemun. Potreseni Popović zavapio je da bi "DS morao da zna da je pre 150 godina u Zemunu bila tuđinska, austrougarska vlast, i da je žalosno tvrditi da prisustvo tuđinske vlasti označava pripadnost Evropi"; zgranuti Vučić zamelodramatizovao je nad Đilasovim "elementarnim nepoznavanjem istine" (koje?!), a vidovita Pop L. blagoizvolela je ustvrditi da je D. Đ. "proglasivši austrougarsku okupaciju Zemuna evropskim dostignućem uvredio svakog građanina Zemuna". Čudno, muvao sam se juče po pijaci i okolini, prisluškivao ćoškarske diskutante, konsultovao goste moje omiljene kafane, ama nikog uvređenog ne sretoh, valjda sam baxuz... Jedino što nas je sve silno uvredilo je onaj oblak otrovnog dima iz Fitofarmacije, koju lepo vidim sa mog prozora, prozapadno okrenutog dušmanskoj Jevropi...

Ono što je naskočilo na Đilasa jedno je bedno, palanačko shvatanje "nacionalne države" kao nekakvog vanvremenog i nadistorijskog projekta koji za sve na svetu uspostavlja svoje, apsolutne i apsolutističke kriterijume, podjednako važeće za sva vremena. Na primeru Zemuna to izgleda ovako: taj se grad nalazi u Republici Srbiji, i to niko ozbiljan ne osporava; međutim, to što je on u nekim ranijim vekovima prebivao u jednoj nadnacionalnoj centralnoevropskoj državi ne znači da je bio "okupiran": to bi bila nebulozna retroaktivna primena sadašnjeg stanja na "parametre" jedne sasvim drugačije prošlosti. Evo, i moje rodno Skoplje nekada je bilo u srpskoj državi, hoće li to Pop Lazić, Pop Vučić i Pop Popović možda da mi kažu da je bilo "okupirano"?! Naravno da nije bilo, okupacija je nešto drugo – to je ono kad se herr Kriger dokotrlja na tenkovima... – a ovo je samo spor i dugotrajan istorijski proces pomeranja i (re)definisanja nacija i država. Ti ljudi, dakle, pričaju stvari beslovesne i besmislene, posve nedostojne intelektualaca. No, tako se ovde shvata učešće intelektualca u politici, naročito "patriotskoj": kao pristajanje na ozbiljno izgovaranje teksta koji intelektualcu ne dolikuje.