---

Uđem ja u kafić, kad tamo sedi Brana Crnčević kak ni v chem ne byvalo...

Skokne direktor Javnog servisa do Palate pravde, ili vine se Aleksandar Tijanić svojim poslom do Autokomande gde ga jedan ili više građana prepoznaju i opsuju svak u okviru svojih jezičkih mogućnosti, ili neka bude samo jedan, jedan u sudu, drugi na razmeđi stadiona večitih rivala.

Taj jedan posle psovke dometne nešto kao "platićeš nam za sve", na šta direktor koji već sedam godina letuje na Tibetu i tamo uzima časove samosavlađivanja kaže: "Mladiću, znam da žurite u kafić i da mi niste namenili ništa više od ove dve rečenice koje su, znate i sami, nedovoljne za sva moja nepočinstva, zato bih vas najljubaznije zamolio da pođete sa mnom na ručak, da natenane saslušam šta mi sve zamerate. Ja sam sebe tako često psujem da me obuzme milina kad naiđem na istomišljenika, premda me vi psujete možda zbog stvari koje sam ja potisnuo..."

Psovač koji posle temperamentnog izliva već htede da sedne u auto i odmagli kako ga ne bi stigla direktorova desnica gleda ispod oka: "Da me ne odmami u restoran koji drži neki njegov ortak pa da me tamo tuku i on, i kelneri, i gosti koji su isti kao i on..."

Tijanić ga je, međutim, već zagrlio i dok dlanom o dlanom sede njih dvojica u prijatnom enterijeru, kelner donosi jelovnike formata A3 sa koricama od kože nepoznate bordo životinje, psovač se otkravio, Tijanić ga pošto su pojeli rižoto od morskih plodova i dobili biftek u sosu od višanja pita: "Kažite mi sada, ovde nas niko ne sluša, šta mi zapravo zamerate – šta sam ja kao ministar informisanja u Miloševićevo vreme učinio nažao novinarima ili javnosti preko čega vi eto ni posle trinaest ili koliko godina ne možete da pređete?!" Pravednik ne može ničega da se seti, Tijanić onda pita: "Dobro, da vidimo onda koji su vama sve položaji bili nuđeni, a vi ste ih odbili usled neslaganja sa tiraninom i njegovom gospojom?" Ispostavi se da je nečasnih ponuda bilo nula, kao i časnih uostalom, momak je montažer bez posla, stvarno, kakva slučajnost, RTS je raspisao ili će raspisati, to znaju ovi u kadrovskom, konkurs za nekih dvadeset montažera: "O prijemu odlučuje nezavisna komisija, ali preporuku mogu da vam napišem kao i bilo koji drugi građanin..."

Rečeno – učinjeno, momak zablista na testiranju, preporuka ne odmogne, montažer se nakon samo dve nedelje radnog staža zaljubi u šminkerku, njih se dvoje uzmu, čuvši za istoriju sa hepiendom gradonačelnik Popović dodeli bračnim drugovima stan u kojem oni izrode onoliko dece koliko je potrebno da se dobije dupla premija, jedna od države, druga od Svete matere.

Čiča-miča i gotova priča.

&

"Je l’ smeš da mu meteš prs nanos?" – glasila je rečenica nakon koje bi prozvani smesta demonstrirao kuraž i krenuo ka nosu onoga koje bio meta nevoljna, ovaj bi se instiktivno branio, i paori koji tog dana nisu mogli na njivu jer je još bilo kavano imali su besplatnu premda okrutnu zabavu u kojoj bi potekla krv iz nosa barem jednog od dvaju petlića.

Doista, nama je često išla krv na nos i bez tuče, nauka nema odgovor na taj fenomen, nemam ni ja, možda je to bio omaž koji prva pokolenja rođena u slobodi upućuju lakše ranjenim partizanima, kao mutno kolektivno sećanje, tek, usred fudbalske utakmice ili igranja između dve vatre nekome od takmičara potekla bi krv iz nosa, samopomoć se sastojaja u naslanjanju na zid i u dizanju leve ruke strogo uvis: krvca je morala da se penje do vrhova prstiju te ruke usled čega su nozdrve ostajale bez napajanja, ni sad ne znam ima li ova terapija znanstvenu potku, setio sam je se povodom razbijenog nosa, a naravoučenije koje je izvukao svako ko ima više od pet godina glasilo je: kad kreneš da nekome staviš prst na nos znaj da tvoj vlastiti nos može otrpeti odmazdu koja može biti i te kako prekomerna.

&

Evo nekoliko susreta koji su se završili tako kako su se završili. 1. U Kikevcu spazim Čavoškog kako šeta kera: "Nešto ne vidim da nosiš najlon kese, da pospremiš za kućnim ljubimcem, šta me gledaš, jebali te Arbanasi, Arnauti i Argonauti, azbučnim redom ili kako im se ćefne!" Čuvši ove sve u svemu ipak neuljudne reči ker se otrže i zari sve zube u moju cevanicu, gazda pritrča i komandova "ostav!", što pseto shvati kao zamerku te me za isto mesto ujede udvostručenom snagom: "Ne tu, šaraj malo!..." molim ja, ali ker samo trese glavom levo-desno i to je poslednje čega se sećam. 2. Šeta g. Buha Parkom srpsko-grčkog prijateljstva kad mu priđe jedan novinar (a to ja) i iz čista mira mu reče, tj. rekoh: "Gde su ti sada one kamikaze koje si kao ministar hteo da dovedeš u Bosnu?!", na šta g. Buha skide bez žurbe svoj crni kaput, presavi ga ćutke preko naslona klupe, ispod sakoa ugledah crni pojas, a zato si ti tako šlang, sinu mi kroz glavu koja istog trenutka beše pogođena karate udarcem odmerenim tako da ga u Urgentnom centru proknjiže kao sve u svemu ipak lakšu povredu. 3. Pođe Samardžić na štucovanje brkova kad mu kolega sa fakulteta, i sam markista kao i ministar, ne nazvav ni dobar dan iznebuha sreza: "Samardžiću, Samardžiću, ti si produkt Koštuničine bolesti, tebe nikad niko nije nigde birao, čujem da su ti i sinovi zaposleni u Vladi..." "Povredio sam ruku na fudbalu!", reče Samardžić i šutnu me tačno u mesto za koje me je ujeo ker. 4. Uđem ja u kafić, kad tamo sedi Brana Crnčević kao da ništa nije ni bilo... Nastaviće se, možda i neće.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---