---

Izborna privatizacija >

Čekajući pojeftinjenje

Serija propalih tendera u prvom polugođu ove godine baca sumnju da će se na preostala 103 tendera ostvariti značajnija sredstva za državni budžet

Nakon što je Filip Cepter pre desetak dana odustao od kupovine Industrije mašina i traktora u Rakovici, jer mu, navodno, banke nisu odobrile kredit od 120 miliona evra (koliko mu je falilo da isplati cenu od 121,1 milion evra, koju je ponudio na tenderu), u privrednim krugovima već se raširila doskočica da on zapravo tipuje da će se u Srbiji nakon izbora formirati vlada koja će biti prinuđena da nadalje spušta cene društvenih preduzeća koja još nisu privatizovana i koja će biti motivisana da potpuno napusti sistem tenderske prodaje, da bi od javnosti prikrila benefite koje će morati da nudi investitorima, da bi zadržala imidž zemlje u koju se i dalje ulaže.

Po toj doskočici, vešti Cepter batalio je svoj mali garantni polog od 50.000 evra za učešće na tenderu za IMT, da bi uskoro na ovoj ili nekoj drugoj lokaciji uštedeo desetostruko više, kada neka "antievropska vlada" bude primorana da s njim uglavi neku drugu privatizaciju po pogodbi, jer konkurencije za nova ulaganja i neće biti (ako se ne računa konkurencija preduzetničkih ambicija koja bi se, kao i dosada, odvijala u nekim privrednim klubovima, mimo vladinih činovnika narodnjačkih i levičarskih nazora). Uostalom, kaže isti izvor, ni naši "evropejci" ne žale državna prava, ni državnu imovinu kada se direktno pogađaju oko privatizacije krupnih firmi u javnom vlasništvu sa velikim stranim strateškim partnerima iz političkih (NIS) ili ekonomsko-političkih (Fijat) razloga.

Možda i u ovoj doskočici ima nešto istine, a u opštim srpskim političkim prilikama i dosta razloga što samo ove godine možemo zabeležiti čitavu seriju propalih tendera za privatizaciju. Setite se samo tendera za RTB Bor, za Geneksove hotele na Kopaoniku, Jugoslovensko rečno brodarstvo, Mostogradnju, Ikarbus, Lastu, PD Zobnaticu... a čini se da će slično proći i tenderi za Staklaru u Pančevu, jagodinske Kablove, aranđelovački Elektroporcelan, mitrovački Matroz i druge ne toliko beznačajne firme. Već prošle godine videlo se da tenderska prodaja jenjava, jer je (prema podacima koje prenosi Tanjug, 4. maja) na samo 13 okončanih tendera prodato isto toliko firmi za samo 62 miliona evra, dok su na aukcijama prodata 283 preduzeća za 360 miliona evra. Ovi podaci, kao i serija propalih tendera u prvom polugođu ove godine, bacaju sumnju da će se na preostala 103 tendera, koliko je, prema Agenciji za privatizaciju, još predviđeno firmi za ovaj oblik prodaje, ostvariti značajnija sredstva za državni budžet.

Problem sa privatizacijom preostalih 1000 preduzeća u društvenoj ili mešovitoj svojini do (novog) zakonskog roka – to jest do kraja 2008. godine – očigledno je krupan i ne može se analizirati samo sa gledišta "ove ili one" buduće vlade, to jest rešenje tog problema ne zavisi samo od političkog raspleta u Srbiji. Prvo treba reći da je u ovim firmama zaposleno (pogrešno bi bilo reći da "radi") 473.000 ljudi. Tačno je da je u takvim firmama 2001. godine bilo zaposleno čak 1.020.000, što znači da je više od polovine tako zaposlenih u poslednjih sedam godina ili prešlo u privatni sektor ili je nezaposleno, ali ovaj proces ipak teče mnogo sporije nego što je očekivano. On se, naravno, ne može ubrzati baš tako da se spomenitih 473.000 ljudi gurnu u stečajni postupak – makar koliko bi to ekonomski posmatrano bilo najpametnije. Takav potez verovatno ne bi povukla ni neka ekstremno liberalna vlada u Srbiji, jer je reč o svakom četvrtom zaposlenom čoveku u Srbiji. Šta onda da se radi?

Iako stečaj u razvijenim tržišnim privredama nikako ne znači i propast neke proizvodne ili uslužne zajednice, on je kod nas već prilično kompromitovan zbog nesolidnog i neukog sudskog sistema. Setimo se samo takozvane stečajne mafije, pa i najnovijeg slučaja Agroživ. Imajući to na umu, postavlja se pitanje da li sada treba dozvoliti da čak 1000 direktora smišlja kako da izvede stečaj u korist svojih "tajkunskih saveznika" ili za sebe i svoje lično? Da li 1000 firmi treba da se bavi ilegalnom seobom kapitala dok stečajni upravnici ne stignu na zgarište preduzeća i sretnu se sa unezverenim radnicima?

Problem, dakle, nije samo socijalne naravi, već sigurno spada i u domen takozvanih "strukturnih problema", jer se za malo koje od preostalih neprodatih preduzeća bilo ko može nadati da mogu zadržati nekadašnji proizvodni program, a možda moraju menjati i osnovnu delatnost. Zbog svega toga realno je očekivati da vladina Agencija za privatizaciju dobije neka šira ovlašćenja da traži neke strateške partnere preostalim društvenim preduzećima i onima u kojima je zaostao većinski društveni kapital i mimo dosadašnjih potpuno "transparentnih tendera". Uostalom, ona je to i dosada praktično činila. Pri tome, valjalo bi doista igrati što otvorenijih karata, po cenu nove socijalne galame.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---