---

Ravna gora, po ko zna koji put >

Četničko proleće

I Vuku Draškoviću se, kanda, javilo da je saborovanje na Ravnoj gori promašena investicija, te da je taj komad sa pevanjem i pucanjem odigrao svoje, no Ravna gora je postala "institucija" za sebe, gde svako, kako najbolje zna, maršira i srbuje, jašta nego za sebe

Sve počelo, biće ‘90, i početkom maja, kad je Danica Drašković, a sa Vukom i desetak pristalica, krenula gore na Ravnu goru, e da se oda počast prvom gerilcu u porobljenoj Evropi, legendarnom đeneralu Dragoljubu Draži Mihailoviću. Tada je Danica, neka bude ko u priči, goloruka jurišala na specijalce i helikoptere tadašnjeg Miloševićevog ministra policije Radmila Bogdanovića, koji nisu dali dalje. Posle Milošević pustio da na planini, ko ‘oće, može se igra četnika. I prvih godina nema koga nije bilo gore da, u prelomnim vremenima, podseti na slavnu prošlost bez koje nema slavne budućnosti. Bilo tu krajiških i bosanskih Srba, raznih bokana i jovića, i Šešelj se gore jedared popeo, biće ‘91, da podeli vojvodske činove svojim junacima, ali je, na Ravnoj gori, od početka banku držao Vuk Drašković. Od početka se to i otelo kontroli, kako je, ko u priči, sve bilo dozvoljeno, saborovanje je postalo prepoznatljivo po raznim i inim fundus četnicima koji, za potrebe uvek spremnih fotoreportera i kamermana, sa kamama u ustima samo što nisu jeli živu decu. Slika takvih primitivnih koljača otišla je u svet, i to se nije moglo oprati. Nadalje bilo kako biva, Vuk je redovno drž’o velike i dugačke govore koje je sve manje imao ko da sluša, sve to išlo gore da se vrati tradiciji, tako što će se oloče i otpeva koju četničku. Tako do danji dana, kad je Vuk odlučio da svoju zadužbinu preda državi na staranje.

JOJ ŠTO VOLIM: Ove godine lično Aleksandar Čotrić, funkcioner SPO-a, predsednik Republičke asocijacije za negovanje tradicija Ravnogorskog pokreta, javio da se saborovanje pomera za sedam dana, da bi narod, kako treba, mog’o da glasa, tako da sve bilo u subotu, i oko nje, 17. maja. Kako bilo, sledi iz prve i najprvlje ruke.

Kako stigneš, vidiš gde si, sve već postavljeno, crne Sloboda ili smrt zastave, svečane zastave Srbije, zastave SPO-a, do puta, dokle pogled baci, razni čadori, razni barjaci, te Srpski kolašinski odred, te Srpski korpus Nikšić, te Četnici Guncata, drugi i crno obeleženi arhangeli, sve to uniformisano, sve to raspojasano, sve se to odvrnulo, pa se sastavilo, Boj se bije, bije, zastava se naša vije za slobodu Srbije...

Put, asvaltiran, pun, i dokle pogled baci, sve se to ušajkačilo i ušubarilo, ima i starija žena pod punom šajkačom, pogurena, ali grabi napred, ima đeca, ima ljudi, ima svi polovi, uzrasti i te generacije. Do puta tezge sa razne šubare, šajkače, kokarde i druge prcalje, vašarska ponuda, ali strogo patriotska, majice Kosovo je Srbija, majice 100 % Srbin, majice sa Draža, majice sa Ratko, majice sa sami Vuk, majice Još nije gotovo, majice Da se Dražin barjak vije ne bi bilo Albanije... Sve to šipči, sve to grabi napred, na sve strane gudi i bludi, Oj Srbijo mila mati sinovi te nikad neće dati, a ima i Ide Mile putićem i peva, u ruci mu maramica bela...

Sednemo, prisednemo, pred autobus-kafanu, pred autobusom jagnje na taj ražanj, kolona pridošlica promiče, sa zastave, sa sve, iz autobusa ispadaju, strovaljuju se likovi koje više ne slušaju ni noge ni ruke, jedan sa crnu majicu, Joj što volim što sam doš’o, traži šlic pozadi. Ajd’ dalje, ima te šatre, mnogo ti’ šatri, čovek sa pitonom, čovek sa crnom majicom Srbija, koji golim rukama čereči meso, te jagnjiće i prasiće, jer tako rade Srbi. Eto kapije na kojoj piše Imanje Srpskog pokreta obnove, sve ograđeno, pravo crkva, levo spomenik Draži, jarboli sa svečanu zastavu Srbije, zastave SPO. Ljudi u tom ograđenom prostoru malo, ni izbliza ko što biti znalo, pred Spomen domom lično priseo Spasoje Krunić, koji stig’o kad sebe, unutra, u glavnu salu, izložba fotografija, 18 godina SPO-a, u čelu prostorije voštani Draža Onog Tončića što bio pomoćnik ministra kulture, ima i knjiga utisaka, Sve je prolazno, Ravna gora je večna...

Opet na put, to samo gmiže i pristiže, eto i Onog Slučaja sa uramljenom fotografijom prestolonaslednikove porodice, odvrnuo se, Radujte se kralju, ne vredi, nadjačavaju ga odasvud zvučnici, Ravna goro, ti si srpska dika/ kolevka si Dražinih četnika... Na sve tezge biste i ramovi, odasvud Spremte se, spremte, četnici, ali, pored onog pitona, ima i drugi’ iznenađenja, Srpski četnici crne ženske gaćice, Srpski četnici crni grudnjaci, među mnogo ti knjiga, te literature iz opšte istorije četničkog pokreta, ima i Dileme pluralističke demokratije. I ima Ne diraj u srce, u Srbiju moju/ za Srbiju svaki Srbin daje glavu svoju... naspram kapije točionica Lav piva, sve se zbilo i uvilo, pa kad stane da se odmotava i razgrće, samo čini, Oj četnici Ravne gore zbijajte se u redove... Odma’ iza kapije jedan uniformisan i u šubaru prodaje neke ravnogorske novine, na zadnjoj strani original krštenica Draže Mihailovića, ‘oće priča sve što treba, evo iz početka, Krštenica je iz ivanjičke crkve, strana knjige 323, tekući broj 116, iz 1893, a on, Aco Jelić iz Ivanjice...

POLEMIKA I KOMENDIJA: Gore kod spomenika, koji naspram crkve, razapet mnogo dugačak transparent Uz Vuka zauvek, sve ga drže, sve se javljaju, Mi smo vojska Draškovića Vuka. Kod spomenika, na tu betonsku binu, ko stigne, hodočasti, slikava se, jedan, ko da je vođa, sa neku svesku, postrojio pristigle, sve sa trubama, dragačevce, pa sve komanduje, ko da klekne, ko da priklekne. A iza, a okolo, po ti šatori, mali kamioni, male prikolice, dokle pogled baci, samo dimi i podvriskuje. A tu, pred tobom, opšta predstava, sve za slikavanje, jedan sa violinu violinira, drugi basira, likovi u pod konac uniforme, redenici, kame i ostalo, samo odaju, gde ‘oćeš, na koju ti stranu drago, gledavaju, i po volji poziraju.

Iza ogradu, iza crkve, ponajbolje i ponajviše pune šatre, pod jednu se sve i baš raspomamilo, jedan u uniformu, sa te duge kose, sa taj bežični mikrofon, samo čini, Da se Dražin barjak vije, ne bi bilo Albanije/ i bila bi Ravna gora/ na tri južna srpska mora... sve na stolovima, to se sve iščevrljuje. Ima i šatre sa civilniju muziku, samo čini, Samo tako, samo tako, to srce želi... to me veseli, jedan od prednjeg stola zove novinara, ‘oće se kaže, od Gračanice, sa pobratimom, iz Smederevske Palanke, s kojim se prošle godine upozn’o na Ravnoj gori, eto proslavljaju novi sastanak, za koji želi da ostane večnosti i druženju, za dobrobit srpstva, prvenstveno, pobratim, u neku uniformu, preko piva, sa svim se slaže. U prethodnoj šatri oni završili sa muziku Da se Dražin barjak vije, to izašlo pa se postrojilo, napred Onaj pevač, napred zastava Prvi jurišni četnički odred Petar I, tu i zastava Srpska Vojvodina, sve stalo u kolonu, sve pređe u marševski korak, s čela krenu pesma, Od Topole, od Topole... pa kad to izađe na onaj put, stade napred-nazad da se miče i svakoj šatri usput primiče.

Od Doma ka spomeniku krenu delegacija sa venci, prvo se po svi propisi položiše Onaj SPO Srećković i Spasoje Krunić, za njima Aleksandar Čotrić, ko da sami sebi izaplaudiraše, pa Čotrić sa svoj glas pozva, ko ‘oće dođe u salu doma, tamo se otvara izložba 18 godina SPO-a. Sporadične povike, Gde je Vuk, niko ne komentarisa. Delegacija se povuče u redu i poretku, jedan sa neku zastavicu o desno rame stade viče, Gde je Vuk, stade odgovara, drži govor, Dolazićemo i bez njih, to sam hteo da vam kažem, ali nastavi, pomenu Jelenu Anžujsku, još toga, stadoše mu viču da je udbaš, stadoše mu odobravaju, viču Živeo, sve pređe u polemiku i drugu komendiju.

U domu Spasoje otvori tu izložbu, Čotrić pročita Draškovićevo pismo da nije doš’o zbog neodložnih poslova u Beogradu, da mu drago što okupljanja na planini otpora nisu više stranačka, nego su postala briga državne asocijacije, time Ravna gora postaje simbolom cele Srbije, što je SPO želeo od početka teške borbe za istinu o Đeneralu... I tu, među prisutni, bi male polemike, i ostale komendije. Napolju, po taj put, po te šume, po te šatre, sve bilo složno i na svom mestu, jali, u tu crnu majicu, Bože hvala ti što sam Srbin, pjevaš, Oj Hrvati, sve ćemo vas klati, jali se strovaljuješ i dižeš sa tu himnu, Boj se bije, bije, na usnama.

Udarismo u povlačenje, ozgo još toga pristiže i raspoređuje se, pod šatrama i pevaljke prešle na pos’o, samo čuješ Aaa, samo čuješ Eee, a ima i jedna koja ima pravi scenski nastup, popeli je na sto, svaku reč rukom pokaziva, Kud god da krenem tebi se vraćam Kosovo, a ovi ozdo je prate, pa je prate, a najbolje kad ova sa to pokazivanje stigne do srceta, tad ozdo stigne odgovor, Ko da mi otme iz moje duše Kosovo...

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---