Animirani strip - "Technotise – Edit i ja" Alekse Gajića:
Beograd budućnosti

"Radio bih sada partizanski animirani film: taj žanr i tema su bliski publici, a s obzirom na to da bi se razlikovao od postojećih, mislim da bi bio atraktivan", kaže o svojim planovima Aleksa Gajić, strip crtač i autor prvog srpskog dugometražnog animiranog filma Technotise – Edit i ja, koji je promovisan na nedavno završenom Egzitu

OD STRIPA DO FILMA: Aleksa Gajić

Predstavljanjem kadrova i muzike iz filma Technotise – Edit i ja na ovogodišnjem Egzitu, najavljena je novembarska premijera ovog, našeg prvog dugometražnog animiranog filma. Njegov autor, scenarista i reditelj je Aleksa Gajić, jedan od najuspešnijih evropskih strip crtača.

Odrednica „naš prvi" koja se odnosi na Gajićev animirani film, podseća da je nedavno isto tako opisivano i ostvarenje Film noir Srđe Penezića i Rista Topaloskog. Objašnjenje je, kako kaže tokom razgovora za "Vreme" Aleksa Gajić, sledeće: „Ne volim da se dičim time, ali mi smo prvi kompletno srpski film, čak se i priča filma dešava u Beogradu, pun je lokalnih detalja, ima i našu sociološku atmosferu, sniman je na srpskom jeziku, listing likova je na srpskom. Film noir je srpska koprodukcija, s američkom pričom."

Film je nastao po motivima stripa Technotise, kojim je Aleksa Gajić diplomirao na Fakultetu primenjene umetnosti pre deset godina. „I u filmu i u stripu isti su vreme, mesto i likovi, samo je priča drugačija", kaže Aleksa Gajić. Ukratko: u Beogradu, 2074. godine, Edit, studentkinja psihologije i sasvim obična devojka, nakon šestog neuspelog pokušaja da položi ispit odlučuje da ugradi čip u ruku koji bi trebalo da joj pomogne pri polaganju. Čip postaje svestan sebe, i razvija se u drugu Edit. Vremenom, one se sprijatelje. Tu je i kompanija koja traga za antitelom u njoj. Jedna od njih dve neće preživeti. „Edit je vrlo stvarna, pa očekujem da će se gledaoci lako identifikovati s njom. Ona je kao svaka devojka iz komšiluka, samo joj se dešavaju neobične stvari. Nastojao sam da ovaj film liči na klasičan domaći film, ali sa letećim automobilima i robotima."

Žanr filma je akciono-naučno-fantastično-futuristički. „Ja bih pre svih tih prideva stavio domaći, zato što je domaći milje utisak koji dominira filmom. Uostalom, i u javnosti se o filmu govori kao a, to je onaj film o Beogradu u budućnosti, poistovećuje se s Beogradom u njemu, a ne s naslovom Edit i ja, niti sa Technotise, naslovom stripa koji sam ostavio i u filmu kako bih ih povezao." Gajić najavljuje da u filmu ima samo dve akcione scene: „To znači neuporedivo malo u odnosu na broj akcija u američkim i japanskim crtaćima pa će se možda ljudima koji gledaju animirane filmove zbog takve vrste atrakcije, moj film učiniti dosadnim. Namerno nismo gomilali akciju. Postoje ozbiljni studiji u SAD i Japanu koji te stvari toliko dobro rade da mi u Srbiji ne vredi ni da se trudimo da tako nešto postignemo. Mislim da nama odgovara klasičan pristup koji je lak za realizaciju, a može da dotakne neki živac posmatrača."

GULAŠ ANIMACIJA: Priča se dešava 2074. godine. Na pitanje zašto je izabrao baš tu godinu, Gajić odgovara da bi tada on imao sto godina. Ako je verovati Gajićevom filmu, Beograd će i tada imati stare gradske autobuse, klošare koji su, istina, odbačeni roboti i prose na ulici za novu grafičku karticu, televizijske "španske" serije u kojima je Pedro vanzemaljac, a Marija robot, pa zato on pati što ona ima srce od metala a on ga čak uopšte nema, ali, ta prepreka neće ugroziti njihovu ljubav. "Mislim da smeštanje Beograda u budućnost daje filmu komičnu dimenziju", kaže Aleksa Gajić, i dodaje da producenti filma, Zoran Cvijanović i Milko Josifov (Jodi), futuristiku smatraju najvećim adutom filma. „Verovatno očekujući da će, pošto u našoj kinematografiji nema SF filmova, to biti primamljivo za publiku." Inače, Gajiću je fantastika bliska, radnja svih njegovih stripova smeštena je u budućnost. „Pa ipak, sad, u nekim pričama sa producentima o budućim projektima ne pominjemo naučnu fantastiku. Naprotiv! Radio bih partizanski film: taj žanr i tema su bliski publici, a s obzirom na to da bi se razlikovao od postojećih, mislim da bi bio atraktivan."

Crtež u Technotiseu je realističan, svedeno animiran, naglašene atmosfere, a sve je urađeno pomoću četiri vrste animacije – klasične 2D, kompjuterske, odnosno 3D animacije, vektorske i kolažne. „Tako se mnogo lakše radi, iako ljudi kažu ‘vauuu, kako vas nije mrzelo da sve to kombinujete!’ Nije, zato što smo određenim načinom animacije najbolje dolazili do efekta koji nam je trebao. Na primer: likovi se kreću klasičnom animacijom, crtali smo na papiru, tuširali, farbali – sve kao što je radio i Dizni pre 50 godina. Mrdanje usana je vektorska animacija zato što je lako definisati usta tačkicama i onda od toga praviti glasove. Videćete, likovi zaista uverljivo govore. Zatim, 3D smo koristili za animiranje tehničkih predmeta. Mnogo je teško nacrtati, na primer, diktafon kako se kreće u prostoru, ali nije teško u 3D tehnici pa ga zatim montirati. A kolažna animacija je zgodna za pozadine. Ukratko, ovo je jedna gulaš animacija. Dovijanjem smo rešavali raznorazne probleme, i smem da kažem da smo se iškolovali na ovom filmu. Da nas je video neko iz nekog svetskog studija, uhvatio bi se za glavu od čuđenja!"

RAZGLEDNICA IZ FILMA: Scena iz filma Edit i ja

Glasove likovima filma Edit i ja pozajmili su Sandra Knežević, Marija Karan, Seka Sablić, Petar Kralj, Srđan Todorović, Boris Milivojević, Nikola Đuričko i drugi. „Mislim da će publici prijati da ne gledaju dugometražne crtaće sa zekom i pandom, već sa Beograđanima čije glasove poznaju." Velika pažnja posvećena je muzici. Autori muzike su Boris Furduj i Bob Štrumberger, momci iz Prototip benda, a autori numera su i članovi grupa Kristali, Ajsbrn i Rapid fors. Film je koštao 400.000 evra, što je dva i po puta manje od svakog domaćeg igranog filma. „Animirani film ima raznih povoljnosti u odnosu na igrani, pa ipak, animacija kod nas nikako da se nametne i postane ravnopravna. Čini mi se kao da svi samo probaju, poigraju se, niko neće da se otisne u to."

SVET STRIPA: Moguće da našeg animiranog prvenca ne bi sada bilo da nije bilo stripa. Aleksa Gajić je pre svega strip crtač. „Za sebe mogu da kažem da crtam ceo život", zapisao je na svom sajtu. „Dugo sam se tražio u raznim granama medijskih umetnosti, dok me to traženje nije umorilo. Ugovor sa francuskom izdavačkom kućom Solei bio je pravo olakšanje. Obiman aranžman od kog sam toliko bežao pokazao se kao sjajan način da radim na svojoj umetnosti oslobođen finansijskih ograničenja, a opet odvojen od zastranjenja u dubokoj apstrakciji."

Za Solei, Gajić je šest godina crtao strip „Bič božji". To je pseudoistorija o ratu između Huna i Rimljana prevedena u svemirsku dimenziju. „Ne jašu konje, nego imaju svemirske brodove, i nemaju mačeve, već lasere – nešto slično Star warsu, kome je osnova samurajska priča. Ta formula je u Francuskoj lepo prošla, pa u kući Solei, razmišljaju da filmuje strip. Ali, ja sam posle šest godina bavljenja tim stripom hladan prema njihovom predlogu. Mislim da su bolji partizani i Nemci." Gotovo svaki od šest delova stripa „Bič božji", koji je Aleksa Gajić uradio za Solei, objavljen je u preko 50.000 primeraka, samo prvi deo je preveden i objavljen u još osam zemalja, a američki Marvel je nedavno otkupio prava za štampanje svih delova. „Prvi deo je zaista neočekivano dobro prodat, ali mislim da je poslednji jedva prešao 50.000. Mada, već posle 15.000 primeraka strip se isplati. Ne volim da se bavim tim ciframa, to me tera na neka razmišljanja i očekivanja koja opterećuju. Više volim da sve to lepo nacrtam, a ostalim neka se malo bavi bog."

Jedna godina, koliko je tražio odsustva od francuskog izdavača, kaže, odužila se u tri. „Pravo da vam kažem, sad mi se više nešto i ne crtaju stripovi. Animirani film jeste teže raditi, ali je dinamičnije i zabavnije. Strip se radi tako što dođem ja u četiri zida, uzmem papir i olovku i počnem. A crtać znači ljude: pričaj s glumcima, s muzičarima, s mnogima, ima ljudsku dimenziju. Evo, sad radim neke ilustracije za Francuze i teško mi je da budem u četiri zida: samo mislim šta radi ovaj a šta onaj, navikao sam se na ljude. Znači, ne znam da li ću se vraćati na stripove. Verovatno sam tokom rada na Edit i ja sto puta rekao šta je meni sve ovo trebalo, mogao sam da sedim u svojoj sobi, crtam stripove i pijem kafu. Strip jeste bila pesma, ali je u jednom trenutku dosadila. Da li možete da zamislite šest delova "Biča božjeg", svaki u 50 strana u boji, znači 300 puta ponovljen isti proces: nacrtati olovkom, istuširati je na hameru, ofarbati. Prosečno, jedna strana se radi pet radnih dana, ali, onda vam naiđe strana kad se horda Huna zaleti u hordu Rimljana, dakle nešto što scenarista brzo napiše, a ja crtam dve nedelje. Ja volim da kažem da je strip crtač i glumac, i kostimograf, i arhitekta, da sam stvara sve što ima na slici."

O Gajićevim izuzetnim uspesima u Francuskoj i po svetu, široka javnost Srbije ne zna mnogo. „Zar je trebalo da me sačekaju ispred Skupštine? Strip crtači nisu pevači ili glumci, oni su guzeljive bradonje koje sede, ćute, i crtaju. Skromni su, niko nema firmirani sat, kajlu, niti zvučni automobil, i ne furaju zgodne cice. Međutim, ja imam svojih pet minuta slave na sajmovima kad dođu moji fanovi i čekaju na autogram. Ili, pojavim se na Salonu stripa i vidim da me svi znaju, pozdravljaju me, pitaju gde si Aleksa."

Kaže da ne zna ništa drugo o uzrocima zbog kojih je strip u Srbiji u zapećku sem onoga što i svi znaju. „Stvar je prosta: naišlo je teško vreme, ljudi su ostali bez para, nisu imali šta da jedu, a kamoli da kupuju stripove, ugasila su se izdanja, izgubila se publika." Da li ima leka, da li mogu sami strip crtači nešto da učine? „Bilo je pokušaja da se strip dodvori publici pa su crtani stripovi o aktuelnoj situaciji, ali to nije pomoglo jer ljude koje zanimaju stripovi ne zanima ta tema, i obrnuto. Možda će, ko zna, u našem slučaju animacija pomoći stripu!"

Sonja Ćirić