Koncert - Jadranka Stojaković, 12. IX 2008, SKC, Beograd:
Zvuk tišine

Jadranka s Balkana ne samo da je otišla na vreme, nego se i sačuvala, s očima izvan svakog zla. Njena uzdržana priroda omogućila je da pomogne, ali ne i da tim povodom postane vidljiva/dohvatljiva. Tako je i mogla da nam se vrati neoštećena, kao etalon, rođaka emigrirala na vreme čijem se zdravlju i raspoloženju čudimo mi prerano istrošeni

Gotovo u dan, dvadeset godina od svog prethodnog nastupa u glavnom gradu tada još ‘velike’, Titove Jugoslavije, jedna normalna, prirodna žena – izgledajući u skladu sa sopstvenim godinama i životom, što je ovde i van estrade velika retkost – sama na pozornici beogradskog Studentskog kulturnog centra (SKC), povela nas je na očekivano sentimentalno, ali ne i patetično putovanje. I u stvarnost/sadašnjost vratila nas je bez tvrdog prizemljenja, što je poseban kvalitet.

Jadranka Stojaković (r. 1950) s punoletstvom je muzičarski zanat pekla po evropskim klubovima, basirajući u ujakovom "amerikanskom" sastavu, iako je već vešto baratala akustičnom gitarom i usnom harmonikom. Potom je iz Sarajeva pokušavala da se probije šlagerski, ali nije pomogao ni njen kristalni glas. No, ipak je uzletela s festivala, na "Omladini" u Subotici 1973. pobedivši poletnom Ti ne znaš dom gdje živi on, da bi tu sledeće godine briljirala zaraznom Muzika je svirala, takođe pesmom Vlade Miloša. U ta naivna vremena, s višemesečnim "zabavnjačkim" turnejama po SSSR, Jadranka je jedina iz Sarajeva bila barabar s nabujalom akustičarskom scenom Beograda, ili onom šansonjerskom/kantautorskom Zagreba. Štaviše, žestokim tempom hit-singlova (za beogradsku PGP RTB) nadmašila je obe pomenute struje naše popularne muzike.

Izvrsna, komorna balada Sve smo mogli mi do danas je njena najviše obrađivana i – zbog radiofoničnosti – najčešće emitovana numera, ali iste 1974. potpuno je pogodila i u obe krajnosti: s tvrdorokerskom podlogom naglo uspinjućeg Bijelog dugmeta za Čekala sam, i uz bogatu pratnju vodećih akustičara S vremena na vreme u Muzika je svirala. Od estrade se spasavala i radeći ono što je diplomirala (likovna umetnost), i pristupom Pjevam pjesnike, od D. Maksimović do D. Trifunovića. Uostalom, Bregovićevo uglazbljavanje Trifunovićeve Ima neka tajna veza postalo je poznato prvo u Jadrankinom tumačenju. Osamdesete su (bar počele kao) albumsko razdoblje i za nju: na stranu kompilacija singlova Jadranka (‘76, PGP RTB), prvi pravi LP Svitanje (‘81, Diskoton) doneo je klasičnu obradu sevdalinke Što Te nema sa stihovima Alekse Šantića.

A onda, kao kompozitora glavne teme za Zimsku olimpijadu ‘84. u Sarajevu, zapazili su je Japanci i pozvali na prvo od nekoliko uspešnih gostovanja, te se Ranka San zaticala najpre na megafestivalu KomPartije zemlje izlazećeg Sunca, uz svoje izvodeći i YU narodne i revolucionarne pesme! Počela je i da snima/objavljuje (Toshiba, EMI, Sony...) kod kosookih majstora celuloidne loptice, izlaže, pa se 1988. i preselila u Japan. Još nekoliko vinila, s ponekom japanskom strofom, izašlo joj je u domovini, a u novoj zemlji prate je mali sastavi, pretežno akustični i s ponekim tipičnim folk instrumentom (s Balkana, saz); na albumima ima prepeva, verzija i drugih etno elemenata, ali i haikua smeštenih u muziku. I sve je to malo-do-nikako dobacivalo do iskolačenih majstora silikonskih balona, čak i kad je efektno prilagođena, anđeosko-đavolska obrada Čekala sam kroz film Mi nismo anđeli postala hit. Samo je Osim otišao tamo, rad’ fudbala.

Čime je jasno potvrđeno ne samo da je Jadranka s Balkana otišla na vreme, nego se i sačuvala, s očima izvan svakog zla. Njena uzdržana priroda omogućila je da pomogne, ali ne i da tim povodom postane vidljiva/dohvatljiva. Tako je i mogla da nam se vrati neoštećena, kao etalon, rođaka emigrirala na vreme čijem se zdravlju i raspoloženju čudimo mi prerano istrošeni. Takvi smo se i natiskali u veliku salu SKC-a, mnogi prvi put (ili, posle ihaj-godina?), u dušegupku koja još nema klimatizaciju, a naplaćuje ulaznicu po 1000 dinara. Dovoljno preživelih iz izumrlog naroda, prepoznatljivog jer ima oči jadranske/grudi balkanske, suočilo se sa nezvaničnim kulturnim ambasadorom. Sedeći i nenametljivo pričajući između pesama, svirajući povremeno i električnu gitaru i saz, ili koristeći neku mini pratnju s kompjuterske matrice, za manje od sat i po gđa Stojaković prošetala je svoje hitove i rekla nam nekoliko lepih privatnih istorija (sklonost njene majke ka Toširou Mifuneu), koliko da stari prijatelji obnove emocije kao da se nisu rastajali. Našem uhu neprijatan, odsečan japanski jezik pri pevanju postaje sasvim apstraktan, "na slogove" kao skat tehnika, a Jadranka ga začini dozom svinga. Glas, kao nekad, i Putovanja kao u njenom prvom hitiću (‘73), da se prima i poklanja...

Ipak, Kad ja pođoh na Bembašu prisutni više uzdišu nego što pevuše, i sa Što Te nema jasno je da mi nikud ne šećkamo turistički, nego ronimo, duboko, na najduži dah, e ne bi li (opet) doživeli onu Bosnu koje od rata nema, jugoslovensku Atlantidu. Krasne pesme kao roviti mehuri prolaze kraj nas ka površini, sve je usporeno i mi odustajemo, želimo da izronimo...

Jadrankin CD Bentbasa – Bosnian Love Songs sada je dostupan i kao Sevdalinka – Sarajevo Love Songs (Piranha, Berlin), a najavljuje i saradnju s Damirom Imamovićem. Pozdravila nas je s "Vidimo se dogodine".

Dragan Kremer