100 godina od aneksije Bosne i Hercegovine:
Više od godišnjice

Tačno pre 100 godina privremeno rešenje (okupacija) je preraslo u aneksiju (pripajanje), pa se zbog navedenih elemenata istorijske analogije, uz niz događaja iniciranih od strane današnje međunarodne zajednice i poruka koje ista u kontinuitetu upućuje zvaničnom Beogradu, srpska javnost s pravom pribojava protivpravnog gubitka dela državne teritorije

Beograd, Studentski park 1908. godine

Obeležili smo tokom ove godine nekoliko značajnih jubileja iz nacionalne istorije: 700 godina od rođenja cara Dušana, 170. godišnjicu uspostavljanja diplomatskih odnosa s Rusijom i Velikom Britanijom, 130. godišnjicu sticanja nezavisnosti na Berlinskom kongresu i 200. godišnjicu beogradske Velike škole. U ovom broju "Vremena" obeležićemo godišnjicu događaja koji je u poslednje vreme bio baza za pokušaje izvođenja istorijske analogije sa aktuelnim rešavanjem statusa Kosova i Metohije. Dakle, o austrougarskoj aneksiji Bosne i Hercegovine koja se zbila pre tačno sto godina.

KONGRES: Radi formalnog razrešenja situacije nakon pobede Rusije u ratu sa Turskom i Sanstefanskog mirovnog ugovora koji je diktirala Rusija, u Berlinu je od 13. juna do 13. jula 1878. godine, održan kongres velikih evropskih sila, poznatiji kao Berlinski kongres.

Pod pritiskom Velike Britanije, Rusija se na Kongresu odrekla sanstefanskog projekta "Velike Bugarske" koja bi joj, kao njen glavni eksponent na Balkanu, omogućila izlazak na Sredozemno more. Turska je ustupila Velikoj Britaniji ostrvo Kipar, dok su se Velika Britanija i Austro-Ugarska dogovorile o uzajamnoj podršci: Ostrvljani su podržali dvojnu monarhiju u dobijanju saglasnosti ostalih velikih sila da može okupirati Bosnu i Hercegovinu, dok su zauzvrat dobili podršku oko podele Bugarske. Dogovor su napravile i Austro-Ugarska i Rusija: Rusija se nije protivila da Austro-Ugarska okupira Bosnu i Hercegovinu u zamenu za neutralni stav u slučaju obnove ratnih dejstava.

Sledstveno, sledilo je i priključenje Srbije kombinatorici velikih sila. Srbija se obavezala da u naredne tri godine izgradi železničku prugu od Beograda do Niša (računajući i dva kraka: prvi prema Sofiji, a drugi prema Solunu) i da u cilju bezbedne plovidbe Dunavom dozvoli Austro-Ugarskoj čišćenje Dunava u koritu Đerdapa. Zauzvrat, Austro-Ugarska je na Kongresu dala Srbiji podršku u priznavanju nezavisnosti i teritorijalnom uvećanju na jugu i jugoistoku, kao i vezu sa svojom železnicom, posle završetka pruge kroz Srbiju. Ali, Beč nije dozvolio nikakvo proširenje Srbije na zapadu, ni prema Novopazarskom Sandžaku i Mitrovici, da ne bi dve srpske države (Srbija i Crna Gora) imale zajedničku granicu.

Sarajevo, Baščaršija, 1908. godine

OKUPACIJA: U datim okolnostima, da bi "zavele red i mir i sprečile zločine nad hrišćanskim stanovništvom", koji su bili povod Hercegovačkom ustanku iz 1875, austrougarske trupe su već 29. jula, pod vođstvom barona Josipa Filipovića, umarširale u Bosnu i Hercegovinu i Novopazarski Sandžak. S početka su okupacione snage iznosile 78.000, da bi vremenom prerasle u sastav od 268.000 vojnika. Sarajevo je zauzeto 19. avgusta, Bihać 19. septembra, a Jajce deset dana kasnije. Tek 3. oktobra car Franja Josif čestitao je svojim trupama slamanje vojnog otpora okupaciji. Austro-Ugarsku je to koštalo 5020 poginulih vojnika i 178 oficira.

Demonstracije na Pozorišnom trgu u Beogradu povodom austro-ugarske aneksije BiH

Okupacija će trajati narednih 30 godina, sa razgraničenim periodima vojne (1878–1882) i civilne (1882–1908) uprave. Svi balkanski nacionalni pokreti stavljeni su pred nove zadatke. Duh jugoslovenskog ujedinjenja je doživeo zastoj. "Svi su morali priznati poraz i zadovoljiti se vegetiranjem u senci izrastanja Austro-Ugarske kao glavne balkanske sile" (Milorad Ekmečić).

ANEKSIJA: Habzburška vlada je odluku o aneksiji (pripajanju) saopštila stranim diplomatama u Beču 5. oktobra 1908. godine, turskoj vladi dan kasnije, dok je srpska vlada o tom činu saznala iz novina. Aneksija je u Srbiji izazvala veliko ogorčenje. Širom zemlje su održani masovni protesti i vršen je upis dobrovoljaca za rat protiv dvojne monarhije. Na Pozorišnom trgu (današnjem Trgu Republike) u Beogradu, masi se obratio vatrenim govorom poznati književnik Branislav Nušić, pozvavši na otpor austrougarskoj politici na Balkanu. Sa balkona Narodnog pozorišta isto je učinila i slikarka Nadežda Petrović. Međutim, bez dogovora sa najznačajnijim političkim činiocima u zemlji, vlada je, na račun aneksije, od Austro-Ugarske zatražila teritorijalne, političke i ekonomske kompenzacije, ali je bila odbijena kad je Beč uvideo da joj evropski dvorovi neće dati potporu. Kada je traženje kompenzacija naišlo na osudu Srba u Bosni i Hercegovini, kao i u samoj Srbiji, i kada je došlo do otvorenih vojnih pretnji susedne monarhije, vlada je 31. marta 1909. morala da odustane od traženja kompenzacija i prizna aneksiju kojom "nisu povređena prava i interesi Srbije", rečeno je u zvaničnom saopštenju iz Beograda. Dakle, nasuprot Članu 25 Berlinskog ugovora o miru i bez ikakvog uvažavanja protesta Srbije, Austro-Ugarska je pripojila BiH – privremeno okupiranu teritoriju najzapadnije provincije Osmanskog carstva, sa većinskim srpskim stanovništvom.

ANALOGIJA: Pažljivom čitaocu i savremeniku današnjeg ugrožavanja teritorijalnog integriteta Srbije nameće se pitanje analogije dva procesa. I "okupacija" Bosne i Hercegovine iz 1878. i "međunarodno prisustvo" na Kosovu i Metohiji od 1999. godine uspostavljeni su međunarodnim sporazumima kao privremeno rešenje u cilju "zavođenja reda". U oba slučaja nije osporavan teritorijalni integritet Osmanskog carstva, odnosno Savezne Republike Jugoslavije: prvi Članom 25 Berlinskog ugovora a drugi Rezolucijom 1244. Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.

U oba slučaja konačnu odluku trebalo je (treba) da donesu "velike sile", kako su se tada nazivale, odnosno današnja "međunarodna zajednica". Ali, 1908. Srbi su bili izigrani: mimo Berlinskog ugovora dvojna monarhija je anektirala BiH, dok su "velike sile", garanti tog ugovora, prvo protestovale, a zatim, imajući u vidu sopstveni interes, odobrile odluku Beča. Nemačka će stati na stranu Austro-Ugarske, izjavivši da je neće sprečavati da napadne Srbiju ako ova ne prihvati novonastale međunarodne okolnosti izazvane aneksijom. Naravno, nisu izostale ni međusobne nagodbe i trgovine (Turska će priznati aneksiju za odštetu od Austro-Ugarske u iznosu od 2,5 miliona funti). "Mi ćemo učiniti sve što možemo da Rusija ne prizna aneksiju, ali dalje od toga ne možemo da idemo... Nismo spremi za rat, ali ćemo vašu stvar držati srcu i pred svim evropskim silama braniti vaša prava i vaše želje", rekao je ruski car tadašnjem prestolonasledniku Đorđu Karađorđeviću (kasnije abdicirao u korist mlađeg brata Aleksandra), koji je u ime svog oca kralja Petra tražio u Petrogradu zaštitu od nasilnika.

Tačno pre 100 godina privremeno rešenje je preraslo u odvajanje, pa se zbog navedenih elemenata istorijske analogije, uz niz događaja iniciranih od strane današnje "međunarodne zajednice" i poruka koje ista u kontinuitetu upućuje zvaničnom Beogradu, srpska javnost s pravom pribojava protivpravnog gubitka dela državne teritorije. Da li će Srbija imati kapacitet da odbrani teritorijalni integritet? Da li će kao pre 100 godina izostati poštovanje međunarodnog prava i da li će se naći rešenje u skladu sa interesima jačeg?

Na kraju, podsetimo se i na reči znamenitog Stojana Novakovića, koji će posle ovih događaja biti predsednik srpske vlade (1909): "Kad smo se god mi na Balkanu makli da štogod uradimo za prirodna prava svoje narodnosti, za svoj opstanak, protiv očite ili krvave nepravde, dizala se na nas vika s opomenama: da kvarimo red, da treba da sačekamo intervenciju Evrope, da valja da smo pokorni međunarodnom ugovornom pravu, da će se po strpljenju, po umerenosti, pokornosti volji Evrope ceniti naša zrelost i po tome određivati nagrada ili priznanje."

Zorica Janković, istoričar i kustos Istorijskog muzeja Srbije